ЛУДА ПОСЛА (Der Schwabenstreich) – шаљива игра у 4 чина. Написао Франц Шентан. Прво извођење у Бечу, 1883.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 10. III 1900. у НСаду. Превео: Милан А. Јовановић. – Рд. Д. Спасић; А. Лукић (Фридрих Лерш), Т. Лукићка (Хилдегарда Лерш), М. Марковићка (Марта), А. Стојановић (Павле пл. Грединг), З. Добриновићка (Хедвига пл. Грединг), Д. Спасић (Конрад пл. Швибург), Ђ. Бакаловић (Др Аугуст Винклберг), П. Добриновић (Палмиро Тамбурини), С. Стефановић (Брзојавни слуга), Д. Туцаковићева (Нина), В. Хорват (Ломбајер). – Изведено 21 пут.

ЛИТ: А-м, Јуче, у петак, гледали смо: „Луда посла“, Застава, 1900, бр. 57, с. 2; (Ј.) Г(рчић), Луда посла, Позориште, НСад 1900, бр. 45, с. 182; -а, У четвртак гледали смо „Луда посла“, Застава, 1901, бр. 260, с. 3; А-м,  „Луда посла“, шаљива игра у 4 чина од Фр. Шентана, Браник, 1901, бр. 141, с. 1; Ј. Хр(аниловић), Луда посла, Позориште, НСад 1901, бр. 24, с. 150-151.

В. В.

ЛУДВИГ XI (Louis XI) – трагедија у 5 чинова. Написао: Жан-Франсоа Казимир Делавињ. Прво извођење у Паризу, 11. II 1832, у нашој земљи 28. XI 1870. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 27. III 1884. у НСаду. Превео: Јован Ђорђевић. – М. Цветић, к. г. (Лудвиг XI), М. Барбарић (Карло), М. Димитријевић (Херцег немурски), А. Милосављевић (Тристан), М. Марковић (Оливје), С. Ђурђевић (Гроф Дре), И. Станојевић (Филип Комин), Л. Хаџићева (Марија), А. Лукић (Коатје), М. Суботић (Пустиник), Б. Рашић (Штитоноша), Љ. Станојевић (Рикардо), М. Хаџи-Динић (Марцел), Л. Петровићева (Паншон), Т. Лукићка (Марта). – Изведено 19 пута.

ЛИТ: М. С(ави)ћ, Лудвиг XI, Позориште, НСад 1884, бр. 29, с. 158; Др Д., Рума, 27. 7. „Лудвиг XI“, трагедија у 5 чинова од Казимира Делавиња, Застава, 1885, бр. 127, с. 2; Р., „Лудвиг једанаести“, Позориште, НСад 1886, бр. 53, с. 210; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1886, бр. 105, с. 2, бр. 107, с. 3, бр. 111, с. 3; С., Лудвик XI, Позориште, НСад 1890, бр. 34, с. 134-135; С., Лудвик XI, Позориште, НСад 1891, бр. 42, с. 171; Ј. Храниловић,  „Лудвиг XI“, трагедија у 5 чинова од Казимира Делавиња, превео Ј. Ђорђевић, Јавор, 1892, бр. 9, с. 139-141.

В. В.

ЛУДНИЦА (Une heure de folie) – шаљива игра у 1 чину. Написао: Марк-Антоан Дезожије. Прво извођење у Паризу, 1807.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 20. V 1862. у НСаду. Прерадио: Јован Ђорђевић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Т. Марковић (Мажибрадић), Ј. Кирковићка (Пава), А. Савић (Слуга), Л. Поповић (Заручник). – Изведено 32 пута.

Обновљено као премијера у СНП 22. II 1872. у НСаду (са једночинком Први састанак). – Н. Зорић (Цветковић), М. Недељковићка (Пава), Н. Недељковић (Стеван Соколовић), Н. Рашић (Мажибрадић), К. Хаџић (Пера). – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Дезожије, Лудост и лудорија, Згб 1841.

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Н. Сад, 20. V 1862. г. „Лудница“, Даница, 1862, бр. 15, с. 251; А-м, Србско народно позориште, Н. Сад, 16. VI 1862. „Лудница“, Даница, 1862, бр. 17, с.  283; А-м, Србско народно позориште, Темишвар, 11. VII 1863. „Лудница“, Даница, 1863, бр. 30, с. 479; А-м, У недељу, 5. маја: „Лудница“, Србски дневник, 7. V 1863; А-м, Србско народно позориште, Н. Сад 5. V 1863. „Лудница“, Даница, 1863, бр. 19, с. 302; А-м, Србско народно позориште, Вршац, 14. V 1863, „Лудница“, Даница, 1863,  бр. 21, с. 335; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1868, бр.  31, с. 742-743.

В. В.

