ШУВАКОВИЋ Миленко – драмски редитељ (Земун, 25. XII 1923 – Нови Сад, 15. XII 1978). Рођен је у породици свештеника, чија је кућа у Земуну и пре и за време рата била отворена припадницима напредног покрета. У родном граду је завршио основну школу и учио гимназију. Због сарадње у напредном покрету био је искључен из шестог разреда земунске гимназије па га је завршио у Руми, где је после тога учио и седми разред. Матурирао је у Панчеву по завршетку рата. У Народноослободилачкој војсци, односно ЈНА, провео је од 22. X 1944. до 16. IV 1946, када је као официр демобилисан. Диплому правника стекао је 1949. на београдском Правном факултету, а затим је студирао на Одсеку за режију Академије за позоришну уметност у Бгду, где је дипломирао 1953. у класи професора Јосипа Кулунџића. У четвртој г. редитељских студија, од 1. IX 1952. до 31. VIII 1953, био је запослен у Југословенском драмском позоришту као књижничар и помоћни редитељ. За редитеља Драме СНП ангажован је 1. IX 1953. и у њему је 16. IV 1954. дебитовао режијом Дубоког плавог мора Т. Ретигена. На тој дужности остао је до 31. III 1963, када је напустио СНП и прешао у тзв. слободне уметнике. Од 29. X 1954. до 1. VII 1958. био је и директор Драме, а од 1. V 1960. до 28. II 1962. обављао је, поред редитељске, и дужност драматурга. Ш. је од 1. I 1964. до 30. IX 1965. био уметнички директор Стеријиног позорја, а затим је због болести напустио ту дужност, поново прешао у слободне уметнике и гостовао у СНП и у позориштима у Сомбору, Зрењанину, Тузли и неким другим градовима. После тога је кратко време, од 1. XII 1968. до 31. III 1969, био хонорарни руководилац Драмског студија СНП, у којем је предавао анализу текста, да би затим, после дужег лечења, дефинитивно био пензионисан. Ш. је био и наставник Државне позоришне школе у НСаду, у којој је од 1953. до 1955. предавао историју југословенских књижевности, а једно време, у сезони 1954/55, и глуму. Наступао је и као предавач на јавним трибинама и течајевима за позоришне аматере; бавио се и публицистичком и преводилачком делатношћу. Имао је темељну спрему за редитељски позив: солидно опште, књижевно и позоришно образовање, а био је добро обавештен и о другим гранама уметности – музичкој, ликовној и филмској; непрестано је пратио токове савремених књижевно-драмских и театарских збивања у свету и у више махова је, студија ради, боравио у Паризу; путовао је још у Италију, Грчку, Пољску и неке друге земље. Као редитељ, Ш. је имао развијен смисао и лепе способности за стрпљиву, продубљену анализу драмске материје, за потпуно а веома суптилно откривање често наоко скривених, вишеслојних елемената у тексту без којих се не би могли да краја решити ни основни проблеми представе ни појединих ликова у комаду. Придавао је изузетан значај аналитичкој обради текста и уздигао је на висок ниво. Стога је његов рад са глумцима „за столом“ био, пре свега, условљен обимним претходним студијама и по правилу истраживачког карактера. Од глумаца је тражио искреност, непосредност и једноставност у изразу. Имао је смисла за стил и слуха за ритам представе, и улагао је озбиљне напоре да оствари жив, духовит и занимљив мизансцен. За режију Интимних прича Миле Марковић додељена му је 1963. Стеријина награда, а за режију Мудре девојке К. Орфа,  једине опере коју је режирао, Октобарска награда града НСада, такође 