Фема, удовица опанчара Пере, сања о „нобл“ животу и покушава да отера Василија, вереника своје кћери Евице. У кућу јој долази чанколиза Сара, која је подучава манирима високог друштва и предлаже јој другог кандидата за зета – свога рођака Светозара Ружичића, „филозофа“, што Фема са одушевљењем прихвата и саопштава Евици… Затим моли своју служавку Анчицу, која је служила код ноблеса, да јој помогне да открије још по коју тајну отменог понашања, а слугу Јована облачи у ливреју и покушава да га научи исквареном француском. Очајна, Евица се обраћа за помоћ ујаку Митру, опанчару, који јој такође брани да пође за свога љубљеног, јер је сиромах. Василије даје Евици „решконту“, тј. срећку лутрије, која ће му, сигуран је, донети дванаест хиљада форинти и омогућити им да се узму.
Сара доводи Ружичића, помпезног поету, који говори високопарним „славеносербским“ стиховима, да упозна будућу супругу. Евица је ужаснута и одбија га, а Сара му на то предлаже да онда ожени њену мајку, Фему, што он, испрва невољно, прихвати. Усхићена што ће се удати за тако нобл господина-филозофа, Фема клекне пред њега и поклања му мужевљев сат и бурмутицу. Ружичић их даје слуги Јовану да их заложи.
Василије долази код Евице. Ван себе је од радости – добио је премију на лутрији и тражи од ње „решконту“, како би подигао добитак. Она схвати да је тикет ставила у бурмутицу, коју је мајка поклонила „филозофу“, и одлучи да га заведе, како би је добила натраг. Када види да ипак има шансе
код кћерке, Ружичић одбацује Фему, која не може да се помири с таквим понижењем и напада га.
У општу збрку упада Митар, питајући ко је бурмутицу и сат дао слуги Јовану, који их је донео њему у залог. Василије и Евица се жале да је нестала и „решконта“, али је Јован покаже и заузврат добије обећање о хиљаду форинти, што ће му омогућити да ожени Анчицу. Када се Фема побуни што Митар даје благослов Василију и Евици, он јој препоручи њеног љубљеног „филозофа“. И, док се млади парови веселе будућим браковима, она схвата колико је понижена.