ШУВАКОВИЋ Миленко

ШУВАКОВИЋ Миленко – драмски редитељ (Земун, 25. XII 1923 – Нови Сад, 15. XII 1978). Рођен је у породици свештеника, чија је кућа у Земуну и пре и за време рата била отворена припадницима напредног покрета. У родном граду је завршио основну школу и учио гимназију. Због сарадње у напредном покрету био је искључен из шестог разреда земунске гимназије па га је завршио у Руми, где је после тога учио и седми разред. Матурирао је у Панчеву по завршетку рата. У Народноослободилачкој војсци, односно ЈНА, провео је од 22. X 1944. до 16. IV 1946, када је као официр демобилисан. Диплому правника стекао је 1949. на београдском Правном факултету, а затим је студирао на Одсеку за режију Академије за позоришну уметност у Бгду, где је дипломирао 1953. у класи професора Јосипа Кулунџића. У четвртој г. редитељских студија, од 1. IX 1952. до 31. VIII 1953, био је запослен у Југословенском драмском позоришту као књижничар и помоћни редитељ. За редитеља Драме СНП ангажован је 1. IX 1953. и у њему је 16. IV 1954. дебитовао режијом Дубоког плавог мора Т. Ретигена. На тој дужности остао је до 31. III 1963, када је напустио СНП и прешао у тзв. слободне уметнике. Од 29. X 1954. до 1. VII 1958. био је и директор Драме, а од 1. V 1960. до 28. II 1962. обављао је, поред редитељске, и дужност драматурга. Ш. је од 1. I 1964. до 30. IX 1965. био уметнички директор Стеријиног позорја, а затим је због болести напустио ту дужност, поново прешао у слободне уметнике и гостовао у СНП и у позориштима у Сомбору, Зрењанину, Тузли и неким другим градовима. После тога је кратко време, од 1. XII 1968. до 31. III 1969, био хонорарни руководилац Драмског студија СНП, у којем је предавао анализу текста, да би затим, после дужег лечења, дефинитивно био пензионисан. Ш. је био и наставник Државне позоришне школе у НСаду, у којој је од 1953. до 1955. предавао историју југословенских књижевности, а једно време, у сезони 1954/55, и глуму. Наступао је и као предавач на јавним трибинама и течајевима за позоришне аматере; бавио се и публицистичком и преводилачком делатношћу. Имао је темељну спрему за редитељски позив: солидно опште, књижевно и позоришно образовање, а био је добро обавештен и о другим гранама уметности – музичкој, ликовној и филмској; непрестано је пратио токове савремених књижевно-драмских и театарских збивања у свету и у више махова је, студија ради, боравио у Паризу; путовао је још у Италију, Грчку, Пољску и неке друге земље. Као редитељ, Ш. је имао развијен смисао и лепе способности за стрпљиву, продубљену анализу драмске материје, за потпуно а веома суптилно откривање често наоко скривених, вишеслојних елемената у тексту без којих се не би могли да краја решити ни основни проблеми представе ни појединих ликова у комаду. Придавао је изузетан значај аналитичкој обради текста и уздигао је на висок ниво. Стога је његов рад са глумцима „за столом“ био, пре свега, условљен обимним претходним студијама и по правилу истраживачког карактера. Од глумаца је тражио искреност, непосредност и једноставност у изразу. Имао је смисла за стил и слуха за ритам представе, и улагао је озбиљне напоре да оствари жив, духовит и занимљив мизансцен. За режију Интимних прича Миле Марковић додељена му је 1963. Стеријина награда, а за режију Мудре девојке К. Орфа,  једине опере коју је режирао, Октобарска награда града НСада, такође 1963. Одликован је Медаљом за храброст. Као директор Драме посебну пажњу је поклањао домаћој драми, а од страних писаца настојао је да уведе у репертоар СНП ауторе који су у оно време били актуелни у европском позоришном животу. Један је од оснивача и организатора прве Мале сцене СНП, у Радничком дому (1957). За потребе СНП драматуршки је прерадио Аристофанову Лисистрату и превео са руског Понижене и увређене у драматизацији Л. Рахманова и З. Јуткевича. У својству уметничког директора Стеријиног позорја извршио је избор представа за IX и X југословенске позоришне игре, био један од покретача часописа „Сцена“ и у саставу његовог првог уредништва, уредник двају каталога и једне књиге драматуршких списа (Ј. Кулунџића). Поред тога, био је, по положају, и члан свих органа Стеријиног позорја.