1963. Одликован је Медаљом за храброст. Као директор Драме посебну пажњу је поклањао домаћој драми, а од страних писаца настојао је да уведе у репертоар СНП ауторе који су у оно време били актуелни у европском позоришном животу. Један је од оснивача и организатора прве Мале сцене СНП, у Радничком дому (1957). За потребе СНП драматуршки је прерадио Аристофанову Лисистрату и превео са руског Понижене и увређене у драматизацији Л. Рахманова и З. Јуткевича. У својству уметничког директора Стеријиног позорја извршио је избор представа за IX и X ЈПИ, био један од покретача часописа „Сцена“ и у саставу његовог првог уредништва, уредник двају каталога и једне књиге драматуршких списа (Ј. Кулунџића). Поред тога, био је, по положају, и члан свих органа Стеријиног позорја.
РЕЖИЈЕ: Дубоко плаво море, Љубав је свему крива, Коломба, Филип и Јона, За Лукрецију, Осврни се у бесу, Кула вавилонска, Доживљаји Николетине Бурсаћа, Лисистрата, Иза затворених врата, Понижени и увређени, Човек, животиња и врлина, Вучјак, Интимне прише, Прљаве руке, Мудра девојка, Бановић Страхиња, Два лопова, Свиња, Три сестре, Филумена Мартурано.
БИБЛ: О гостовању Драмског конзерваторијума из Париза, НС, 1953, бр. 69, с. 4; Жан Луј Баро, НС, 1954, бр. 84–85, с. 6 и 9; Што више фестивала на Јадрану, НС, 1955, бр. 102–103, с. 2; Један тренутак са Жан Мареом – Филм? – да, али позориште пре свега, НС, 1955, бр. 102–103, с. 12; Подухват, НС, 1958, бр. 131, с. 16; Жива присутност, Каталог IX Стеријиног позорја, 1964, с. 5–6; У лавиринту, Дневник, 21. IX 1969; Уздизање до једноставног, Дневник, 25. X 1970; Позоришни костим, Сцена, 1970, св. 5, с. 78–82; Редитељ Боривоје Ханауска, Позориште, НСад 1974, бр. 7, с. 1–2; Жива присутност Стеријиног позорја, Позориште, НСад 1974, бр. 8, с. 2; Први кораци стварања „Сцене“, Позориште, НСад 1974, бр. 8, с. 13; „Покондирена тиква“ и Дејан Мијач, Позориште, НСад 1974, бр. 10, с. 11.
ЛИТ: М. М(илошевић), „Дубоко  плаво море“ – још једна премијера у СНП-у, Дневник, 12. IV 1954; И. Мирјанин (Ј. Путник), „Дубоко плаво море“ у Новом Саду, НС, 1954, бр. 78–79, с. 2–3; С. Лањи, „Љубав је свему крива“ – поводом премијере у Новом Саду, НС, 1954, бр. 90–91, с.5; Д. Поповић, Жан Ануј: „Коломба“, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 148; В. Дубравчић, Четири непопуњена сата, Дневник, 8. XII 1955; Д. Поповић, Ервин Шо: Филип и Јона, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 50; О. Новаковић, Антиџентлменска драма, НС, 1958, бр. 130, с. 10; О. Новаковић, Апстрактни почеци, НС, 1958, бр. 156, с. 8–9; Ј. В(илова)ц, „Кула вавилонска“ Душана Роксандића, Дневник, 16. IX 1958; Ј. Виловац, Од мирног бола до трагичног патоса, Дневник, 22. III 1959; М. К(ујунџић), Новосадски Николетина, Дневник, 30. IV 1959; М. Кујунџић, Антика у атрактивном руху, Дневник, 8. XI 1959; О. Новаковић, „Лисистрата“’ Аристофана, НС, 1959, бр. 147–148, с. 3; О. Новаковић, Жан Пол Сартр: „Иза затворених врата“ на сцени Српског народног позоришта, НС, 1960, бр. 149, с. 4; Л. Павловић, Без излаза, Ослобођење, Сарајево 27. III 1960; Ј. Б., Вести из Српског народног позоришта, Позоришни живот, Бгд 1963, бр. 22, с. 44; Ј. Шулхоф, Репертоарско освежење, Дневник, 23. IV 1963; Л. Павловић, Ведре приче, Ослобођење, Сарајево 8. IV 1964; В. Љ(убичић), In memoriam Миленко Шуваковић, Позориште, НСад 1979, бр. 3, с. 6.

