ОГЊАНОВИЋ Загорка – драмска глумица (Лешница, 16. VIII 1926 – ). Девојачко презиме јој је било Исаковић. Супруг јој је био глумац и редитељ Александар Огњановић (в). После завршене учитељске школе у Шапцу и вишегодишњег аматерског рада постала је члан шабачког НП, најпре хонорарно (1. VIII 1946 – 30. IX 1947), а потом као стални члан Драме (1. X 1947 – 31. VIII 1951). Затим је кратко време боравила у Бгду, где је била члан Студија филмских глумаца при „Авала филму“ (1. IX 1951 – 30. IV 1952) и београдског Хумористичког позоришта (1. V 1952 – 31. VIII 1952). У Драми СНП била је ангажована 1. VIII 1952. и у њој је остала само једну сезону – до 31. VIII 1953. Новосадској публици се представила као глумица која „фино понире у психологију“ сложене личности. Потом се дефинитивно вратила у шабачко НП, где је остала до пензионисања, али је и даље наступала хонорарно (под девојачким презименом).

УЛОГЕ: Кате (Манде), Кћи (Стаклена менажерија), Елвира (Дон Жуан).

ЛИТ: О. Н(оваковић), „Манде“ Марина Држића, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; Ј. Виловац – С. Берберски, Тенеси Вилијамс: „Стаклена менажерија“, СВ, 12. XII 1952; О. Новаковић, Тенеси Вилијамс на новосадској сцени, НС, 1952, бр, 52, с.1-4; О. Новаковић, Још један Молијер на новосадској сцени, НС, 1953, бр. 61-62, с. 2.

Д. В.

ОГРИЗОВИЋ Милан – књижевник (Сењ, 11. II 1877 – Загреб, 25. VIII 1923). Након гимназијског школовања у Госпићу, гдје се јавља и првим стиховима, студира класичну филологију и математику у Згбу, предаје на школи и докторира на тему „Како је Емерик Павић превео Качићев Разговор угодни“ (1906). Затим је лектор и драматург у загребачком глумишту. Бави се и политиком. Народни је заступник Хрватске странке права, а као независни кандидат пропада на изборима 1911. На почетку Првог свјетског рата је мобилизиран и по дужности уређује у окупираном Бгду културни дио „Београдских новина“ и организира добротворне казалишне представе због чега је послије рата жестоко нападан. Од 1920. предаје на Глумачкој школи у Згбу. Вјечно раздиран разноврсним интимно-индивидуалним, естетским, националним, политичким и друштвеним изазовима и дилемама, О. се већ зарана и половично опредјељује за Младе и Модерну дијелећи истодобно и љубав старих за традицију и континуитет. Уз многобројна драмска остварења, по којима је и најцјењенији, и либрета за опере (Вилко Новак, Прољетна бура, 1914; Фрањо С. Вилхар-Калски, Лопудска сиротица, 1914; Фран Лотка, Минка, 1918; Лујо Шафранек-Кавић, Хасанагиница, 1924), писао је и пјесме, идеалистичко-мистичну прозу (Тајна врата, 1917), цртице и хумореске, казалишне и књижевне чланке, критике, есеје, студије и полемике, као и дјела из повијести националног казалишта (Педесет година хрватскога казалишта, 1910; Хрватска опера, 1870-1920, 1920). Аутор је и зборника Хрватски приповиједачи (1910), а бавио се и превођењем. Са Звонимиром Вукелићем написао је, надаље, и двије књиге сатиричне прозе (Трговина идеја, 1901; Нова трговина идеја, 1902), те роман Стари пламен (1907). Сурадњи са другим ауторима склон је и као драматичар. Тако са Маријом Кумичић, по роману Краљица Лепа њезина мужа Евгенија Кумичића, пише повијесну драму Пропаст краљева хрватске крви (1905), док са Андријом Милчиновићем ствара драму Проклетство (1906), а са З. Вукелићем комедију Хрвати на Карпатима или Госпођица од телефона (1911). До праизведбе Проклетства долази истом 1965, јер је ова драма због свог полемичног односа према средњовјековном вјерском формализму и клерикалним догмама, те осионој власти клера, у два наврата забрањена. Преузима и обрађује и већ познате мотиве и теме из повијести (Слава њима, 1905; 24. студенога 1860, 1910; Цар Дукљанин, 1913; У Бечком Новом Мјесту, 1921) и из народне пјесме (Хасанагиница, 1909; Бановић Страхиња, 1912), те се ослања и на дјела и замисли других писаца као што су Иван Мажуранић (Смрт Смаил-аге Ченгића, 1919), К. С. Ђалски (Прве новине, 1920) и С. С. Крањчевић (За другога). У свом драматичарском стварању, које обиљежавају тражења и лутања, О. пише и на различите друге потицаје. Једном је то Ибзен (Дах, 1901), други пут Ибзен и књижевно-казалишна мода (Године љубави, тетралогија, 1907), трећи пут смрт малодобног сина (Златокоси краљевић, 1909), па затим ратна превирања и кушње, које га наводе на стварање експерименталног, симболистичко-пацифистичког сновиђења Објављење (1917). Драму пак Вучина (1921) пише надовезујући се на Косоров Пожар страсти и конфронтирајући се са Петром Петровићем Пецијом, те истодобно поистовјећује своју борбу са особеном самосталношћу и животним путем са самосвијешћу тврдокорног и осионог личког горштака Вучине. Аутор Хасанагинице, највриједније и најиграније хрватске драме написане по народним стиховима, које је надоградио и обогатио истоимену народну пјесму и разликама у подријетлу између Хасанагинице и Хасанаге, односно сукобом традиције и новог доба, до данас је по броју изведених дјела на средишњој хрватској позорници и најзаступљенији домаћи аутор. У новосадском театру његова Хасанагиница је имала више премијера (1922, 1926, 1928. и 1937).

