БЛУМ Роберт (Robert Blum) – немачки публициста, политичар, песник, књижар и издавач (Келн, 10. XI 1807 – Беч, 9. XI 1848). У родном граду је изучио златарски и ливачки занат; затим је радио у фабрици лампи као рачуновођа. Г. 1830. запослио се у позоришту као секретар и благајник; од 1831. је у истом својству био у лајпцишком позоришту. У међувремену се самостално образовао, писао драме и прилоге за позоришне часописе; учествовао је у прављењу Театарског лексикона у 7 свезака (Алтенбург и Лајпциг, 1839-1842). Г. 1847. напустио је позориште и отворио књижару. Све више се бавио политиком: левичар, изванредан говорник – истицао се патетичним и потресним говорима; 1848. учествовао је у јуришу на Беч, па је ухапшен у једној гостионици; иако се позивао на свој посланички имунитет, 8. XI је изведен пред војни суд и одмах сутрадан стрељан, што је жалосно и са горчином одјекнуло у Лајпцигу. Између осталог, написао је либрето за музичку комедију Ја те варам јер те волим (муз. Р. Ервин), која је у СНП изведена 1931.

В. В.

БЛУМ Фридрих (Friedrich Blum) – аустријски позоришни радник који је средином и другом половином XIX века деловао као глумац и управник немачких позоришта на територијама које су некад припадале Хабзбуршкој монархији, а данас су у Пољској, Чехословачкој и Совјетском Савезу. Од 1856. до 1858. био је на челу немачког позоришта у Оломуцу; играо је и режирао у Кракову, Билицу, Тарнову, Лавову итд. Изгледа да није имао много среће у вођењу позоришних дружина јер су глумци одбијали да сарађују с њиме. Недатирано, без ознаке г., објавио је Der Verschwender, драму у стилу бајке, и историјско-романтичну бајку Wäringer. Но, Б. је својевремено био више познат као адаптатор француских ведрих комада и либрета који су средином XIX века, и посебно четрдесетих година, много извођени на немачким сценама. Комад приказан код нас има малу предисторију и прошао је кроз извесне мене: Доницети (в) пише оперу La figlia del reggimento (Кћи пука), чији либрето на француском језику обрађује Жан Бајар (в) под насловом Fille du régiment (1840), а Б. даје немачку верзију ове шаљиве игре. Даљу мену претрпео је комад и у нашем преводу са Б. текста. У СНП је ово дело изведено под насловом Марија, кћи пуковније (Regimentstochter) 6. I 1888, у преводу Спире Димитровића Котаранина.

С. К. К.

БЛУМЕНТАЛ Оскар (Oskar Blumenthal) – немачки писац лаких комедија и епиграматичар (Берлин, 13. III 1852 – Берлин, 24. IV 1917). У родном граду и у Лајпцигу студирао је филозофију и већ као студент у листу „Neues Blatt“ дао је известан број литерарних прилога. Редиговао је „Deutsche Dichterhalle“ (Лајпциг, 1873-1874). Пошто је докторирао, преселио се у Дрезден, где је покренуо „Neue Monatshefte für Dichtkunst und Kritik“; у Берлину је водио редакцију фељтона у листу „Berliner Tagblatt“ (1875-1887).У Берлину је 1888. основао Lessing-Theater, а само г. дана водио је Berliner-Theater (1894). Светски успех постигла је његова комедија In weißen rößl (1898). У СНП су изведени његови комади: Ђаволове стене (Der Teufelsfelsen, 1881) 11. IV 1891, у преводу Милована Ђ. Глишића; Кад човек стари (Wann wir altern, 1903), 18. XII 1907, превео др Ђура Трифковић; Код белог коња (Im weißen Rößl, 1898) 16. X 1904. у Великој Кикинди, у преводу М. К. Савићевића; Златан петао – 29. V 1929. у Великом Бечкереку. Последња два написао је са Г. Каделбургом (в).

С. К. К.

