БОБИЋ Љубинка – глумица и драмски писац (Крушевац, 2. I 1897 – Београд, 3. XII 1978). Отац Влајко, Србин  из Срема досељеник у Крушевац, мајка Јелисавета, Македонка из Струге, избегла од Турака и дошла у Крушевац. Имали су петоро деце. Велик број Б. рођака отишао је у Румунију, у Турн-Северин, где постоји читава једна улица Бобићā. У Крушевцу је завршила основну школу, а затим прешла у Бгд, где је учила женску радничку школу. На приредбама у школи је декламовала, а одмалена је испољавала смисао за глуму и сматрала да је рођена за ту област и да се уметност не може научити. Учила је само технику – балет код Клавдије Исаченко, певање код г-ђе Бинички, дикцију код Злате Марковац. Ступила је у НП у Бгду 28. II 1920. за привременог, а од 10. V 1921. за сталног члана Драме у време када је управник био Предић. Оставку на рад у НП поднела је 7. XII 1935. и већ од 27. I 1936. није члан, али је од почетка 1937. опет редовни члан Драме. Оставку је поднела за време боравка на студијама у Бечу, које је посећивала о свом трошку. Била је преведена у XII класу чиновника, и у писму о оставци каже – ако позоришту и уметности „не треба моја сарадња већ мој чиновнички чин, онда сам ја у својем уметничком настојању разочарана“ и да стога живе у заблуди и она и позоришна публика и критика. Глумачко образовање употпуњавала је студијама у иностранству у Паризу (1929), у Берлину (1929-1930) и у Бечу (1935-1936), а после Другог светског рата боравила је у Лондону са енглеском стипендијом. У Берлину је похађала Глумачку школу, гледала и слушала Макса Рајнхарта и редитеља Пискатора, видела како се игра Бернар Шо и како игра Марлена Дитрих. „Све сам гледала, све упијала у себе“. У Лондону ју је одушевљавао Лоренс Оливије. За време Другог светског рата није радила. После рата прављене су јој  сметње у НП у Бгду и Б. је отишла код Моше Пијаде. „После није било никакве муке“. Пензионисана је 1960. Писала је комедије, од којих су неке извођене на свим већим југословенским сценама (Бгд, НСад, Скопље, Сарајево, Ниш), а неке су преведене и игране ван наше земље. Отмено друштво, драма из 1937, преведена је на чешки и приказана у Прагу први пут 3. III 1938. Комедија Породица Бло је преведена на бугарски језик и приказивана после Другог светског рата под називом Балкански аристократа, а за њу се интересовало и једно московско позориште. Отмено друштво, драму из 1937, касније је прерадила и дала јој назив Случај господина Косте, а преведена је и на немачки језик. Б. је 1957. добила награду на Четвртом фестивалу нашег филма у Пули за најбољу женску улогу, а 1961. Седмојулску награду за животно дело. У СНП су игране њене драме: Наши манири (1936) и Породица Бло (1940), а гостовала је као Скамполо 1924. и као Пег у Пег, срце моје (1926). Комедија је била и њено глумачко опредељење, посебно Нушићева. Радиша Луцић је урадио њен портрет 1979 (уље на платну).

БИБЛ: Наши манири, Бгд 1925; Отмено друштво, Бгд 1937; Риста спортиста, Бгд 1937; Породица Бло, Бгд 1940.

ЛИТ: А. Бунушевац, Љубинка Бобић постаје филмска звезда, Политика, 9. IX 1930; М. Срећковић, Љубинка Бобић позваће Бернарда Шоа да оцени да ли је она дала праву Клеопатру, Време, 27. V 1933; А., Љубинка Бобић: Наши манири, Политика, 17. XII 1933; С. Винавер, Љубинка Бобић. Наши манири, Српски књижевни гласник, 1935, књ. XIV, с. 384-386; С. Пауновић, Љубинка Бобић поднела оставку на чланство у Београдском позоришту, Политика, 2. I 1936; А., Љубинка Бобић није више члан београдског Народног позоришта, Политика, 11. II 1936; Љ. Божиновић, Љ. Бобић прича да је написала нови комад. „Свако чудо за три дана“, Правда, 1. III 1936; Ж. Вукадиновић, Љубинка Бобић написала нов комад „Отмено друштво“, Политика, 8. X 1936; А., Љ. Бобић поново на београдској сцени, Време, 22. II 1937; А., „Отмено друштво“, преведено на чешки даје се у Прагу 3. марта, Политика, 27. II 1938; С. Пауновић, Сутра премијера „Ристе спортисте“, Политика, 14. I 1939; К. Атанасијевић, Љубинка Бобић написала и трећу комедију  – „Породица Бло“, Време, 4. IV 1940; А., Биографије наших уметника. Љубинка Бобић, Српска сцена, 1942, бр. 7, с. 228-229; Љ. Савић, Глумац, писац и редитељ Љубинка Бобић, Вечерње новости, 8. V 1956; М. Чолић, Портрет Љубинке Бобић, Политика, 11. VIII 1957; Р. Попов, Шта сте били у својој двадесетој години (Љубинка Бобић), Младост, 7. VI 1961; А., Седмојулска награда за животно дело Љубинки Бобић, НИН, 9. VII 1961; Љ. Ђорић, Љубинка Бобић. „Најзад могу мирно да кажем: постала сам комедиограф, Дуга, 19. V  1963; Д. Адамовић Д., Разговори са савременицима. Љубинка Бобић (1897-1978), Бгд 1982, с. 60-64.

Д. Н.