БИБЛ: Хасанагиница, Згб 1909,  Згб 1910, Бгд 1958 (Антологија хрватске драме).

ЛИТ: М. Цихлар Нехајев, Некролог Милану Огризовићу, Савременик, Згб 1923, бр. 8; Г. Крклец, Милан Огризовић, Српски књижевни гласник, Бгд 1923, бр. 3; Д. Рубин, Милан Огризовић, Згб 1938; М. Матковић, Драматуршки есеји, Згб 1949; В. Огризовић-Зимерман, Од „Проклетства“ до „Вучине“, Телеграм, Згб 23. VIII 1963; Н. Батушић, Хрватска казалишна критика, Згб 1971; Б. Хећимовић, 13 хрватских драматичара, Згб 1976; М. Шицел, Књижевност модерне, Повијест хрватске књижевности, књ. 5, Згб 1978.

Б. Х.

ОДАВИЋ Риста – драмски писац и преводилац (Београд, 19. VIII 1870 – Београд, 17. IV 1932). Дипломирао је на историјско-филолошком одсеку Велике школе у Бгду, а затим наставио студије у Лајпцигу (1897-1898). Радио је као професор гимназије у Бгду од 1894, драматург НП у Бгду 1901-1903. и 1907-1908, шеф прес-бироа Министарства иностраних дела 1918-1920, управник Државне штампарије 1920-1921, посланик Народне скупштине 1921-1923, начелник Уметничког одељења Министарства просвете 1923-1924. и управник Државне штампарије од 1924. до 1932. Објављивао је песме, есеје, приповетке, преводе (између осталих Пушкиновог Евгенија Оњегина 1893. и 1924. и Гетеовог Фауста 1931), књижевне, позоришне и политичке чланке у „Отаџбини“, „Делу“, „Јавору“, „Звезди“, „Стражилову“, „Босанској вили“, „Бранковом колу“, „Самоуправи“, као и у „Новој Искри“, коју је покренуо и уређивао 1899-1907. и 1911. Уређивао је и часопис „Дело“ 1910. и 1911. У његовим преводима са француског, немачког и руског, повремено и у његовој адаптацији, штампана су и приказивана на сценама дела Еврипида, Ј. В. Гетеа, Г. Хаупмана, Л. Амфитеатрова и А. К. Толстоја. Инспирисан догађајима пред српско-аустријски рат, написао је драмску Трилогију, која је одговарала стремљењима народа за ослобођењем и уједињењем, те је после Првог светског рата приказивана на сценама са великим одјецима у публици и критици. На новосадској сцени изведена је 1926. драма Смрт Уроша V С. Стефановића у О. адаптацији, а у његовом преводу изведени су комади: Утопљено звоно Г. Хауптмана (1912), Стара врлина А. В. Амфитеатрова (1920), Корневиљска звона Ш. Габеа, а из Трилогије: Хеј Словени (1919) и Дух наших дедова и Под крстом (1927). Пионирски се бавио и позоришном историографијом, прикупљајући драгоцену грађу о знаменитим српским позоришним ствараоцима, коју је објавио у Народној енциклопедији Станоја Станојевића.