ЛУИС Пјер (Pierre Louÿs) – француски песник, романописац и  драматичар (Париз, 10. XII 1870 – Париз, 4. VI 1925). Право му је име Пјер Луј (Pierre Louis). Прадеда му је био Сабатије, један од оснивача Француског института и Наполеонов хирург, а деда војвода од Абрантеса. Песник Хосе Марија де Ередија и Кампусано му је био таст. Ишао је најпре у Алзашку школу, а затим је завршио лицеј „Жансон-де-Саји“. Као двадесетогодишњак почео је да сарађује у часописима, а одмах затим да издаје свој часопис „La Conque“ („Шкољка“), посвећен поезији. До своје двадесет и пете г. издао је неколико збирки стихова, приповедака и превода са грчког (најпознатије су „Билитисине песме“, 1894). Прочуо се романом Афродита, за који је Франсоа Копе рекао да од Флоберове Саламбе „није ништа савршеније написано на чистом француском језику“. Остављајући по страни остала његова многобројна дела, поменућемо да је као двадесетосмогодишњак објавио роман Жена и њена играчка (La Femme et le pantin, 1898), који ће, дванаест г. касније, адаптирати за позорницу у заједници са Пјером Фрондеом. Ту ће драматизацију СНП приказати 1924. Заједничка црта свих његових дела је глорификација слободе нарави, што је делом одговарало потребама његовог доба, а делом изазивало оштре протесте.

БИБЛ: Жена и њена играчка, превео Крешо Дончевић, Згб 1924; Жена и њена играчка, превео М. С. Недић, Бгд 1926.

ЛИТ: R. M(aixner), Пјесник болне насладе, Обзор, 1925, бр. 156, с. 5; Н. П(олић), Два мртваца. Camille Flammarion. Paul Louys, Сушачки нови лист, 1925, бр. 138, с. 2; А-м, Жена и њена играчка, Српски књижевни гласник, 1926, књ. XVIII, св. 5, с. 399-400.

С. А. Ј.

ЛУКАЧИ Шандор (Sándor Lukácsy) – мађарски драмски писац (Арад, 15. II 1835 – Будимпешта, 10.  XI 1907). Као шеснаестогодишњак започео је животну каријеру провинцијског глумца, упркос противљењу своје угледне средњопоседничке породице. У разним позориштима провео је четврт века, да би 1873. дошао у Пешту за редитеља. Сем педесетак драма, позоришту је дао и преко двесто режија. Писао је популарне народске комаде, изузетном рутином, са много осећања за сцену, али без веће уметничке снаге. У своје време  његови комади су ипак били веома омиљени код публике. СНП је 20.  II  / 4. III 1890.  поставило на сцену његов комад Риђокоса (A vereshajú), који се у преводу Ђорђа Поповића Даничара одржао на репертоару с мањим прекидима пуне две деценије, захваљујући првенствено популарним песмама у њему. Овај комад је поново стављен на сцену 1927,  у преводу Јустина Милана Шимића.

БИБЛ:  Агнеша (Ágnes asszony), ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1789;  Риђокоса, прев. Ј. М. Шимић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 549.

Б. Кв.

ЛУКИН-ЈОЦИЋ Јелва – глумица и оперско-оперетска певачица, сопран (Нови Сад, 1893 – ?). Од 1920. до 1923. била је члан НП у НСаду.

УЛОГЕ: Марица (Барон Тренк), Лола (Кавалерија рустикана), Микаела (Кармен), Есмералда (Продана невеста), Венера (Орфеј у паклу), Софија (Вертер), Жилијет Вермон (Граф Луксембург), Ханица (Три девојчице), Севира (Босонога играчица),Адела (Слепи миш), Јелена (Чар валцера).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Слобода, 29. IX 1920; Ђ. П., Опера „Барон Тренк“, Застава, 2. X 1920; А-м, „Барон Тренк“, Јединство, 5. X 1920; Ђ. П., „Кавалерија рустикана“, Застава, 30. XI 1920; Ј. Хр(аниловић), Премијера опере „Кармен“, Јединство, 5. VII 1921; В., „Кармен“, Застава, 7. VII 1921; О. С(уботи)ћ, „Граф Луксембург“, Застава, 21. IX 1921; О. С(уботи)ћ, „Три девојчице“ (премијера), Застава, 2. II 1922; А-м, „Чаробни стрелац“ – Народно позориште, Застава, 5. V 1922; Г., „Слепи миш“, Јединство, 29. IX 1922; Memphis, „Чар валцера“, Застава, 11. I 1923.

M. Л.

ЛУКИЋ  Вељко – преводилац. По занимању је био свештеник. Преводио је са руског Чехова, Гогоља, Будишчева и нарочито Достојевског. Ти преводи, рађени још пре Првог светског рата, више пута су прештампавани и извођени на сцени чак и после Другог светског рата. Његов превод  романа Ф. М. Достојевског Браћа Карамазови игран је, у драматизацији Тита Строција, у НПДб 1938.