Л. Д.

ШУВАЛОВ Јаков Осипович – драмски глумац, оперни и драмски редатељ (рођен у Русији, 1871 – ?). Играо је и режирао у Згбу (1915), Војничком позоришту „Тоша Јовановић“ у Солуну (1915-1917), у казалиштима у Бгду, Скопљу (1918-1919), Битољу (1919-1921), НСаду (1921-1925), Љубљани, Вараждину, Осијеку (1925-1927), Згбу (1928-1933) и Нишу (1934-1935).

РЕЖИЈЕ: У долини (к. г.), Краљева јесен (к. г.), Ревизор, Орфеј у паклу, Онај што добија шамаре, Три девојчице, Пајаци.

ЛИТ: А-м, „У долини“ од Дон Анхела Гимере – Гостовање г. Јакова Осиповића, Јединство, 25. IV 1920; А-м, Гостовање г. Јакова Осиповића, Застава, 25. IV 1920; А-м, A lélek, Torontál, 30. IV 1921; (m), „Der Revisor“, Deutsches Volkblatt, 1. I 1922; А-м, Премијере, Слобода, 1. I 1922; А-м, Ревизор, Истина, 1922, бр. 1, с. 15; А-м, Орфеј у паклу, Истина, 1922, бр. 1, с. 14; О. С(уботи)ћ, „Онај који добија шамаре“, Застава, 19. II 1922; О. С(уботи)ћ, „Пајаци“, Застава, 25. II 1922; К. И., „Три девојчице“, Јединство, 5. II 1922.

П. Ц.

ШУКУЉЕВИЋ-МАРКОВИЋ Ксенија – театролог (Добој, 9. IX 1939 –). Дипломирала је и магистрирала на Филолошком факултету у Бгду на групи за Југослсовенску и општу књижевност.  Цео радни век провела је у Музеју позоришне уметности Србије, од 1965. до 2003, где се као члан стручног тима бавила прикупљањем и обрадом музеалија, грађе и документације неопходних за историографска истраживања и утврђивање културног и уметничког домета српског позоришта. Радила је прво у звању кустоса, затим вишег кустоса и музејског саветника. Усавршавала се у земљама Европе, Америке и Русије. Као стипендиста Министарства за културу Србије, у Москви и Петрограду је истраживала податке о руским позоришним уметницима који су живели и стварали у Бгду од 1920. до 1944. Била је аутор и руководилац пројекта Историја српског балета 1920–1941. Објавила је преко 200 радова, монографија, студија и других текстова из области драмске књижевности, српске сценске уметности и позоришне уметности од XIX века до савременог доба. Писала је и критике, рецензије, предговоре у књигама позоришних публициста и театролога. Радове је објављивала у музејским издањима и издањима других институција: МС, САНУ, Филолошког факултета, НП у Бгду, СНП, СНГ у Љубљани, Музеја града Бгда, Савеза драмских уметника Србије и другде. Такође је редовно писала за позоришне часописе: „Сцена“, „Позориште“, „Театрон“, „Orchestra“, „ЛУДУС“, „Југословенска ревија“ (на енглеском језику), као и у дневној и периодичној штампи: „Књижевне новине“, „Политика“, „Борба“, „Новости“ и др. Аутор је преко сто музејских изложаба из области драмске и позоришне уметности (драма, опера, балет) приређених у многим југословенским градовима, као и у Њујорку, Лондону и Келну. Учествовала је на симпозијумима у земљи и у иностранству са рефератима из области српске драмске литературе и српске позоришне уметности. Била је председник  Музејског друштва Србије у три мандата (1990–2001) и члан Комисије за виша музејска звања. Члан је Савеза драмских уметника Србије и почасни члан Удружења балетских уметника Србије, Међународне асоцијације библиотека и музеја (SIBMAS) и Савета игре (International Dance Council CID, UNESCO). Добитник је више награда и признања: Награде Златан беочуг града Бгда за трајан допринос култури Бгда, 2001; Повеље у знак признања за развој и унапређење делатности Музеја, 1980; Повеље за изузетан допринос позоришној уметности и култури Србије, 2000. Њене везе са СНП се односе на њен научно-истраживачки рад из области историје српског позоришта, на изучавање живота и рада српских глумаца, редитеља, сценографа и костимографа који су били чланови или гости СНП.
БИБЛ:  Позоришно стваралаштво Хуга Клајна, Бгд 1977; Драме Ђуре Јакшића на београдској сцени 1863–1979, Бгд 1980; Бојан Ступица 1910–1970, Бгд 1985; Наталија-Наташа Бошковић, примабалерина, кореограф и педагог, Бгд 1989; Милица Зајцев, Бгд 1994; Јелена Дмитријевна Пољакова, Бгд 1995; Мата Милошевић (приредила са О. Савић), Бгд 1996; Позоришно стваралаштво Милана Ајваза, Бгд 1997; Нина Кирсанова, примабалерина, кореограф и педагог, Бгд 1999; Педесет година Музеја позоришне уметности Србије 1950–2000, Бгд 2000; Мира Ступица, Бгд 2001; Светлана Бојковић, Бгд 2007.