ЛИТ: С. Живадиновић, „Трилогија“ Ристе Одавића, Нови живот, Бгд 1926, с. 254; А-м, † Риста Одавић, Позориште, Бгд 1932, бр. 28, с. 689-691; Ј. Живановић, Риста Одавић, Венац, Бгд 1932, с. 630-631.

С. Ј.

ОДАК Крсто – композитор (Сивери, крај Дрниша, 20. III 1888 – Загреб, 4. XI 1965). Музику је учио најпре у Сињу и Шибенику, а касније на Конзерваторијуму у Минхену и на Мајсторској школи у Прагу код проф. В. Новака. Од 1922. до 1961. био је професор Музичке академије у Згбу. У свом композиторском деловању дотакао се свих музичких подручја. Пристајући уз нов музички правац, настојао је да своја дела прожме фолклорним обележјем. Понекад је тражио и друге путеве, особито оне на које га је упућивао његов веома развијени смисао за полифонију. Музика му је у границама тоналности, укључив и занимљиво кретање у оквирима старих тоналитета, али улази и у подручје атоналности кад то затражи емотивност експресије. Написао је три опере од којих је најуспешнија Дорица плеше. Ово дело је значајно у историји југословенске опере нарочито због тога што је О. њиме допринео да се шири слојеви посетилаца упознају са изворним лепотама међумурског музичког фолклора. Остала важнија дела су му: Прва пасакаља, три псалма, III гудачки квартет, Симфонија Јадрана, Мадригал и др. Његова уметничка заоставштина у целини садржи више од 80 нумерисаних и неколико ненумерисаних опуса. У СНП је на репертоару била његова опера Дорица плеше (1956).

М. Х.

ОДГОЂЕНА ПРВА БРАЧНА НОЋ (Die vertagte Nacht) – комедија у три чина. Написали: Ернст Бах и Франц Арнолд. Прво извођење у Минхену, 1924.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 4. II 1937. у Србобрану. Превео: Томислав Танхофер. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 6 пута.

ОДЕ ВОЗ – весела игра у 3 чина. Написао: Душан Ђ. Мишић.

Прaизвођење у ДНП 25. XI 1942. у Панчеву. – Рд. А. Верешчагин, сц. В. Ребезов; С. Савић (Мика), А. Мајценовић (Зорка), К. Игњатовић (Вера), Р. Петровић (Дара), Т. Јеремић (Цаја), В. Милин (Јоца), М. Јелић (Љуба), М. Симић (Паја), М. Јаснић (Влада), В. Фазловска (Јула), М. Мирковић (Путник), Н. Митић (Инвалид), Р. Гојкић (Трговачки агент), М. Николић (Веља), М. Гојкић (Милева), Б. Душановић (Предраг), Р. Гојкић (Ненад). – Изведено 12 пута.

А. В.

ОДМЕТНИК – историјска жалосна игра у 5 чинова. Написао: Јован Грчић.

Праизвођење у СНП 12. X 1902. у Великој Кикинди. – Рд. Д. Спасић; А. Лукић (Михајло Палеолог), С. Вујићка (Царица Теодора), М. Марковић (Андроник), К. Васиљевић (Константин), М. Марковићка (Јевдокија), Т. Лукићка (Јевлогија), М. Николић (Јован Век.), Ј. Душановић (Метохита), М. Матејић (Мелитинијота), М. Брановачки (Филантропин), В. Виловац (Ливадарије), Е. Слука (Глаба, Манојло), А. Ботић (Музалон), С. Стефановић (Стратигопул), Д. Спасић (Котаница), А. Стојановић (Торник), З. Добриновићка (Алексије). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: Н., Српско народно позориште, Народни гласник, Велика Кикинда 1902, бр. 4, с. 3.