БИБЛ: А. П. Чехов, Мужици, Згб 1901; А. Н. Будишчев, Пробуђена савест, НСад 1903; Н. В. Гогољ, Доживљаји Чичикова и Мртве душе, Згб 1916; Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови, Згб 1918, 1944, 1953, 1960, 1964; Ф. М. Достојевски, Записи из мртвог дома и Играч, Згб 1964.

В. В.

ЛУКИЋ Андрија-Андра – глумац и редитељ (Вршац, 22. II 1852 – Вршац, 11. III 1914). Као питомац патријарха Прокопија Ивачковића завршио је два разреда гимназије у Араду (Румунија), а затим нижу реалку у Вршцу. Још у дечачком добу наступио је у једној представи приликом гостовања СНП у Араду 1865. и тада се одушевио сценом. Те су представе, по његовим речима, биле „чаролијска сила, нешто из области оних бајки које ми је мати приповедала, и ја сам сматрао тада још, у тим данима, позориште као светитељски храм. У мени искрсну чудна, неодољива тежња да сав свој век посветим том идолу“ („Босанска вила“, 1899). Пошто је у младости једно време провео у Бечу и Пешти и тамо гледао позоришне представе, започео је професионалну каријеру у Старом Бечеју 1870. на сцени гостујуће путујуће трупе под управом Лазе Поповића, дебитујући у улози старог тамничара Јозуе у драми Марија Тјудор В. Игоа. На сцени СНП се појавио као гост 1872. наступивши у историјској алегорији Демон Милана Јовановића. Отада је стални члан новосадског позоришта до краја своје каријере, са прекидима од 19. V до 29. X 1877. и од 1. VII 1885. до 1. XII 1887. У Вршцу се 4. VII 1884. оженио глумицом Тинком Брашовановом. Дана 4. VII 1898. обележио је 25-огодишњицу глуме улогом Живка у Сиглигетијевом Циганину, а 1910, током гостовања СНП у Вршцу, прославио је и 40-огодишњицу уметничког рада наступивши у улогама Бриквила у Бабјем лету и Ива Црнојевића у Максиму Црнојевићу. Од публике се опростио 28. IV 1911, током гостовања СНП у Панчеву, а затим је пензионерске и удовачке дане проживео у Вршцу. Био је члан МС, добротвор Српске књижевне задруге и носилац Даниловог ордена IV степена и Ордена св. Саве IV степена. Глумачку каријеру је започео улогама љубавника и младих јунака, без већег успеха. Признања је стекао тумачећи већ од младости карактерне ликове немоћних стараца и доброћудних чика, у којима су се најмање примећивали његови недостаци: успорено кретање и полаган говор. Снажне и лепе спољашњости, интелигентан и савестан, поучен на литератури и на саветима Антонија Хаџића, али и угледањем на велике европске глумце (Законија и Новелија), доносио је своје најбоље креације уз дубоке психолошке студије, нарочито у призорима душевне борбе, гриже савести, љубоморе, огорчења и страха. Особито је био убедљив и разноврстан у сценама природне и насилне смрти. Ларокова смрт (Роман сиромашног младића) у његовој интерпретацији учинила би, по уверењу стручне критике, велик утисак и на највећим светским позорницама. Према писању Милана Савића, у игри је заступао модеран правац претпостављајући у призорима душевних борби разноврсну и танану мимику уобичајеним и клишетираним решењима: набирању чела, кривљењу усана и укоченом погледу. Између неколико стотина остварених улога његов Живко у Циганину, којег је први пут тумачио 1873. па током целе каријере, сматран је његовом животном креацијом и правим сценским ремек-делом. Још 19. IV 1895. постављен је за другог редитеља СНП, али се убрзо престао бавити режијом због нерегулисаног статуса. На седници УО ДСНП 19. IX 1905, на предлог Пере Добриновића постављен је за првог редитеља. У режији је наговештавао модерне европске тенденције, дубљу студију аутора и дела и природнији глумачки исказ. С немачког је превео Теорију модерне драме Макса Буркхарда, а тај превод је објављен у „Позоришту“ 1901.

РЕЖИЈЕ: Позоришно дело, Велики Галеото, Разбојници, Хетман, Роман сиромашног младића, Чанколизи, Женски пријатељ, Добре сведоџбе, Гренгоар, Слободарка, Господска сиротиња, Растављен, Завет, Шоља теја, Присни пријатељи, Ђаволови записници, Психе, Милош Обилић, Корак у страну, Краљевић Марко и Арапин, Честитам, Крајишкиња, Валенска свадба, Златан паук, Млетачки трговац, Краљ Лир, Ђидо, Пана Циганка, Задужбина цара Лазара, Поезија и проза, Ркаћ, Доктор Робин, Две сиротице, Шокица, Жена с мора, Лепа Марсељанка.

