ШАНТИЋ Алекса

ШАНТИЋ Алекса – песник и драмски писац (Мостар, 27. V 1868 – Београд, 2. II 1924). Основну школу учио је у родном граду, а трговачку школу у Трсту и Љубљани. Све до Првог светског рата живео је у родном Мостару. Почео је доста скромно. Као деветнаестогодишњак (1887) објавио је прву дечју песму у сомборском часопису „Голуб“. Био је под утицајем Змаја и Војислава Илића. Посветивши се искључиво лирици (мада је нешто мало преводио и писао лирске и алегоријске сцене за позорницу), Ш. се развио у једног од најсуптилнијих и најискренијих наших лиричара и постао песник Мостара, младалачке сете, чежње, љубави и жарког патриотизма. Понесен оптимизмом после балканских ратова, дао je нови замах, полет и осећаје већ помало посусталој патриотској лирици и уздигао је „на висину њених старих добрих дана, из доба Змаја и Јакшића“ (Ј. Скерлић). Прву збирку песама објавио је у 23. г. живота у Мостару (1891). Превео је, односно препевао „Лирски интермецо“ Х. Хајнеа (Мостар 1897) и поетску збирку „Из немачке лирике“ (Бгд 1911). Написао је пет лирских драма, боље рећи сцена са алегоријско-историјско-легендарном садржином: Свијетли дан (1904), Под маглом (1907), Хасанагиница (1910), Анђелија (1911) и Немања (1920). Покушај да нашу праву и оригиналну лирску драму, по угледу на немачке неоромантичаре и симаболисте на челу са Хофманшталом, само је делимично успео у појединим репликама и пасажима дубоке сете и блиставих лирских трептаја, понајвише у Хасанагиници. У СНП су игране две његове лирске драме: Хасанагиница (1912. и 1920) и Под маглом (1924).

БИБЛ: Целокупна дела, III књига (драме), Бгд б. г.

ЛИТ: Ј. Скерлић, Алекса Шантић, Историја нове српске књижевности, Бгд 1967, с. 412; С. Леовац, Алекса Шантић, Портрети српских писаца XIX века, Бгд 1978; Р. Вучковић, Модерна књижевност, Сарајево 1982, с. 418-425.

Д. М.