М. Л.

ШУЛХОФ Јожеф (Jozsef Sulhóf) – новинар, књижевник, преводилац (Суботица, 24. IX 1905 – Нови Сад, 12. IV 1970). Пошто се краће време обучавао у немачким новинарским школама, 1927. је почео да пише за суботички „Hirlap“ („Весник“), а потом за „Bácsmegyei Napló“ („Бачки дневник“), у којем је постао дописник из НСада; тада се потписивао по немачком – Schulhoff. Као официр југословенске војске Други светски рат је провео у заробљеништву у Немачкој. Од 1945. је радио у првом уредништву „Szabad Vajdaság“-а („Слободна Војводина“), касније „Magyar Szó“-а („Мађарска реч“), да би се затим запослио у Радио-НСаду. Сарађивао је у скоро свим рубрикама: од спољнополитичке до културне. И у новинарству и у књижевности је био свестран. „Његова поетски запаљена реч, каљена на оним најживотнијим дневним информацијама новинара-опсерватора, увек у најлепшем напору да истинито сагори, завирујући и у животна зрневља и у највише фигуре једне атмосфере… И није ни чудно ни визијски предодређено када се тврди да су писци један релативан наставак журналистике, оне чисте као кристал и заљубљене  до грозничавих варница“ (Ј. Виловац на Ш. прослави четири деценије рада). Писао је авантуристичке и омладинске романе: Kémhaború az atomtitokért (Шпијунски рат за атомску тајну, 1951), Varázsvezö (Чаробни штапић, 1955), Csöpi (Капљица, 1961), A nagy mutatvány (Велика представа, 1969). Аутор је многих оригиналних и адаптираних радио-игара емитованих на Радио-НСаду, те студија и чланака из области етнологије, уметности, књижевности… Био је и уредник оперског водича. Преводио је са енглеског, немачког, словеначког и српског језика. Пуне две деценије пратио је оперску и балетску продукцију СНП и редовно објављивао приказе у листовима и часописима „Napló“ „Magyar Szó“, „Дневник“, „Наша сцена“ и новосадско „Позориште“.

БИБЛ: Őrök ifjúság, Napló, 1940, бр. 42, с. 10; Премијера Д’Алберове опере „У долини“, НС, 1952, бр. 36, с. 1; Биланс рада СНП у 1952, НС, 1953, бр. 55-56, с. 2; „Лабудово језеро“, Дневник, 24. I 1960; „Охридска легенда“, Дневник, 22. XI 1961; „Ђаво у селу“, Дневник, 1. XII 1961; „Ромео и Јулија“, 21. XII 1962; Успешан деби, Дневник, 18. I 1963; У модернијем стилу, Дневник, 8. II 1963; Смео покушај, Дневник, 10. IV 1963; Репертоарско освежење, Дневник, 23. IV 1963; Уверљив утисак, Дневник, 18. II 1965; Уједначена представа, Дневник, 6. III 1965; Сликовита камерна представа, Дневник, 30. V 1965; Испод просека, Дневник, 4. XI 1966; Само уз корекције, Дневник, 4. XII 1966; Једно пријатно вече, Дневник, 25. XII 1966; Блештава ревијска оперета, Дневник, 28. IV 1967; Чаробни свет маште, Дневник, 29. I 1967; Игра са препонама, Дневник, 19. III 1967; Пал Абрахам диригент у гласе рукавицама, Позориште, НСад, 1970, бр. 6, с. 2.

