Адолф Адам

ЖИЗЕЛА

балет у два чина

Либрето: Т. Готје, В. Сен Жорж, Ж. Корали
Кореографска редакција: Леонид Лавровски по Жилу Пероу
Према кореографији и режији Милице Јовановић
Диригент: Микица Јевтић
Према сценографији Милете Лесковца адаптирао: Саша Сенковић
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Балет обновили репетитори: Оксана Сторожук, Маја Грња, Андреја Кулешевић, Милан Лазић, Бранка Глигорић
Педагог: Ала Ширкевич (Русија)
Дизајн светла: Марко Радановић
Фотографије: Срђан Дорошки, Миомир Ползовић

УЛОГЕ

Жизела, сеоска девојка:
Ана Ђурић

Гроф Алберт, прерушен у сељака:
Самјуел Бишоп / Андреј Колчериу

Жизелина мајка:
Бранка Глигорић / Надежда Салак

Хиларион, шумар:
Давид Груосо / Самјуел Бишоп

Војвода од Курландије:
Иван Ђерковић / Бојан Раднов

Батилда, његова кћи, вереница Грофа Алберта:
Верица Козарев Кларић / Јелена Вукадиновић, Надежда Салак

Вилфрид:
Ђулио Милите / Иван Ђерковић

Pas de deux:
Лана Стојановић, Милан Иван / Катарина Кљајић, Миња Јокановић, Настасја Иветић, Наојуки Ацуми, Давид Груосо, Александар Бечварди

Мирта, краљица вила:
Мина Радовић / Катарина Кљајић, Олга Аврамовић

Виле пратиље:
Катарина Кљајић, Милена Кркотић / Олга Аврамовић, Луиз Дикре, Лана Стојановић, Сања Павић, Дејана Бајић, Катарина Зец

Жизелине другарице:
Милена Кркотић, Олга Аврамовић, Катарина Кљајић, Дуња Лепуша, Луиз Дикре, Соња Гаврилов / Катарина Зец, Сања Павић, Јелена Дангузов, Лана Стојановић

Валцер, Сељачка игра, Виле, Пратња војводе, Соколари, Копљари:
Биљана Бабијановић, Весна Бишоп, Олга Врбашки, Соња Гаврилов, Луиз Дикре, Зорана Димитријевић, Катарина Зец, Настасја Иветић, Марија Јанковић, Милица Јелић, Љиљана Јокановић, Миња Јокановић, Јелена Марковић, Бојана Матић, Ирена Месарош, Бојана Митић, Ивана Нанић Сувачаревић, Татјана Ненадовић, Ивана Прибић, Рајна Ремовић, Надежда Салак, Хана Салак, Милана Самарџић, Лана Стојановић, Марија Трифуновић, Ивана Трпчевић, Александар Бечварди, Марко Иван, Тома Крижнар, Ранко Лазић, Бојан Раднов, Иван Салонски, Никола Стаменовић, Зоран Трифуновић, Ненад Вуковић**, Стефан Микан**, Владислав Шегуљев**, Никола Обрадовић*, Александар Станчуљ*, Никола Ћелевандић*.

* Ученици Балетске школе у Новом Саду
** Статисти

ОРКЕСТАР СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Концертмајстори: Сергеј Шаповалов, Владимир Ћуковић
Корепетитори: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Иван Свирчевић
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски

Праизведба: 28. јуна 1841, париска Опера (Académie Royale de Musique)
Прво извођење у СНП-у: 11. марта 1962.
Обнова као премијера: 26. октобра 1996; обнова: 17. децембра 2009, СНП
Премијерна обнова: 23. септембра 2017, СНП, сцена „Јован Ђорђевић“, 19.00

Представа траје око 2 сата и има једну паузу.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.



I чин: Радња се збива у средњем веку, на падинама уз Рајну. Безазлена сељанчица Жизела заљубљује се у грофа Алберта, који, прерушен у сељака, лови дивљач заједно са својом свитом у шуми недалеко од села. Заустављају се пред Жизелином кућом да би се окрепили. Њихову игру прекида шумар Хиларион који воли Жизелу, а презире свог супарника Лојса, још не знајући да је он гроф Алберт, који се представља другим именом како би лакше завео Жизелу.
Заљубљени се састају, она кида латице цвета, питајући да ли је он воли. Алберт је, разуме се, спреман да јој се на то закуне; Жизела, преплашена, забрани му да то чини. Појављује се поново Хиларион, она га одбија, а он се заклиње да ће јој се осветити. Виноградари, младићи и девојке, прослављајући бербу, наилазе и Жизела се хвата с њима у низ веома живахних игара, мада је мајка преклиње да се чува: у претераној љубави за игру, могла би да умре и постане Вила. У том се војвода од Курландије и његова кћерка Батилда враћају из лова. Батилда је очарана Жизелом и поклања јој своју огрлицу. Долази Хиларион, показујући мач младог Алберта и открива превару. Жизела, сазнавши да је Алберт вереник лепе војвоткиње, погођена до дна душе, баци огрлицу и зграби мач да себи прекрати живот. Бунца, губи разум и пада мртва, а Алберт се, од бола, сруши преко ње.

