ШАМБЕРГ Франтишек Фердинанд (František Ferdinand X. Šamberg/Šamberk/ Schamberg) – чешки глумац и драмски писац (Праг, 21. IV 1838 – Праг, 25. XII 1904). Глумачку каријеру је започео у Прагу 1854, потом играо у путујућим трупама у Теплицама, Кошицама и Оломоуцу, да би се 1862. вратио у чешку престоницу, где је наступао у разним мањим театрима. Од 1881. до 1901. био је глумац и редитељ прашког НП, где је доживео велику популарност и био изразито омиљен код прашке публике. По угледу на француске и немачке комедиографе, и сам је почео да пише позоришна дела, поглавито комедије: Blázinec v prvnim poschodi (Лудница на првом спрату, 1868), Sedmašedesátnici (Шездесетседмаши, 1871), Rodinná vojna (Породични рат, 1882), Jedenácté přikázáni (Једанаеста заповест, 1882), Podskalák (Подскалак, 1882), Palackého třída (Улица Палацки, 1884), Kulatý svĕt (Округли свет, 1889). Његов комад Једанаеста заповест изведен је у СНП 1902.

В. В.

ШАНДЕЗОН Леопол (Leopold Chandezon) – француски драмски писац (?, 1788 – Париз, 17. VII 1846). Потписивао се углавном: Леопол М. Аутор је мноштва позоришних дела, сам или у коауторству, међу којима су најпознатија два написана у сарадњи са М. М. Кувелијером (M. M. Couvelier): Сидонија или Породица Мајндорф (Sydonie ou la famille de Meindorff, Париз 1821) и Мазепа или Татарски коњ (Mazeppa ou le cheval tartare, Париз 1825), те самостално написан комад Слон сијамског краља (L’Eléphant du roi de Siam), из чије је представе једна сцена штампана на поштанској маркици 1861. Са Ж.-Б. Дибоа и Ж.-Б.-Е. Кантираном де Боаријем написао је 1814. историјску мелодраму Анри IV или Заузеће Париза (Henri IV ou la prise de Paris), која је 1928. у СНП изведена под насловом Хенрик II.

В. В.

ШАНТИЋ Алекса – песник и драмски писац (Мостар, 27. V 1868 – Београд, 2. II 1924). Основну школу учио је у родном граду, а трговачку школу у Трсту и Љубљани. Све до Првог светског рата живео је у родном Мостару. Почео је доста скромно. Као деветнаестогодишњак (1887) објавио је прву дечју песму у сомборском часопису „Голуб“. Био је под утицајем Змаја и Војислава Илића. Посветивши се искључиво лирици (мада је нешто мало преводио и писао лирске и алегоријске сцене за позорницу), Ш. се развио у једног од најсуптилнијих и најискренијих наших лиричара и постао песник Мостара, младалачке сете, чежње, љубави и жарког патриотизма. Понесен оптимизмом после балканских ратова, дао je нови замах, полет и осећаје већ помало посусталој патриотској лирици и уздигао је „на висину њених старих добрих дана, из доба Змаја и Јакшића“ (Ј. Скерлић). Прву збирку песама објавио је у 23. г. живота у Мостару (1891). Превео је, односно препевао „Лирски интермецо“ Х. Хајнеа (Мостар 1897) и поетску збирку „Из немачке лирике“ (Бгд 1911). Написао је пет лирских драма, боље рећи сцена са алегоријско-историјско-легендарном садржином: Свијетли дан (1904), Под маглом (1907), Хасанагиница (1910), Анђелија (1911) и Немања (1920). Покушај да нашу праву и оригиналну лирску драму, по угледу на немачке неоромантичаре и симболисте на челу са Хофманшталом, само је делимично успео у појединим репликама и пасажима дубоке сете и блиставих лирских трептаја, понајвише у Хасанагиници. У СНП су игране две његове лирске драме: Хасанагиница (1912. и 1920) и Под маглом (1924).
БИБЛ: Целокупна дела, III књига (драме), Бгд б. г.
ЛИТ: Ј. Скерлић, Алекса Шантић, Историја нове српске књижевности, Бгд 1967, с. 412; С. Леовац, Алекса Шантић, Портрети српских писаца XIX века, Бгд 1978; Р. Вучковић, Модерна књижевност, Сарајево 1982, с. 418–425.

Д. М.