РЕЖИЈЕ: Дубоко плаво море, Љубав је свему крива, Коломба, Филип и Јона, За Лукрецију, Осврни се у бесу, Кула вавилонска, Доживљаји Николетине Бурсаћа, Лисистрата, Иза затворених врата, Понижени и увређени, Човек, животиња и врлина, Вучјак, Прљаве руке, Мудра девојка, Бановић Страхиња, Два лопова, Свиња, Три сестре, Филумена Мартурано.

БИБЛ: О гостовању Драмског конзерваторијума из Париза, НС, 1953, бр. 69, с. 4; Жан Луј Баро, НС, 1954, бр. 84-85, с. 6 и 9; Што више фестивала на Јадрану, НС, 1955, бр. 102-103, с. 2; Један тренутак са Жан Мареом – Филм? – да, али позориште пре свега, НС, 1955, бр. 102-103, с. 12; Подухват, НС, 1958, бр. 131, с. 16; Жива присутност, Каталог IX Стеријиног позорја, 1964, с. 5-6; У лавиринту, Дневник, 21. IX 1969; Уздизање до једноставног, Дневник, 25. X 1970; Позоришни костим, Сцена, 1970, св. 5, с. 78-82; Редитељ Боривоје Ханауска, Позориште, НСад, 1974, бр. 7, с. 1-2; Жива присутност Стеријиног позорја, Позориште, НСад, 1974, бр. 8, с. 2; Први кораци стварања „Сцене“, Позориште, НСад, 1974, бр. 8, с. 13; „Покондирена тиква“ и Дејан Мијач, Позориште, НСад, 1974, бр. 10, с. 11.

ЛИТ: М. М(илошевић), „Дубоко  плаво море“ – још једна премијера у СНП-у, Дневник, 12. IV 1954; И. Мирјанин (Ј. Путник), „Дубоко плаво море“ у Новом Саду, НС, 1954, бр. 78-79, с. 2-3; С. Лањи, „Љубав је свему крива“ – поводом премијере у Новом Саду, НС, 1954, бр. 90-91, с.5; Д. Поповић, Жан Ануј: „Коломба“, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 148; В. Дубравчић, Четири непопуњена сата, Дневник, 8. XII 1955; Д. Поповић, Ервин Шо: Филип и Јона, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 50; О. Новаковић, Антиџентлменска драма, НС, 1958, бр. 130, с. 10; О. Новаковић, Апстрактни почеци, НС, 1958, бр. 156, с. 8-9; Ј. В(илова)ц, „Кула вавилонска“ Душана Роксандића, Дневник, 16. IX 1958; Ј. Виловац, Од мирног бола до трагичног патоса, Дневник, 22. III 1959; М. К(ујунџић), Новосадски Николетина, Дневник, 30. IV 1959; М. Кујунџић, Антика у атрактивном руху, Дневник, 8. XI 1959; О. Новаковић, „Лисистрата“’ Аристофана, НС, 1959, бр. 147-148, с. 3; О. Новаковић, Жан Пол Сартр: „Иза затворених врата“ на сцени Српског народног позоришта, НС, 1960, бр. 149, с. 4; Л. Павловић, Без излаза, Ослобођење, Сарајево, 27. III 1960; Ј. Б., Вести из Српског народног позоришта, Позоришни живот, Бгд, 1963, бр. 22, с. 44; Ј. Шулхоф, Репертоарско освежење, Дневник, 23. IV 1963; Л. Павловић, Ведре приче, Ослобођење, Сарајево, 8. IV 1964; В. Љ(убичић), In memoriam Миленко Шуваковић, Позориште, НСад, 1979, бр. 3, с. 6.

Л. Д.