УЛОГЕ: Ларок (Роман сиромашног младића), Цар турски (Краљевић Марко и Арапин), Лудвиг XI (Гренгоар), Војвода Алба (Отаџбина), Бертоа (Капетан Јован), Кесеги (Риђокоса), Маринко (Ђидо), Саломон, Гроф Кефелд (Кин), Бриквил (Бабје лето), Панта (Шаран), Маријан Шокчевић (Шокица), Фолкхарт (На починак), Дон Алфонзо (Адријена Лекуврер), Манојло Безарић (Нови племић), Верен (Марија и Магдалена), Диран (Диран и Диран), Борис Годунов (Лажни цар Димитрије), Шоазел (Нарцис), Максимилијан Мор, Данило (Разбојници), Стеван Дечански (Смрт Стевана Дечанског), Дон Гастон, Дон Дијего (Дона Дијана), Рипети (Сеоска школа), Штанцика (Избирачица), Петар (Два наредника), Цар Лазар (Милош Обилић), Светозар (Нашла врећа закрпу), Жан Флетри (Звонар Богородичине цркве), Милан (Француско-пруски рат), Пигер (Париски кочијаш), Артур (Доктор Робин), Милер (Сплетка и љубав), Мешем (Чаша воде), Мерсије (Партија пикета), Карло Дарбел (Госпођа од Сен-Тропеза), Вођа турски (Демон), Митар, Арсеније (Саћурица и шубара), Јован Капетан (Максим Црнојевић), Станојло Шуловић (Јелисавета, кнегиња црногорска), Владан (Пољубац), Тројан (Потурица), Сава (Крст и круна), Соланио, Антонио (Млетачки трговац), Певац (Маркова сабља), Кнез Лазар (Зидање Раванице), Глостер (Краљ Лир), Косад (Присни пријатељи), Вернер Атингхаузен (Виљем Тел), Барон Белен (Карташ), Фабијани (Марија Тјудорова), Отац Лаврентије (Ромео и Јулија), Ларош (Лекар), Кнез Радимир (Миљенко и Добрила), Савић (Варошани на селу), Јован Вердек (Великоварошани), Петар (Кир Јања), Витез Палет (Марија Стјуартова), Митар (Покондирена тиква), Вићентије Јовановић (Пера Сегединац), Господар Гага (Пријатељи), Владимир (Владислав), Џорџ III (Пит и Фокс), Поликроније (Милош у Латинима), Јанко (Ајдук Вељко), Тодор Клингеберг (Златан паук), Акош Штромфаји (Штромфајеви), Јероним (Лионски улак), Ага Божић (Буњевка), Младен Љубић (Свилени рубац), Лапћев (Наш пријатељ Некљужев), Манојло Кукић (Протекција), Гроф Монти (Војнички бегунац), Лазаревић (Радничка побуна), Милан Петковић (Врачара), Данглар (Гроф Монте Христо),  Гаврило Бардије (Челик-човек), Цар Лазар (Задужбина цара Лазара), Ђорђе Орнати (Вечити закон), Ђанбатиста Торели (Северо Торели), Густав Балнаји (Господска сиротиња), Кнез Дејан (Балканска царица), Дон Мануел (Галеото), Фрол Герас (Хетман), Кнез (Чанколизи), Клаудије (Хамлет), Мијо (Црногорци), Барон Селдениц (Добре сведоџбе), Кнез Ђорђе Јаблановић (Завет), Здравко (Максим), Наполеон I (Мадам Сан-Жен), Сулејман паша (Станоје Главаш), Игуман Стефан (Горски вијенац), Брабанцио (Отело), Ернулф са Хјорда (Поход на север), Јаков Недељковић (Тако је морало бити), Цар Александар II (Царев гласник), Петар Стокман (Народни непријатељ), Марко Војводић (Барон Фрања Тренк), Костиљев (На дну), Марко Милин (Ускочкиња), Станоје (Народњак), Вук Плештић (Чучук Стана), Монришар (Женски рат), Дон Лопез де Подило (Вештица), Гроф Хенрик (Рукавица и лепеза), Виљем Берчеји (Жене у уставном животу), Живко (Циганин), Цорнке (Камен међу камењем), Отац (Краљева сеја), Рејмон Лагард (Крадљивац).