ШАНЦЕР Рудолф (Rudolf Schanzer) – заједно са Ернестом Велишем написао је либрето за оперету Мадам Помпадур Леа Фала, која је у НП у НСаду изведена 1925, а у СНП 1971.

ШАПИНА-ПОПОВ Марина – корепетитор у Балету (Харков, 10. X 1910 – ?). Завршила је гимназију са великом матуром у НСаду 1930. Од 1. I 1946. до 1. III 1951. била је корепетитор Државне музичке школе у НСаду, а од 1. III 1951. до 31. VIII 1956. корепетитор Балета СНП.

В. В.

ШАПОЊИЋ Божидар – драмски глумац (Београд, 1885 – Нови Сад, 1920). О њему, на жалост, има врло мало података. Нешто је студирао у Бгду, али није јасно шта ни да ли је завршио студије. За привременог члана НП у Бгду примљен је 1. VIII 1907, заједно са Петром Христилићем и Жарком Лазаревићем. Изгледа да се убрзо глумачки доказао јер је већ 19. III 1908. постао редовни члан. Када је при НП 21. XI 1909. отворена Глумачка школа, Ш. се, жељан знања, нашао у њој, међу једанаесторо млађих чланова, уз глумачке приправнике који су примљени стечајем. Милан Грол је водио бригу о његовом развоју, па га је 4. III 1910, одлуком министра просвете, послао у Москву на једногодишње глумачке студије. Вративши се у Бгд 1. IV 1911, преузео је своје место у ансамблу као „већ израђен глумац“. У други балкански рат са Бугарима отишао је као добровољац 22. VI 1913. Чим је плануо Први светски рат, поново је отишао да се бори. Играо је затим у војничким позориштима у избеглиштву. „Боем по природи, лако заводљив друштвом, пре времена је упропастио свој живот, који су ратне невоље довршиле“. Најприснији му је сабрат у боемији био Миодраг Бековић. После рата чинило му се да још има снаге за сценски наступ, па је 1920. прихватио ангажман у СНП, где је, врло болестан, успео да одигра само неколико епизодних улога, од којих је поименце позната само Трајко Ташевић у Предићевој Голготи, у којој је већ био наступао у Бгду. Ш. је био глумац од интуиције, „лепа глумачка нада“, талентован и интелигентан, са знатним посматрачким даром. У грађењу свих својих улога био је смишљен и реалистичан, чему се свакако пре свега био научио у Русији, гледа­јући и представе художественика. Он је, уосталом, своје улоге стварао по угледу на Саву Тодоровића, који му је био глумачка симпатија и уметнички идеал.

ЛИТ: Српско краљевско народно позориште, Позоришни годишњак, Бгд, 1908, с. 11-12, 1911, с. 26, 32, 59, 60, 1912, с. 4, 1913, с. 4, 37, 1922, с. 50; П., Српски матине првог дана Ускрса, Српске новине, Крф, 1917, бр. 40, с. 4; А-м, Једно пријатно вече у позоришту, Српске новине, Крф, 1918, бр. 59, с. 4; М. Ибровац, Успомене, у: Један век Народног позоришта у Београду 1868-1968, Бгд 1968, с. 619-620.

Ж. П.

ШАПЧАНИН Сава М. – преводилац (Београд, 1869 – ?). Син је Милорада Поповића Шапчанина (в). По занимању је био правник. Г. 1920. био је један од предлагача Закона о одређивању правних односа поводом ратова. Потом је у међуратном периоду радио као судија Касационог суда у Бгду. Његов превод дела О туђем хлебу Ивана Сергејевича Тургењева изведен је у СНП 1901, а превод комада Част Хермана Зудермана приказиван је у београдском НП 1892, у СНП 1910. и у НП у НСаду 1919. и 1924.

В. В.

ШАРАН – шаљива игра у 1 чину. Написао: Јован Јовановић Змај.

Праизвођење у СНП 20. VII 1864. у Сремској Митровици. – Л. Телечки (Панта Динарић), М. Рашићка (Ана), Т. Марковић (Станко), Д. Данкулова (Савка), К. Хаџић (Кнез футошки). – Изведено 28 пута.