БОАРИ Ежен Кантиран де (Jean-Bernard-Eugène Cantiran de Boirie) – француски драмски писац (Париз, 22. X 1783 – Париз, 14. XII 1837). Отац му је био власник једног париског позоришта, па је и син на тим даскама приказао своје прве радове. Од 1807. до 1814. био је управник „Одеона“, а касније Позоришта „Порт-сен-Мартен“. Написао је четрдесетак комада, углавном мелодрама. Адаптирао је романе Валтера Скота за париске позорнице. На сцени СНП је 1871. извођен његов комад Цар Петар Велики као лађар, који је написао у сарадњи са Жозефом Мелвилом  и Жаном Тусеном Мерлом. Међутим, међу делима сва ова три писца није могуће наћи комад са одговарајућим насловом. Једино водвиљ Le Bourgmestre de Sardam, ou le Prince charpentier (1825) има неких додирних тачака са нашим насловом. (Библиографска белешка: Гавриловић у своме Француском репертоару…, Српско народно позориште у Новом Саду: Споменица 1861-1961, НСад 1961, с. 162, наводи као наслов оригинала L´Incognito. У каталогу Париске националне библиотеке, међутим, немогуће је међу  делима сва три поменута писца наћи комад са тим насловом. У Каталогу се, додуше, наводе још два дела која су ова три писца заједно сачинили – Le Duel et le baptême и Onze heures du soir, али ни једно ни друго, бар по насловима, не сугеришу могућност да је из њих могао настати Цар Петар…). Са Леополом Шандезоном и Ж. Б. Дибоаом написао је 1814, историјску мелодраму Анри IV или Заузеће Париза (Henri IV ou la prise de Paris), која је 1928. у СНП изведена под насловом Хенрик II.

С. А. Ј.

БОАРОВ Миланка – секретар Драме (Параге, Бачка, 26. XI 1924 – Нови Сад, 15. II 1998). Основну школу, гимназију и Вишу педагошку школу завршила је у НСаду. Учесник је НОБ као члан СКОЈ-а и УСАОЈ-а (од новембра 1943. је руководилац једне групе ове организације). У првим послератним г. делује у организацијама СКОЈ-а и КП. Од 1948. до 1951. врши разне дужности у Повереништву за просвету и културу Војводине. Била је, између осталог, и референт за позоришта. Од 31. VIII 1951. до 1. XI 1957. Б. је секретар Драме СНП, обављајући уз то и део послова драматурга. Била јој је поверена и брига око прикупљања и сређивања документације о представама Драме, Опере и Балета СНП. За Споменицу СНП-а 1861-1961 обрадила је прилоге о репертоару, гостовањима и броју посетилаца СНП од 1945. до 1960. Све своје дужности у СНП обављала је са разумевањем и тактом, веома савесно и пожртвовано. Од 1957. до 1959. запослена је у Заводу за унапређење наставе АП Војводине, а потом, до 1. IX 1977, када је пензионисана, наставник је Огледне основне школе „Ђорђе Натошевић“ у НСаду. Деловала је и као одборник Општине града НСада и одборник Среског одбора новосадског среза. Одликована је Орденом заслуга за народ (1962) и Орденом братства и јединства.

В. П.