ЛИТ: А-м, „Чаша воде“, Позориште, НСад 1872, бр. 11, с. 47; С., „Марија Стјуартова“, жалосна игра у 5 чинова преведена с немачког, Народ, НСад 16. XII 1872; Б., „Граничари“, Позориште, НСад 1873, бр. 3, с. 10-11; К. Т., „Циганин“, Позориште, НСад 1873, бр. 54, с. 214-215; Н., „Виљем Тел“, Позориште, НСад 1874, бр. 38, с. 151; Др М. Ј., Кин, Позориште, НСад 1875, бр. 11, с. 42-43, бр. 12, с. 46-47; Ј., Присни пријатељи, Позориште, НСад 1876, бр. 12, с. 47; А-м, Српско народно позориште у Шиду, Застава, 1877, бр. 145, с. 3;  А-м, „Циганин“, Позориште, НСад 1879, бр. 5, с. 19; К. Р., „Максим Црнојевић“, Позориште, НСад 1879, бр. 29, с. 114-115, бр. 30, с. 118-119; К. Р., „Злочинчева марама“, позоришна игра у 4 радње, с песмама, од А. Абоњија, прерадио М. Шимић, Јавор, 1879, бр. 9, с. 285-286; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1879, бр. 171, с. 2, 1880, бр. 4, с. 2; А-м, У недељу смо гледали „Добрила и Миленко“, Родољуб, Сомбор 1880, бр. 51, с. 417; А-м, Успеле глумачке креације, Родољуб, Сомбор 1880, бр. 52, с. 424-425; А-м, Суботица 31. 3. „Циганин“, позоришна игра у 3 чина од Сиглигетија, Застава, 1881, бр. 57, с. 3; М. Савић, „Крвави престо“ у Н. Саду први пут 29. XI 1881, Српске илустроване новине, 1881, бр. 11, с. 168-170; П. Ј., Језуита и његов питомац, Позориште, НСад 1881, бр. 4, с. 14-15; Ј., Ђурађ Бранковић, Позориште, НСад 1881, бр. 8, с. 31; С. М., Бертрам морнар, Позориште, НСад 1881, бр. 24, с. 94-95; С. М., Покондирена тиква, Позориште, НСад 1882, бр. 28, с. 111; Г., Максим Црнојевић, Позориште, НСад 1882, бр. 32, с. 126; М. Д-ћ, „Пера Сегединац“, Српске илустроване новине, 1882, бр. 20, с. 119-123, бр. 21, с. 138-141, бр. 22, с. 154-155; П. Ст., Ст. Бечеј 29. 3. „Милош Обилић“, трагедија од Јована Суботића, Застава, 1882, бр. 53, с. 3; С. М., Великоварошани, Позориште, НСад 1882, бр. 42, с. 182; Б., Вршац 1. 5. „Циганин“ од Сиглигетија, Застава, 1883, бр. 44, с. 2; -ћ, Вршац 3. 3. „Доктор Робин“, Застава, 1883, бр. 65, с. 1; А-м, „Сиротињски адвокат“, Српско коло, НСад 1884, бр. 7, с. 3; -р-, Две сиротице, Позориште, НСад 1884, бр. 16, с. 63; А-м, Андрија Лукић, Позориште, НСад 1884, бр. 18, с. 71; С-, „Ромео и Јулија“, трагедија од В. Шекспира, превео са енглеског др Лаза Костић, Јавор, 1884, бр. 10, с. 315-318; Г., Ђурађ Бранковић, Позориште, НСад 1884, бр. 29, с. 114; С., „Виљем Тел“, драма од Ф. Шилера, превео С. Д. К., Јавор, 1884, бр. 7, с. 218-220; Г., Адријена Лекуврерова, Позориште, НСад 1884, бр. 38, с. 151; -ћ-, „Отело“, Наше горе лист, Панчево 1885, бр. 11, с. 3; М. Д-ћ, „Циганин“, позоришна игра у три чина с певањем од Е. Сиглигетија, Браник, 1887, бр. 134, с. 4; -С-, Циганин, Позориште, НСад 1887, бр. 28, с. 130; А-м, (Андрија Лукић), Стражилово, 1888, бр. 43, с. 680; ?, Српско народно позориште у Руми, Застава, 1889, бр. 125, с. 3; М., Штромфајеви, Позориште, НСад 1890, бр. 6, с. 22-23; Р., Циганин, Позориште, НСад 1890, бр. 41, с. 163; Т. О(стојић), „Разбојници“ од Шилера, Браник, 1891, бр. 133, с. 4; Ј. Хр(аниловић), „Париска сиротиња“, драма у 5 чинова, Браник, 1891, бр. 136, с. 4;  Ј. Хр(аниловић), Краљ Лир, Позориште, НСад 1891, бр. 30, с. 122-123; -о-, Гроф Монте Христо, Позориште, НСад 1891, бр. 32, с. 130; -Н, „Максим Црнојевић“, трагедија у 5 чинова од Лазе Костића, Браник, 1891, бр. 153, с. 4; Ј. Хр(аниловић), „Марија Стјуартова“, жалосна игра у 5 чинова од Ф. Шилера, Браник, 1892, бр. 3, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Дојчин Петар, Позориште, НСад 1892, бр. 1, с. 2-3, бр. 2, с. 6-7; Ј. М., Гостовање Српског народног позоришта у Сентомашу, Браник, 1892, бр. 23, с. 3; М. О., Врањево, у недељу 5(17). јула представљен је „Краљевић Марко и Арапин“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 29, с. 3; Ј. Грчић, (Андрија Лукић и Тинка Лукић), Стражилово, 1892, бр. 20, с. 315; А-м, Српско народно позориште у Панчеву, Весник, Панчево 1893, бр. 2, с. 1; А-м, Српска оперета, Застава, 1893, бр. 149, с. 2; А-м, СНП у Суботици, Суботичке новине, 1894, бр. 18, с. 2; Г., Задужбина цара Лазара, Позориште, НСад 1895, бр. 3, с. 10-11; Ј. Хр(аниловић), Вечити закон, Позориште, НСад 1895, бр. 5, с. 18-19; А-м, О одржаној представи „Млетачки трговац“, Стража, НСад 1895, бр. 17, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Шокица, Позориште, НСад 1895, бр. 17, с. 66-67; Ј. Грчић, „Последње љубавно писмо“ од Викторијена Сардуа, Браник, 1895, бр. 39, с. 1; Ј. Грчић, Балканска царица, Позориште, НСад 1895, бр. 38, с. 149-151; А-м, Нови редитељ нашег народног позоришта, Застава, 1895, бр. 74, с. 3; Г., Галеото, Позориште, НСад 1896, бр. 2, с. 6-7; С., Српско народно позориште „Господска сиротиња“, Застава, 1896, бр. 7, с. 3; Т. О(стојић), Доктор Робин, Позориште, НСад 1896, бр. 16, с. 63; Т. О(стојић), Северо Торели, Позориште, НСад 1896, бр. 35, с. 138-139; А-м, Двадесетпетогодишњица глумовања, Застава, 1896, бр. 92, с. 4; Ј. Г(рчић), „Гренгоар“, позоришна игра у једном чину, Браник, 1896, бр. 19, с. 2; А-м, Прослава Лукићеве 25-годишњице, Грађанин, Панчево 1896, бр. 5, с. 3; Ђ. Р., Позоришни преглед, Дело, Бгд 1897, XIV, с. 160-162; А-м, Српско народно позориште у Осеку, Позориште, НСад 1898, бр. 1, с. 3-5; А-м, „Завет“, драма из дубровачког живота, написао Симо Матавуљ, Браник, 1898, бр. 61, с. 3; А-м, СНП у Суботици, Суботичке новине, 1898, бр. 21, с. 2; Ј. Хр(аниловић), Присни пријатељи, Позориште, НСад 1898, бр. 15, с. 70-71; Ј. Хр(аниловић), Двадесетпетогодишњица А. Лукића, Браник, 1898, бр. 78, с. 1; А-м, Прослава двадесетпетогодишњег глумовања Пере Добриновића и А. Лукића, Позориште, НСад 1898, бр. 27, с. 