Премијера у СНП 30. IX 1867. у Бгду. – Л. Телечки (Панта Динарић), М. Рашићка (Ана), Н. Недељковић, Д. Коларовић (Станко), А. Мишковићева (Савка), К. Хаџић (Футошки кнез), М. Бошњаковић (Први сељак), А. Савић (Други сељак), Ђ. Пелеш (Трећи сељак), Н. Рашић (Четврти сељак), М. Станишић (Пети сељак). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 17. II 1868. у Панчеву. – Л. Телечки (Панта Динарић), М. Рашићка (Ана), Н. Недељковић (Станко), Ј. Маринковићка (Савка), К. Хаџић (Футошки кнез), М. Бошњаковић (Први сељак), М. Суботић (Други сељак), xxx (Трећи сељак), Н. Рашић (Четврти сељак), М. Станишић (Пети сељак). – Изведено 7 пута.

Премијера у СНП 22. II 1872. у НСаду (са једночинкама Лудница и Први састанак). – Ђ. Соколовић (Панта Динарић), Ј. Поповићева (Ана), М. Станчић (Станко), Л. Хаџићева (Савка), К. Хаџић (Футошки кнез), Г. Пешић (Први сељак), Ј. Бунић (Други сељак), А. Лукић (Трећи сељак), Живковић (Четврти сељак), Ђ. Лесковић (Пети сељак). – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 5. VIII 1872. у Винковцима (са двочиним комадом Цар Петар Велики као лађар). – Л. Телечки (Панта Динарић), Ј. Поповићева (Ана), Н. Недељковић (Станко), Л. Хаџићева (Савка), К. Хаџић (Футошки кнез), Ђ. Соколовић (Први сељак), Ј. Бунић (Други сељак), Г. Пешић (Трећи сељак), А. Лукић (Четврти сељак), П. Степић (Пети сељак). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 15. VIII 1873. у Вршцу. – Ђ. Соколовић (Панта Динарић), Ј. Поповићева (Ана), Ј. Божовић (Станко), Љ. Зорићева (Савка), Љ. Петровић (Футошки кнез), Г. Пешић (Први сељак), В. Марковић (Други сељак), А. Лукић (Трећи сељак), П. Степић (Четврти сељак). – Изведено 2 пута.

Премијера у СНП 20. X 1874. у Сремској Митровици (са Прологом управника А. Хаџића и једночинком Пркос). – Ђ. Соколовић (Панта Динарић), Ј. Поповићева (Ана), Ј. Божовић (Станко), Љ. Зорићева (Савка), Д. Вујић (Футошки кнез), А. Лукић (Први сељак), П. Добриновић (Други сељак), Ј. Бунић (Трећи сељак). – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 16. IX 1875. у Чакову. – Д. Вујић (Панта Динарић), Ј. Поповићева (Ана), Ј. Божовић (Станко), Љ. Зорићева (Савка), В. Марковић (Футошки кнез), Ј. Бунић (Први сељак), П. Добриновић (Други сељак), А. Лукић (Трећи сељак). – Изведено 8 пута.

Премијера у СНП 22. XII 1909. у НСаду (са једночинкама Пркос и Доктор Робин). Музика: Исидор Бајић. – Рд. М. Хаџи-Динић; П. Добриновић (Панта Динарић), М. Тодосићка (Ана), Д. Кранчевић (Станко), Д. Матејићка (Савка), М. Николић (Кнез футошки). – Изведено 3 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 20. III 1921. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Д. Спасић; П. Добриновић (Панта Динарић), М. Тодосићка (Ана), М. Душановић (Станко), М. Оливијери (Савка), В. Виловац (Кнез футошки), С. Савић (Први комшија), М. Живановић (Други комшија), Д. Кременовић (Један сељак). – Изведено 3 пута (трећи пут 7. XII 1923. у оквиру прославе 90-огодишњице Змајевог рођења уз програм: позоришне слике Чика Јова међу децом и Три ајдука у режији Жарка Васиљевића, који је и рецитовао „Песму о песми“; предавање наставнице Катице Михајловић „О утицају Змајевог песништва на дете“; музички програм – „Одакле си, ево ме опет“ у извођењу женског хора ученица IV разреда основних школа и „Смеса Змајевих песама“ у извођењу Тамбурашког оркестра новосадске Трговачке академије).

Премијера у СНП 25. XI 1929. у Старом Бечеју. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Јован Јовановић Змај, Шаран, НСад 1872.