БОБЕРИЋ Теодора – драмска глумица и певачица (Арач – Турски Бечеј, данас: Нови Бечеј, 22. XII 1886 – Београд, 18. X 1960). Право име јој је Теодосија, доцније удата Арсеновић. После завршене основне  школе, у родном месту учи и грађанску школу, али је не завршава. Врло млада, 1901. накратко ступа у путујуће позориште „Србадија“ Димитрија Нишлића и убрзо се враћа кући. У Турском Бечеју као природно обдарена певачица истакнута је чланица црквеног хора и глумица-аматер у дилетантској дружини „Напредак“. У жељи да постане професионална  глумица, моли СНП да је прими у ангажман. Позоришни одсек ДСНП 20. III (2. IV) 1902. не прихвата њену молбу „јер нема празног места“, али је о своме решењу не извештава, па Б. 9. II 1903. пожурује одговор. Својом веома привлачном појавом и ванредно лепим гласовним могућностима скреће на себе пажњу А. Туцаковића (в), тада већ члана НП у Бгду, и он је одводи у београдско НП, где је 1. I 1906. примљена за привременог члана, у ствари чланицу хора уз обавезу да игра сасвим мале, незнатне улоге. Незадовољна својим положајем, петнаест месеци доцније прелази у Панчево, где СНП тада гостује, и 1. IV 1907. Пера Добриновић (в) је ангажује без сагласности надлежног органа ДСНП за привременог члана српске народне позоришне дружине, са 60 круна месечне плате. С тим ангажманом се, вероватно, ПО ДСНП није накнадно сложио, јер Б. остаје у СНП кратко време, по свој прилици до краја земунског гостовања новосадског Позоришта (23. V 1907). Она се убрзо потом поново налази у НП у Бгду, где је од 1. I 1909. редован члан и у којем остаје такорећи до краја живота. Пензионисана после Другог светског рата, више г. хонорарно наступа у представама. Насловном улогом у Чучук Стани Милорада Петровића прославила је 5. III 1930. двадесетпетогодисњицу, а улогом Баке Еугеније у комаду Дрвеће умире усправно Алехандра Касонеа, 29. XII 1956, педесетогодишњицу уметничког рада. Б. почиње у мањим драмским улогама да стиче у НП у Бгду сценско искуство, а у комадима с певањем, у певачким ролама, постаје популарна, у поделама многих комада незаобилазна. У НП у Бгду је, поред комада из народног живота с певањем (Коштана, Ђидо, Сеоска лола, Чучук Стана, Зона Замфирова), са успехом носила главне улоге у оперети (Врачара), а пре Првог светског рата тумачи и главне мецосопранске и алтовске партије у операма које се тада изводе у Бгду (насловну улогу у Кармен, Сузуки у Мадам Батерфлај, Лучију у Кавалерији рустикани, Људмилу у Проданој невести, Ацучену у Трубадуру). На београдској сцени, тада и доцније, остварује и велик број улога драмског и карактерног фаха, и целокупним својим репертоаром и значајним остварењима, у времену после Првог светског рата, заузима једно од најугледнијих места у драмском ансамблу НП у Бгду. Б. је у СНП била врло кратко време, у својим почетничким данима; отуда је тај њен „излет“ остао непознат и у литератури незабележен, регистрован само у архивским изворима. Доцније, већ као Теодора Арсеновић, гостовала је у СНП у двема представама Косовске трагедије Жарка Лазаревића (в), у улози Косовке девојке – на премијери 6. XII и на првој репризи 7. XII 1913. Новосадска омладина, одушевљена њеном игром и песмом, предала јој је ловор-венац. Гостовала је неколико пута у новосадским позориштима и између два светска рата.

ЛИТ: А-м, У суботу и синоћ приказивана је „Косовска трагедија“, Застава, 25. XI (3. XII) 1913, с. 2; А-м, „Косовска трагедија“ од Жарка Лазаревића, Браник, 1913, бр. 233, с. 3; А-м, „Косовска трагедија“ – на позорници, Застава, 26. XI (9. XII) 1913, с. 2; М. Грол, Из позоришта предратне Србије, Бгд, СКЗ, 1952, с. 253-254; М. Ђоковић, Арсеновић Теодора, Енциклопедија Југославије, I, Згб MCMLV, с. 217; Л. Мечкић, Улога Новобечејаца у стварању и развоју српског позоришта, Нови Бечеј 1931, с. 29-30 (умножено гештетнером).

Л. Д.