119; А-м, Глумачки јубилеј, Србадија, Велика Кикинда 1898, бр. 21, с. 4; А-м, Глумачки јубилеј, Бачванин, Суботица 1898, бр. 12, с. 2; А-м, 25. годишњица глумовања славног вештака и уметника Андре Лукића, Народност, Панчево 1898, бр. 52, с. 4; Ј. Хр(аниловић), Двадесетпетогодишњица Андрије Лукића, Позориште, НСад  1898, бр. 34, с. 147-150; М. С(ави)ћ, Данашњом приликом (пријатељу Андри Лукићу), Позориште, НСад 1898, бр. 34, с. 150-151; А-м, Прослава двадесетпетогодишњег глумовања Андрије Лукића, Позориште, НСад 1898, бр. 37, с. 163-165; Љ., У прошлу суботу, 4. о. м., прославио је г. Андра Лукић двадесетпетогодишњицу свога глумовања, Србадија, Велика Кикинда 1898, бр. 25, с. 2-3; С., Циганин, Позориште, НСад 1898, бр. 39, с. 173; Б. К., Слава нашим народним глумцима, Вршачки гласник, 1898, бр. 26, с. 2; Ј. Протић, У Новом Саду, јула 1898, Нада, Сарајево 1898, бр. 16, с. 253-254; А-м, Српско народно позориште у Ст. Бечеју, Бачванин, Суботица 1898, бр. 21, с. 3; А-м, „Балканска царица“, Бачванин, Суботица 1898, бр. 24, с. 2; А-м, У славу двадесетпетогодишњег глумовања Андре Лукића приређена је свечана представа у Н. Саду, Србадија, Велика Кикинда 1898, бр. 61, с. 4; С., Слободарка, Позориште, НСад 1900, бр. 6, с. 22-23; М., „Задужбина цара Лазара“, слика из српске прошлости, Застава, 1900, бр. 6, с. 3; П., Врачара, Позориште, НСад 1900, бр. 11, с. 42-43; А-м, Господин и госпођа Лукић позвани су у Сарајево, Застава, 1900, бр. 30, с. 3; А-м, А. Лукић и Т. Лукићка као гости у Сарајевском позоришту, Позориште, НСад 1900, бр. 29, с. 115; А-м, Два гостовања у Ћирићевој позоришној дружини у Сарајеву, Нада, Сарајево 1900, бр. 5, с. 80; А-м, Пера Добриновић и Андра Лукић, Бранково коло, 1900, бр. 46, с.1470; С., Хамлет, Позориште, НСад 1900, бр. 31, с. 123; А-м, Гостовање А. Лукића и Т. Лукићке у Сарајеву, Позориште, НСад 1900, бр. 31, с. 122; А-м, У уторак, 22. фебр., гледасмо: „Златан паук“, Застава, 1900, бр. 42, с.3; Ј., Маркова сабља, Позориште, НСад 1900, бр. 35, с. 138-139; С., Краљ Лир, Позориште, НСад 1900, бр. 38, с. 151; Ј. Хр(аниловић), Нарцис, Позориште, НСад 1901, бр. 21, с. 138-139; -а, У недељу 18. новембра гледасмо први пут „Станоје Главаш“, Застава, 1901, бр. 261, с. 3; -р-, Задужбина цара Лазара, Позориште, НСад 1901, бр. 28, с. 166-167; А-м, „Балканска царица“, драма у 3 чина од Николе I, Браник, 1901, бр. 150, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Крив, Позориште, НСад 1901, бр. 36, с. 198-199; Г., Саћурица и шубара, Позориште, НСад 1901, бр. 39, с. 210-211; Г., Роман сиромашног младића, Позориште, НСад 1902, бр. 4, с. 14; М. С(ави)ћ, Горски вијенац, Позориште, НСад 1902, бр. 17, с. 74-75; Ј., Стара шаљива игра „Доктор Робин“, Народност, Панчево 1903, бр. 17, с. 4; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Отело“, трагедија у пет чинова, написао Виљем Шекспир, Браник, 1904, бр. 280, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Шокица, Позориште, НСад 1904, бр. 38, с. 214-215; Ј. Хр(аниловић), Ђидо, Позориште, НСад 1905, бр. 2, с. 6-7; М. Недељковић, Две три о нашем Српском народном позоришту, Бранково коло, 1905, бр. 12, с. 375-379, бр. 13, с. 400-403, бр. 14, с. 435-440, бр. 15, с. 471-476; Г., Тако је морало бити, Позориште, НСад 1905, бр. 20, с. 82-83; А-м, У недељу 12. феб. давана је драма „Бој на Косову“, Слога, Сомбор 1906, бр. 9, с. 2-3; Р., Народни непријатељ, Позориште, НСад 1907, бр. 15, с. 110-111; Г., „Смрт Стевана Дечанског“, трагедија у 5 чинова од Јована Стерије Поповића, Браник, 1907, бр. 270, с. 3; А-м, У уторак 8. априла дат је „Хамлет“, Слога, Сомбор 1908, бр. 15, с. 10; Р., Премијера „Ускочкиње“, Бранково коло, 1908, бр. 17-18, с. 287; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Вањушинова деца“, драма у четири чина, написао С. Најђенов, с руског превео Ј. Максимовић, Браник, 1908, бр. 1, с. 5; Г., Камен међу камењем, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 10, с. 38-39; А-м, „Задужбина цара Лазара“, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 1, с. 158; Армил, „Народњак“, сатирична игра у три чина, написао Л. Мргуд (др Лаза Марковић), Браник, 1910, бр. 7, с. 3; А-м, Четрдесетгодишњица Андре Лукића, Браник, 1910, бр. 256, с. 3; Ј. Грчић, Андра Лукић. За глумачку му четрдесетгодишњицу, Браник, 1910, бр. 264, с. 1; А. Хаџић, Говор…, Браник, 1910, бр. 272, с. 1; Ј. Грчић, Андра Лукић, Браник, 1914, бр. 43, с. 2; А-м, 40-годишњица Андре Лукића, Застава, 1910, бр. 261, с. 3; А-м, Прослава четрдесетгодишњице глумовања Андре Лукића, Српски глас, Велика Кикинда 1910, бр. 75, с. 4; А-м, Четрдесетогодишњица Андрије Лукића, Трговачке новине, 1910, бр. 47, с. 377; А-м, Четрдесетогодишњица глумачког рада Андре Лукића, Застава, 1910, бр. 266, с. 4; А-м, Четрдесетогодишњица, Застава, 1910, бр. 278, с. 3; А-м, 40-годишњица рада чика-Андре Лукића, Банаћанин, Вршац 1911, бр. 1, с. 1; А-м, Г. Андра Лукић и супруга, Банаћанин, Вршац 1911, бр. 12, с. 3; А-м, Смрт Андрије Лукића, Застава, 1914, бр. 48, с. 3; А-м, Са погреба Андре Лукића, Застава, 1914, бр. 48, с. 2; Н-ад, Смрт чика-Андре, Вршачки гласник, 1914, бр. 11, с. 2; А-м, Андрија Лукић, Женски свет, НСад 1914, бр. 4, с. 101; А-м, Смрт Андре Лукића, Нови српски век, НСад 1914, бр. 9, с. 72; А-м, Пре педесет година, Comoedia, 1923, бр. 1, с. 28; Др Д. Кириловић, Српско народно позориште (Период Антонија Хаџића 1868-1916), Југословенски дневник, 1931, бр. 192, с. 1-2, бр. 194, с. 1-2; М. Јовановић, Андрија Лукић, Зборник Матице српске за друштвене науке, 1960, бр. 25; Р. Ивановић, Андрија и Тинка Лукић, Зборник Матице српске за друштвене науке, 1964, бр. 37.

