У комаду савремене игре Јесен, прослављени кореограф Сиди Ларби Шеркауји истражује
непрекидни циклус падања и уздизања, у којем сваки покрет наговештава следећи, а
сваки крај постаје могућност новог почетка.
Јесен је вишеслојно дело. Пред нашим очима оживљава упечатљива слика јесени. Попут
разнобојног лишћа које пада, преко 30 играча препушта се кретању као да их носи
ветар. Час као јединствен колектив, час у готово разиграном дуету, а час сами. Свако је
свакоме савезник у овој борби против гравитације. Задивљујуће је посматрати како се,
усред привидног хаоса, појављују структуре и обрасци који кроз понављање воде ка
постепеном развоју.
Интеракција је непрестана. Сам пад већ у себи носи поновно уздизање. Томе доприноси
снага мушких играча, који друге усмеравају и покрећу напред, као и окретност играчица,
које се изнова уздижу на врхове прстију. Колико год често биле спуштане и, условно речено, повлачене ка тлу, толико су често невидљиво подржане и подигнуте. Та непрестана игра
сила ствара визуелну метафору која упућује на саму природу.
На другом нивоу, музичка партитура Арва Перта обликује радњу и интеракцију међу
играчима. Покрети се огледају једни у другима, одјеци постају видљиви, а понављање
омогућава да покрети постепено нарастају све до преображаја целине. Управо у тим
понављајућим музичким обрасцима проналазимо осећај повратка нечему блиском
и познатом, док нам тишина која прожима партитуру пружа простор да застанемо и
удахнемо.
Као и само годишње доба које нас подстиче на преиспитивање себе, Јесен говори о људској отпорности, изузетној прилагодљивости и способности да се прихвате и превазиђу промене. Колико год све деловало хаотично и узнемирујуће, можемо се ослонити на обрасце које интуитивно разумемо и који нас, попут непрекидног кретања, непрестано воде даље. У равнотежи и повезани једни с другима, у исконском стању људске природе.

Крис Ван Камп