БОБИЋ Љубинка – глумица и драмски писац (Крушевац, 2. I 1897 – Београд, 3. XII 1978). Отац Влајко, Србин  из Срема досељеник у Крушевац, мајка Јелисавета, Македонка из Струге, избегла од Турака и дошла у Крушевац. Имали су петоро деце. Велик број Б. рођака отишао је у Румунију, у Турн-Северин, где постоји читава једна улица Бобићā. У Крушевцу је завршила основну школу, а затим прешла у Бгд, где је учила женску радничку школу. На приредбама у школи је декламовала, а одмалена је испољавала смисао за глуму и сматрала да је рођена за ту област и да се уметност не може научити. Учила је само технику – балет код Клавдије Исаченко, певање код г-ђе Бинички, дикцију код Злате Марковац. Ступила је у НП у Бгду 28. II 1920. за привременог, а од 10. V 1921. за сталног члана Драме у време када је управник био Предић. Оставку на рад у НП поднела је 7. XII 1935. и већ од 27. I 1936. није члан, али је од почетка 1937. опет редовни члан Драме. Оставку је поднела за време боравка на студијама у Бечу, које је посећивала о свом трошку. Била је преведена у XII класу чиновника, и у писму о оставци каже – ако позоришту и уметности „не треба моја сарадња већ мој чиновнички чин, онда сам ја у својем уметничком настојању разочарана“ и да стога живе у заблуди и она и позоришна публика и критика. Глумачко образовање употпуњавала је студијама у иностранству у Паризу (1929), у Берлину (1929-1930) и у Бечу (1935-1936), а после Другог светског рата боравила је у Лондону са енглеском стипендијом. У Берлину је похађала Глумачку школу, гледала и слушала Макса Рајнхарта и редитеља Пискатора, видела како се игра Бернар Шо и како игра Марлена Дитрих. „Све сам гледала, све упијала у себе“. У Лондону ју је одушевљавао Лоренс Оливије. За време Другог светског рата није радила. После рата прављене су јој  сметње у НП у Бгду и Б. је отишла код Моше Пијаде. „После није било никакве муке“. Пензионисана је 1960. Писала је комедије, од којих су неке извођене на свим већим југословенским сценама (Бгд, НСад, Скопље, Сарајево, Ниш), а неке су преведене и игране ван наше земље. Отмено друштво, драма из 1937, преведена је на чешки и приказана у Прагу први пут 3. III 1938. Комедија Породица Бло је преведена на бугарски језик и приказивана после Другог светског рата под називом Балкански аристократа, а за њу се интересовало и једно московско позориште. Отмено друштво, драму из 1937, касније је прерадила и дала јој назив Случај господина Косте, а преведена је и на немачки језик. Б. је 1957. добила награду на Четвртом фестивалу нашег филма у Пули за најбољу женску улогу, а 1961. Седмојулску награду за животно дело. У СНП су игране њене драме: Наши манири (1936) и Породица Бло (1940), а гостовала је као Скамполо 1924. и као Пег у Пег, срце моје (1926). Комедија је била и њено глумачко опредељење, посебно Нушићева. Радиша Луцић је урадио њен портрет 1979 (уље на платну).

БИБЛ: Наши манири, Бгд 1925; Отмено друштво, Бгд 1937; Риста спортиста, Бгд 1937; Породица Бло, Бгд 1940.

ЛИТ: А. Бунушевац, Љубинка Бобић постаје филмска звезда, Политика, 9. IX 1930; М. Срећковић, Љубинка Бобић позваће Бернарда Шоа да оцени да ли је она дала праву Клеопатру, Време, 27. V 1933; А., Љубинка Бобић: Наши манири, Политика, 17. XII 1933; С. Винавер, Љубинка Бобић. Наши манири, Српски књижевни гласник, 1935, књ. XIV, с. 384-386; С. Пауновић, Љубинка Бобић поднела оставку на чланство у Београдском позоришту, Политика, 2. I 1936; А., Љубинка Бобић није више члан београдског Народног позоришта, Политика, 11. II 1936; Љ. Божиновић, Љ. Бобић прича да је написала нови комад. „Свако чудо за три дана“, Правда, 1. III 1936; Ж. Вукадиновић, Љубинка Бобић написала нов комад „Отмено друштво“, Политика, 8. X 1936; А., Љ. Бобић поново на београдској сцени, Време, 22. II 1937; А., „Отмено друштво“, преведено на чешки даје се у Прагу 3. марта, Политика, 27. II 1938; С. Пауновић, Сутра премијера „Ристе спортисте“, Политика, 14. I 1939; К. Атанасијевић, Љубинка Бобић написала и трећу комедију  – „Породица Бло“, Време, 4. IV 1940; А., Биографије наших уметника. Љубинка Бобић, Српска сцена, 1942, бр. 7, с. 228-229; Љ. Савић, Глумац, писац и редитељ Љубинка Бобић, Вечерње новости, 8. V 1956; М. Чолић, Портрет Љубинке Бобић, Политика, 11. VIII 1957; Р. Попов, Шта сте били у својој двадесетој години (Љубинка Бобић), Младост, 7. VI 1961; А., Седмојулска награда за животно дело Љубинки Бобић, НИН, 9. VII 1961; Љ. Ђорић, Љубинка Бобић. „Најзад могу мирно да кажем: постала сам комедиограф, Дуга, 19. V  1963; Д. Адамовић Д., Разговори са савременицима. Љубинка Бобић (1897-1978), Бгд 1982, с. 60-64.

Д. Н.

БОБО (Bobosse) – комедија у 3 чина. Написао: Андре Русен. Прво извођење 9. II 1950. у Бриселу.