II чин: Гробље на месечини. Жизелин гроб. Шумар Хиларион пролази између гробова, мучен грижом савести и ишчезава. Откуцава поноћ, појављује се Мирта, краљица вила, обавијена белим веловима; у руци држи гранчицу мирте, симбол своје моћи. Придружују јој се друге виле, затим се отвара гроб и из њега излази Жизела. Поклонивши се пред Миртом, заигра, али неко се приближава. Виле падају у несвест. То је гроф Алберт, који се са букетом љиљана у наручју, сруши на гроб своје љубљене, измучен закаснелим сазнањем да је волео Жизелу. Њен дух га облеће и нестаје па гроф мисли да му се све привиђа. Виле се враћају, хватају издајника Хилариона и после махните игре бацају га у језеро. Али Мирта жели да казни грофа: играће и он, док га смрт не обори. Жизела преклиње Мирту, која је неумољива и удешава да гроф Алберт буде близу гроба, чији крст треба да га заштити. Узалуд. Мирта својим жезлом додирује Жизелу, која почиње безнадежно да игра с Албертом. Грофове снаге су исцрпене и треба да га стигне судбина као и шумара Хилариона. Чују се звона која најављују зору, чаролија нестаје, сени невеста се враћају у свој неземаљски свет. И несрећна Жизела се враћа у царство мртвих, пошто је Алберту пожелела да буде срећан са Батилдом. Жизелина љубав, чак и после смрти, спасава му живот.

ВЕЧНА ЖИЗЕЛА

Јуна месеца 1841. године париска Опера доживела је национални тријумф извођењем балета Жизела или Виле на музику Адолфа Адама и кореографију Жана Коралија. После 176 година новосадско Српско народно позориште премијерном обновом истог балета, под називом Жизела, 23. септембра отвара своју 157. позоришну сезону.
Дуг живот и популарност код публике овог белог балета, говори нам да је то дело највише балетске вредности које ставља на пробу врхунске техничке и креативне моћи ансамбла једног балета. Жизела је испит зрелости њених протагониста а игра ансамбла у II чину је највиши домет који један Corps de Ballet може да постигне. Хајнеовска прича о девојкама у белим хаљинама које умиру пре венчања, њихова вилинска, лебдива, неовоземаљска тела која „играју по петељкама цвијећа не помичући их“ у романтичном играчком стилу остају за вечност.

Кореографију Милице Јовановић, у редакцији Леонида Лавровског по Жилу Пероу, преносили су репетитори балета, тумачећи дело својственим уметничким виђењем. Осетан је био недостатак оригиналних кореографских пасажа, ставова и поза као и стилске обојености игре, што су и примарни недостаци обнове чувеног балета. Представа је текла уједначеним темпом коректног извођења у којем су протагонисти дали највећи допринос у разумевању класично играчких, стилских и глумачких задатака.

Ана Ђурић је свом лику Жизеле даривала све што је до сада стекла на балетској сцени. Сво њено уметничко биће стапало се са ликом велике играчке јунакиње. Мало је говорити о Аниној сигурној техници, о лебдивим вилинским скоковима, уверљивом лудилу или о присутној истинској љубави према Алберту од почетка до краја представе. Реално је рећи како нам се чинило да је испред нас сама Жизела и да чудесном игром промиче у магли омекшаној месечином немачких шума. Верујемо да ће ова улога остати Анин форте у њеној уметничкој каријери.

Андреј Колчерију је био уздржан у љубавној игри на самом почетку представе, али је зато у II чину интерпретативно и технички био веран Албертовом лику. Већ стечена играчка зрелост дала је посебност његовој игри, партнерству и драмским моментима.

Соња Батић у улози Мирте, владала је сценом гордошћу истинске краљице. Хладна и неумољива, непокретног лица кретала се сценом изузетним suivi-јеом.

Самјуел Бишоп је сигурном техником и ваљаним глумачким настојањима остварио успешан лик шумара Хилариона.

Ансамбл Балета је играо дисциплиновано и коректно. Но, сигурно је да је девојкама у лепршавим белим хаљинама требало још проба. Недостајала су, нарочито, улагања у хомогеност вилинске игре и настојања да делују јединствено, да својом хармонијом буду поистовећени са индивидуалношћу носиоца главних улога.