ЛИТ: А-м, 28. децембра „Шаран“ од Ј. Јовановића, Србобран, НСад, 30. XII 1864; А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865-66, бр. 3, с. 69; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1865-66, бр. 28, с. 688; А., Гостовање Српског народног позоришта у Београду, Србија, Бгд, 17. X 1867; Л., Српско народно позориште, Матица, 1870, бр. 2, с. 45-46; А-м, Прослава седамдесетогодишњице Змај-Јована, Народна обрана, Осијек, 14. XII 1903; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Шаран“, шаљива игра у 1 чину од Змаја Јована Јовановића, Браник, 1908, бр. 10, с. 3; В., Јуче смо гледали три кратке познате шале: „Пркос“, „Доктор Робин“ и Змајев „Шаран“, Застава, 23. XII 1909; А-м, Шаран, Ново позориште, НСад, 1900, бр. 34, с. 135; А-м, Четрдесетогодишњица Марте Тодосићке, Јединство, 5. III 1921; А-м, Прослава деведесетогодишњице рођења Змаја Јована Јовановића, Јединство, 30. IX 1923.

В. В.

ШАРВЕ Робер (Robert Charvay) – француски драмски писац и публицист (Париз, март 1858 – Париз, 30. XII 1925). Право му је име било Адријен Лефор (Adrien Lefort) – син је Жила Лефора (Jules Lefort), оперског певача, чувеног у доба Другог царства. Средњу школу је похађао у Ванву а потом у Лицеју Анрија IV у Паризу. Пошто је завршио права, целу једну деценију бавио се адвокатуром. Затим је прешао у новинаре и међу разним псеудонимима под којима је писао коначно се определио за Ш. Не напуштајући новинарство, од 1904. се почео јављати и као позоришни писац. Сâм или у сарадњи, написао је велик број оперетских либрета, комедија и комедија буфо. Комади су му приказивани углавном преко сто пута, а понеки су достизали бројку од 350 непрекидних представа и скоро 1500 извођења на разним сценама. Изврсна комедија Госпођица Жозета, моја жена (Mademoiselle Josette, ma femme, 1906), написана у сарадњи са Полом Гавоом, један је од таквих комада. СНП ју је приказало 1907.
ЛИТ: Л. (Марковић) М(ргу)д, „Госпођица Жозета моја жена, комедија у 4 чина од Гавела и Шарвеја, Браник, 1907, бр. 272, с. 2-3; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 3. XI 1907; Ј. Хр(аниловић), Госпођица Жозета моја жена, Позориште, НСад 1907, бр. 22, с. 142-143; Ст., У четвртак увече смо гледали француску комедију „Госпођица Жозета моја жена“, Слога, Сомбор 1908, бр. 10, с. 3; Јосин (Ш. Рајчић), Српско народно позориште, Невен, Соботица 1908, бр. 6, с. 44; О. С(уботи)ћ, „Гђица Жозета моја жена“ (Премијера 11. III), Застава, 13. III 1925; Театрофил, „Госпођица Жозета, моја жена“, Јединство, 18. III 1 925; А-м, „Госпођица Жозета, моја жена“, комедија у 4 чина, написали Гаво и Шарве, редитељ Г. Брана, премијера 2. о. м., Видовдан, НСад 20. III 1925.

С. А. Ј.

ШАРЕНА ЛОПТА (Pisana žoga) – сценска композиција састављена од седам слика и пролога који се наставља у епилогу. Написао: Игор Торкар. Прво извођење у Прешерновом гледалишчу у Крању, 13. V 1955.

Прво извођење у СНП 8. I 1956. у НСаду. – Рд. Б. Ханауска, к. г., сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, музички сарадник Д. Стулар; С. Шалајић (Санди), Б. Душановић (Галина), Б. Бошковић (Лоуренц), Д. Колесар (Цене), В. Матић (Мушки глас). – Изведено 19 пута, глед. 4012.

БИБЛ: И. Торкар, Шарена лопта, драма, Бгд 1959; И. Торкар, Шарена лопта, сценска композиција у бојама итд. (с прологом и епилогом и седам слика), ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 662.

ЛИТ: М. Милошевић, Торкарова „Шарена лопта“, Дневник, 8. I 1956; В. Дубравчић, Охрабрење за даље, Дневник, 15. I 1956; Ј. Максимовић, Прочишћен и поетизован Торкаров текст, Новосадски дневник, 18. I 1956; О. Н(оваковић), Сновиђење једне генерације, НС, 1956, бр. 108-109, с. 5; Д. Поповић, Игор Торкар: „Шарена лопта“, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 136-139.

М. Р.