С. Ј.

ЛУКИЋ Велимир – драмски писац (Београд, 2. X 1936 – Београд, 30. VIII 1997). У Бгду је завршио основну школу 1946, гимназију 1954. и драматургију на Факултету драмских уметности 1963. Од 1955. до 1960. радио је као новинар Радио Бгда, од 1961. до 1962. био је секретар Удружења књижевника Србије, а од 1963. је запослен у НП у Бгду: најпре као драматург, до 1964, директор Драме до 1972. и потом управник. Сарађивао је у великом броју листова и часописа: „Млада култура“, „Видици“, „Књижевност“, „НИН“, „Књижевне новине“, „Савременик“, „Поља“, „Књижевна трибина“, „Данас“, „Позоришни живот“, „Сцена“, „Театрон“, „Градина“ итд. Његова драмска дела са успехом су извођена широм Југославије: Летња балада (1956), Котва (1956), Окамењено море (1962) – Октобарска награда града Бгда; Дуги живот краља Освалда (1962) – Златни ловоров венац МЕС у Сарајеву; Бертове кочије или Сибила (1963), Валпургијска ноћ (1964), Математички рат (1967), Афера недужне Анабеле (1969) – редовна Стеријина награда за текст; И смрт долази на Лемно (1970), Завера или дуго праскозорје (1974) – Стеријина награда за текст, награда Удружења драмских уметника БиХ и југословенска награда „Марин Држић“ Савеза удружења драмских уметника; Зла ноћ (1976), Сага о командосима (1978), Santa Maria della Salute (1980). Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним венцем. Драмска дела су му превођена на многе европске језике и извођена у иностранству, а најчешће превођена збирка поезије му је О једном бохињском сутону. У СНП је 1976. изведена његова драма Зла ноћ, у којој се аутор бави односом побуњеног интелектуалца и ауторитарне власти, мотивима те побуне и судбином побуњеника. Суштина драме је – антихеројство: нема великих истина, постоје само мале лажи; нема ни великих циљева када се за њих залажу ништавни људи.