Први пут у нашој земљи у СНП 30. IV 1958. у НСаду. Превела: Бранка Ракић-Маринковић. – Рд. Р. Веснић, сц. и к. Б. Јовановић, к. г.; С. Шалајић (Бобо – Тони), Т. Плескоњић (Едгар – Леон), Ж. Стојановић-Матић (Режина – Симона), М. Бањац, Д. Рошуљ (Ана Марија – Жилберта), С. Душановић (Чика Емил – Марисије), Б. Веснић (Радио репортер), Драгиша Шокица (Жером), Д. Чаленић (Минуш), А. Веснић, М. Шијачки (Ивет), Л. Богдановић (Полицајац), В. Матић (Директор позорнице). – Изведено 4 пута, глед. 606.

БИБЛ: Андре Русен, Бобос, комедија у три чина, прев. Бранка Ракић-Маринковић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 813.

Ј. М.

БОБОРОН(И) Велизар – поседник, добротвор СНП (Панчево, 1834 – Панчево, 8/20. III 1907). Био је поседник у Панчеву. Завештао је 5000 круна Глумачком пензионом фонду СНП и Српском црквеном певачком друштву у НСаду. Српска православна црквена општина у Панчеву исплатила је Друштву за СНП овај легат, у износу од 12.500 динара – 1931, после смрти Б. удовице. Када је умро, некрологе су објавили многи српски листови („Браник“, бр. 55; „Голуб“, бр. 6; „Грађанин“, бр. 11; „Женски свет“, бр. 4; „Српска мисао“, бр. 15 – сви из 1907).

ЛИТ: Д. Кириловић, Српско народно позориште (период Антонија Хаџића 1868-1916), Југословенски дневник, 1931, бр. 192, с. 1-2.

В. В.

БОГ ОСВЕТЕ (Der Gott der Rache) – драма у 3 чина. Написао: Шалом Аш. Прво извођење у Берлину, 1907.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 29. XII 1923. Превео: Жарко Васиљевић. – Рд. Ж. Васиљевић; К. Васиљевић (Шепшевић), В. Јовановићева (Сара), Р. Кранчевићка (Рифкеле), М. Верешчагина (Хиндл), М. Дубајићка (Мањка), М. Авировићева (Резл), Љ. Јовановићка (Басја), М. Душановић (Шлојме), М. Х.- Динић (Реб Еље), Стеван Јовановић (Реб Арон), Д. Кременовић (Непознати Јеврејин), М. Тодосићка (Једноока Јеврејка). – Изведено 7 пута.

Прво извођење у СНП 30. XII 1925. у Вршцу. – Рд. М. Душановић; М. Живановић (Шепшевић), М. Марковићка (Сара), М. Динићка (Рифкеле), П. Алмажановићка (Хиндл), З. Душановићка (Мања), Н. Живановићка (Резл), М. Авировићева (Басја), М. Душановић (Шлојме), А. Рашковић (Реб Еље),  Н. Динић (Реб Арон), С. Душановић (Непознати Јеврејин), Ј. Силајџић (Једнооки Јеврејин), Ђ. Козомара (Један сиромах), С. Савић (Један сиромашак). – Изведено 3 пута.

Обновљено као премијера у СНП 29. XI 1927. у Вршцу. – Рд. П. Матић; П. Матић (Шепшевић), Л. Јосиповићка (Сара), М. Динићка (Рифкеле), Д. Павићевићка (Хиндл), Х. Харитоновићка (Мањка), Љ. Драгићка (Резл), Ј. Матићка (Басја), Стеван Јовановић (Шлојме), Н. Динић (Реб Арон), Р. Павићевић (Реб Еље), С. Душановић (Непознати Јеврејин), Ж. Котрошан (Један сиромах), Ј. Краснићева (Једноока). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: Ми, „Бог освете“, Застава, 1. I 1924; В., У суботу 27. марта давана је драма „Бог освете“ од Шалом Аша …, Ново време, Стари Бечеј 1926, бр. 14, с. 2; К. Николић, „Бог освете“, драма у 3 чина од Ш. Аш-а; превео Ж. Васиљевић, Нови Сад, 1928, бр. 29, с. 5; А-м, „Бог освете“, Застава, 12. X 1928.

В. В.