ЛИТ: Ј. Виловац, Писцу Јожефу Шулхофу, Позориште, НСад, 1970, бр. 7, с. 7; Z. Kalapis, Életrajzi kalauz, НСад 2003.

В. В.

ШУЉАН Андрија – главни телефониста (Кисач, 29. VII 1927 – Нови Сад, 9. XII 2015). Завршио је нижу гимназију у НСаду (1951). У СНП се запослио 10. III 1950. и у њему остао до пензионисања, 1. I 1987. Иако инвалид без руке и ноге (што је последица наиласка на минско поље у првим поратним данима), био је изузетно ефикасан, скроман и предусретљив. Поред свог редовног посла бавио се и сликањем и калиграфијом и за потребе СНП повремено израђивао разне натписе и легенде. Биран је у самоуправне органе и комисије Техничке службе. Г. 1987. добио је највише признање СНП – медаљу „Јован Ђорђевић“.

ЛИТ: К. Савић, Андријин хоби, Позориште, НСад, 1977, бр. 6, с. 4.

Р. Б.

ШУМА (Лес) – комедија у 5 чинова. Написао: Александар Николајевич Островски. Прво извођење у Петрограду, 1. XI 1871, у нашој земљи 2. V 1936. у СНГ у Љубљани.

Прво извођење у СНП 19. III 1947. у НСаду. Превео: Кирил Тарановски. – Рд. Ј. Кулунџић, сц. М. Шербан; О. Животић (Гурмишска), Љ. Секулић (Аксиња), С. Душановић (Миљоков), Д. Антонијевић (Бодајев), М. Ајваз (Восмибратов), Ж. Котрошан (Петар), П. Словенски (Алексеј), Љ. Иличић (Несрећковић), Ж. Митровић (Срећковић), Р. Ферари (Улита), Б. Татић (Карп). – Изведено 20 пута, глед. 7393.

БИБЛ: Изабране комедије и драме, прев. К. Тарановски, Бгд 1946.

ЛИТ: Б., „Шума“ од А. Н. Островског, СВ, 1947, бр. 754, с. 3.

М. М.

ШУМА КОЈА ХОДА – измотација са певањем и играњем. Написао: Љубивоје Ршумовић. Музика: Војкан Борисављевић.

Праизвођење у СНП 17. XI 1972. у НСаду. Адаптација: Дејан Мијач. – Рд. Д. Мијач, сц. Р. Марушић, к. г., к. Ј. Петровић, к-граф Б. Марковић, к. г.; Д. Куцуловић, К. Мартинов-Павловић, Љ. Јовић, Р. Виги, С. Јосић, Д. Колесар, Драгиша Шокица, В. Вртипрашки, А. Ђорђевић. – Изведено 64 пута, глед. 18.728.

БИБ: Љубивоје Ршумовић, Шума која хода, поетско-музичка измотација у два дела, сценска адаптација Д. Мијач, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1765.

ЛИТ: Х. Радивојевић, „Да растемо“ у Новом Саду, Политика експрес, 27. IV 1971; П. Марјановић, Наше прве премијере, Позориште, НСад, 1972, бр. 1, с. 2; Р. Поповић, Моја поезија је погодна за сцену, Позориште, НСад, 1972, бр. 2, с. 2; П. Марјановић, Утисци са гостовања Драме СНП у Приштини и Скопљу, Позориште, НСад, 1973, бр. 9, с. 6; Д. Николић, Јубиларне представе у Драми СНП, Позориште, НСад, 1974, бр. 6, с. 8.

Ј. М.