В. В.

ОДРАН Едмон (Edmond Audran) – француски композитор (Лион, 11. IV 1842 – Тјерсевил код Париза, 17. VIII 1901). Студирао је у Паризу. Од 1861. је био оргуљаш цркве Светог Јосипа у Марсељу, а од 1877. је живео у Паризу, где је компоновао тридесетак оперета, које су скоро све доживеле велик успех. Његова оперета Лутка (либрето: Морис Ордоно) изведена је у СНП 1910.

В. В.

ОДСУДНИ ТРЕНУЦИ – пет једночина (На станици, Игра ватром, Амајлија, Меланија, Ђурђевићи). Написао: Милан Савић. Прво извођење 27. XI 1904. у НП Бгд.

Прво извођење (три једночина) у СНП 22. I 1910. у НСаду. – Рд. К. Васиљевић. На станици. – К. Васиљевић (Васић), Р. Кранчевићка (Васићка), Д. Кранчевић (Ђурић), О. Освалдова (Ђурићка), Д. Васиљевићка (Димшићка), А. Лукић (Митровић), М. Николић (Павловић), Ј. Антонијевић (Путник), Ђ. Маџарић (Жан), Б. Савић (Јоца), В. Виловац (Вратар), С. Стефановић (Косач); Меланија. – Д. Спасић (Младен Вучић), М. Марковићка (Меланија), М. Марковић (Иван Стојшић), В. Виловац (Петар), М. Тодосићка (Драга), С. Стефановић (Лука); Ђурђевићи. – Д. Ружић (Генерал Ђурђевић), М. Матејић (Јован), С. Бакаловићка (Јелена), З. Виловчева (Ђурица), Р. Спиридоновић (Петковић). – Изведено 1 пут.

Прво извођење (само Игра ватром) у НП у НСаду 4. VI 1921. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Милан Савић, Одсудни тренуци, НСад 1904.

ЛИТ: Ј. Грчић, Српско народно позориште, Браник, 1910, бр. 7, с. 1; (Ј.) Г(рчић), „Одсудни тренутци“, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 9, с. 190-191.

В. В.

ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА – комедија у 3 чина. Написао: Бранислав Нушић.

Праизвођење 28. XI 1934. истовремено у НП Бгд, ХНК Згб и у НП Бгд – Секција за Дб у НСаду. – Н. Стојановић (Агатон), Р. Павићевић (Танасије), В. Милин (Прока), Е. Казазовић (Трифун), П. Милосављевић (Мића), Ђ. Козомара (Др Петровић), З. Николић (Симка), К. Рајчевић (Сарка), К. Ђорђевић (Гина), Б. Казазовић (Вида), Д. Павићевић (Тетка), Р. Петровић (Даница). – Изведено 8 пута.

Прво извођење у СНП 3. X 1935. у НСаду. Подела узета са плаката представе одржане 18. IV 1936. у Вршцу. – Рд. Д. Марковић, сц. М. Шербан; Н. Стојановић (Агатон), В. Ивановић (Танасије), В. Милин (Прока), Д. Марковић (Трифун), С. Душановић (Мића), Ђ. Козомара (Др Петровић), З. Николић (Симка), И. Душановић (Вида), Р. Ферари (Гина), М. Шекулин (Сарка), З. Ковачевић (Тетка), Р. Петровић (Даница). – Изведено 11 пута.

Прво извођење у НПДб 12. V 1938. у Петровграду. – Рд. Т. Танхофер, сц. М. Шербан; С. Репак (Агатон), Ј. Петричић (Танасије), М. Ајваз (Прока), М. Миљуш (Трифун), В. Савић (Мића), Б. Јовановић (Др Петровић), Р. Кранчевић (Симка), М. Јашекова (Вида), Р. Петровић (Гина), Р. Ферари (Сарка), И. Душановић (Тетка), К. Шербан (Даница). – Изведено 16 пута.