Одлуком да балет Жизела отвори нову сезону СНП-а, указано је повереље балетском ансамблу и свим осталим учесницима (диригент и Оркестар, сценограф и костимограф), у припремама за прво подизање завесе. Била је одговорност и храброст да се у кратком временском року представи ремек-дело светске балетске литеартуре. Ипак, забележене су нове извођачке вредности. А за игру, која није достигла истински „жизелински“ артизам, остаје време у којем је могуће ново сазнање и нова игра.

Ксенија Дињашки, балетски критичар, Вечна Жизела, 3. октобар 2017.


БРАВО, АНА

„БРАВО АНА!“ Шта друго рећи младој новосадској балерини, солисткињи Балета Српског народног позоришта Ани Ђурић након представе Жизела у којој је са перфекцијом иманентном врхунским балеринама у пуном техничком и интерпретативном сјају остварила насловну улогу.

Њена дисциплина духа, недвосмислен таленат као и рад са балет-мајстором Оксаном Сторожук три су упоришне тачке на којима, веома успешно, почива њена уметничка игра на пољу класичног балетског израза, развијајући се узлазном линијом.
Ана Ђурић је за непуне четири сезоне играња на сцени СНП-а остварила респектабилан и надасве пожељан број насловних улога у класичним балетима попут „Дон Кихота“, „Крцка Орашчића“, „Ромеа и Јулије“, „Успаване лепотице“, „Лабудовог језера“, „Жизеле“.

Њена играчка персона, добила је на тај начин онај изузетни плесно-захтевни амбијент који од играча изискује, вежбање, вежбање и вежбање.., рад на комплексном уметничком изразу и затим обједињавање техничких домета са плесном изражајношћу. Тако су представе у којима је играла, биле њени играчки универзитети а новосадски балетски ансамбл као и партнери, прваци и солисти, попут Андреја Колчеријуа и Ливиу Хара са којима наступа, изванредна подршка њеној играчкој каријери.

Оксана Сторожук је, показалао се то на Анином примеру, изванредан, ако не и врхунски балетски педагог који из властитог плесног искуства уме да пренесе сопствено знање на играче.

Ана Ђурић у том смислу добија поуке које одговорно примењује на своју игру, постижући одличне резултате.
Најсвежији пример је улога Жизеле, у којој је с разиграном љупкошћу успела да изрази невиност и заљубљеност чедне сељанчице, као и да са мером оствари експресију лудила у првом чину. Док је њена трансформација у загробни /вилински/ лик Жизеле у другом чину била на завидном нивоу.

Деловала је етерично, њени скокови били су прецизни, високи и нечујни, а адађа технички изведена до перфекције у суптилној повезаности читавог тела са ваздушастим рукама и вилинским ставом.

Њени дуетни наступи са Ливију Харом /гроф Алберт/, пре свега у великом „pa de deux-u“, зрачили су хармонијом, прелепим позама, брижно извајаним стопалом, како на шпицу тако и класичним ставовима тзв. отворених позиција.

Завидна сигурност с којом је изводила тешке елементе, за које је веома битна концентрација и равнотежа због статичних поза лаганог подизања арабеска, указују на одлично постављен торзо и еластичност ногу.

Ана Ђурић је балерина складне фигуре, хармонично распоређеног талента на свеукупност класичне балетске игре у смислу лакоће скокова, сигурних вртешки и широког распона драмске изражајности, чија естетска појавност на сцени оставља упечатљив утисак. Тако да и овај кратки приказ њеног премијерног наступа у балету „Жизела“ представља само делић увида у оствареност њене најновије улоге са којом је потврдила узлазну линију своје петогодишње играчке каријере.

Што се тиче свеукупног утиска о представи „Жизела“ изведеној 23. априла, на сцени „Јован Ђорђевић“ СНП-а,чини се да јој је, упркос играчком полету ансамбла и солидном наступу осталих протагониста, недостајала кохерентност и „утегнутост“.

Солиста балета Ливиу Хар био је на висини свог играчког задатка у лику грофа Алберта, којег је остварио драмски убедљиво у оба чина, како у соло наступима тако и у изванредној дуетној подршци са Аном. Високих скокова /с мало тврђим доскоком/, пленио је прецизним вртешкама и грацилном играчком фигуром.

Плесни пар Катарина Кљајић и Милан Иван, били су играчки и технички делимично неусклађени у pas de deux-u првог чина, који је иначе веома захтеван, Бојана Митић у улози Мирте, краљице вила, одлично је остварила своју улогу, доносећи атмосферу оностраног, зрачећи етеричношћу и техничком сигурношћу, док је Семјуел Бишоп у лику шумара Хиларона дао свој пуни максимум.

Снежана Субић, 23. април 2015.