ШУМАРЕВА КРИСТА (Die Förster-Christel) – оперета у 3 чина. Музика: Георг Јарно. Либрето: Бернхард Бухбиндер. Прво извођење у Бечу, 1907.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 4. I 1913. у Вршцу. Превео: Драгутин Вуковић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 27. II 1925. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Д. Кранчевић, дир. Ф. Селински; М. Оливијери-Илић (Криста), Б. Чолић (Цар Јосиф II), М. Краљева, Д. Кранчевић, М. Оџић, С. Писек, К. Клеменчић, Г. Миковић, Д. Матејићка. – Изведено 17 пута.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Шумарева Криста“ (Премијера), Застава, 1. III 1925; Б. Ј. „Шумарева Криста“; музика од Јарноа; редитељ: г. Кранчевић, Јединство, 1. III 1925; А-м, „Шумарева Криста“, оперета у 3 чина од Јарноа, Видовдан, НСад, 20. III 1925.

В. В.

ШУМАРЕВИЋ Светислав – новинар и публицист (Јагодина, 25. V 1886 – Београд, 19. XI 1977). Основну школу завршио је у Јагодини, гимназију у Бгду, а хемију дипломирао у Паризу. Од 1910. бавио се новинарством. Био је уредник „Дневног листа“, „Београдског дневника“, „Времена“, „Новости“ и „Речи“, затим шеф одсека у Централном прес-бироу, извесно време и дописник из Париза. Писао је романе, приповетке и радове из српске културне прошлости. Публицистичке прилоге објављивао је у листовима у којима је био професионално ангажован, затим у „Југословенском гласнику“, „Југословенским народним новинама“, „Гласу народа“ (Сомбор), „Новој смени“, „Самоуправи“, „Врбаским новинама“ (Бања Лука), часопису „Мисао“ и другде. Као публицист бавио се искључиво културном прошлошћу Срба и из те области објавио обимну занимљиву и корисну грађу. Његове романе и приповетке време је прекрило потпуним заборавом и тај део Ш. стваралаштва данас је непознат широј књижевној јавности и читалачкој публици. Његови радови, међутим, о Димитрију Давидовићу, Ђури Јакшићу, штампи и позоришту код Срба, иако нису писани као систематизоване целине нити формирани у чвршће синтезе, обиљем занимљиве грађе и богатом документацијом представљају озбиљан допринос науци. Најзначајнији му је рад Позориште код Срба, у којем, на основу архивске грађе и материјала сабраног из новина и часописа, излаже најважније моменте у развитку позоришног живота код Срба од најранијих времена до поткрај XIX века. Ову његову књигу, са много података и аутентичне грађе, навелико су користили његови савременици као драгоцен извор важних појединости из наше театарске прошлости, и она ће, и поред замерки које су јој стављане када се појавила, још дуго то бити. Преводио је са италијанског.

БИБЛ: Нола, роман, Бгд 1920; Десет осмеха, роман, Бгд-Сарајево 1923; Сто једна страна, роман, Бгд 1924; Бањска лепотица, новела, Бгд б. г.; Словенска крв спасава аустријску престоницу (поводом 250. годишњице од опсаде Беча), Бгд 1933; Димитрије Давидовић, Бгд 1934; Читалиште, Бгд 1938; Штампа у Срба до 1839, Бгд 1939; Ђура Јакшић, Бгд 1939; Позориште код Срба, Бгд 1939; Сербскија новини, 1791-1941, Бгд 1941.

ЛИТ: С. В(инавер), „Нула“, Мисао, 1920, св. 10; Р. Младеновић, „Нула“ од Св. Шумаревића, Епоха, 1920, бр. 379; (Б.) Ј(евтић), „Десет осмеха“, Књижевни преглед, 1923, књ. I; (М.) С(тојимировић-Јовановић), Шумаревићева биографија Димитрија Давидовића, Вардар, Скопље, 1934, бр. 184; Ж. Милисавац, Св. Шумаревић: Ђура Јакшић, ЛМС, 1939, књ. 351, с. 479-480.

Л. Д.

ШУМАХЕР Хајнрих Фолрат (Heinrich Volrath Schumacher) – немачки драмски писац (Корбах, Хесе, Немачка, 30. IV 1861 – Берлин, 28. III 1919). Са Артуром Липшицом написао је позоришни комад Мој деран, који је, у преводу Данице П. Дамјановић, у СНП извођен 1914. и 1919.