Прво извођење у НПДбС 29. X 1938. у Великој Кикинди. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; С. Колашинац (Агатон), П. Милосављевић (Танасије), М. Мирковић (Прока), Н. Смедеревац (Трифун), Б. Клајић (Мића), Р. Гојкић (Др Петровић), Н. Нешовић (Симка), Љ. Лазарева (Вида), К. Бабић (Гина), С. Беатовић (Сарка), З. Чокановић (Даница). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 12. XI 1949. у НСаду. – Рд. Р. Веснић, сц. С. Максимовић; Д. Животић, М. Тошић (Агатон), В. Милин (Танасије), С. Симић (Прока), Н. Митић (Трифун), Ф. Живни (Мића), Р. Шобота (Др Петровић), Р. Кранчевић (Симка), С. Животић, И. Душановић (Вида), С. Перић-Нешић, Б. Белић-Балтић (Гина), Љ. Раваси, С. Тошић (Сарка), Ј. Бјели (Даница). – Изведено 21 пут, глед. 9221.

Премијера у СНП 22. X 1968. у НСаду. – Рд. Д. Мијач, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, пом. рд. М. Бањац; Р. Којадиновић (Агатон), М. Милићевић (Танасије), Драгиша Шокица (Прока), Т. Плескоњић (Трифун), Д. Колесар (Мића), В. Матић (Др Петровић), З. Ђуришић (Симка), Д. Синовчић-Брковић (Вида), М. Бањац (Гина), Ј. Бјели (Сарка), С. Утјешановић, К. Мартинов, В. Милошевић (Даница). – Изведено 29 пута, глед. 13.693.

Премијера у СНП (заједничка представа са „Атељеом 212“) 18. XII 1980. у Бгду, 9. I 1981. у НСаду. Музика: Војислав Костић. – Рд. Љ. Драшкић, пом. рд. А. Трипковић, сц. В. Лалицки, к. Ј. Петровић, клавирска пратња В. Витас, Ј. Лорбек; Д. Стојковић (Агатон), Т. Начић (Танасије), П. Краљ (Прока), В. Животић (Трифун), В. Каћански (Мића), Д. Чавић (Др Петровић), Добрила Шокица (Симка), М. Шијачки-Булатовић (Вида), Ј. Саблић (Гина), Р. Сокић, М. Бањац (Сарка), М. Остојић (Даница), С. Удовички (Покојни Мата). – Изведено 12 пута, глед. 7036.

БИБЛ: Бранислав Ђ. Нушић, Ожалошћена породица, Бгд 1935.

ЛИТ: А-м, Премијера Нушићеве „Ожалошћене породице“, Нови Сад, 1934, бр. 44, с. 3; Г. Ракић, „Ожалошћена породица“, Југословенски дневник, 1934, бр. 244, с. 7; А-м, „Ожалошћена породица“ од Б. Нушића, Југословенски дневник, 1934, бр. 248, с. 4; А-м, „Ожалошћена породица“, Југословенски дневник, 1935, бр. 48, с. 6; А-м, Српско народно позориште почело је са гостовањем у Србобрану, Дан, 1937, бр. 3, с. 4; А-м, Поводом премијере „Ожалошћене породице“, СВ, 11. XI 1949; Б. Ч(иплић), Нушићева „Ожалошћена породица“ на сцени Војвођанског народног позоришта, СВ, 26. XI 1949; В. Поповић, „Ожалошћена породица“ од Нушића, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 370; М. Кујунџић, Агатон под папучом, Дневник, 24. X 1968; А-м, Ожалошћена породица, Дневник, 9. X 1969; В. М(иросављевић), Љубица Раваси у улози Симке, Дневник, 11. II 1969; М. Кујунџић, Бивак испред „Виле Маре“, Дневник, 20. XII 1980; Ф. Пашић, Адвокат у гаћама, Вечерње новости, 21. XII 1980; А. Мујчиновић, С(х)уморно, Политика експрес, 22. XII 1980; М. Мишић, Српска комедиографија у пар штосова, Борба, 24. XII 1980; Д. Клаић, Баштенски несташлуци, НИН, 4. I 1981; М. Кујунџић, „Десило се позориште“, Дневник, 13. I 1981; П. Марјановић, И Нушић је воћка чудновата, Политика, 28. I 1981; С. Новаков, „Кучићи“ посвађали директоре, Новости, 8. и 14. II 1981; Д. Кујунџић, Како ожалостити Нушића, Студент, Бгд 18. II 1981.

В. В.