БИБЛ: Зла ноћ, Сцена, 1975, бр. 6, с. 69.

ЛИТ: С. Селенић, „Зла ноћ“ Велимира Лукића, Сцена, 1975, бр. 6, с. 86; В. Мићуновић, „Зла ноћ“, нова драма В. Лукића, Политика, 6. II 1976; М. Кујунџић, Обрачун подлаца, Дневник, 1. IV 1976; П. Матеовић, Песник и прогонство, Политика, 4. V 1976; М. Шеварлић, Цена успеха, Политика експрес, 21. V 1976; М. Стевановић, Велимир Лукић, Сцена, 1997, бр. 5-6, с. 74.

В. В.

ЛУКИЋ Тинка – драмска глумица (Вршац, 1. XII 1862 – Нови Сад, 24. XI 1911). Девојачко презиме јој је Брашован; отац јој сезвао Јован а мати Катарина. Српску основну и немачку девојачку школу завршила је у родном месту и још као ученица наступала је у ђачким представама, а са родитељима, за време гостовања СНП у Вршцу, гледала је театарска извођења професионалних глумаца, што је у њој рано пробудило жељу да се посвети глумачком позиву. За привременог члана НП Бгд примљена је 10/22. XI 1881. и тада је, као почетница, наступала углавном у епизодним улогама; 3/15. IV 1883. отказан јој је ангажман у београдском НП због штедње. Од 15/27. VII 1883. била је најпре привремени члан СНП; после вишемесечног гостовања његове трупе у другим местима, пред новосадском публиком је дебитовала тек 22. I / 3. II 1884. улогом Смиљанићке у Сеоској лоли, а затим, у дугом низу, играла је мање и сасвим мале улоге, али се истовремено истицала даровитошћу, великом амбицијом, марљивошћу и својом импозантном појавом. Са глумцем Андријом Лукићем (в) венчала се 16/28. II 1884. у Вршцу. Из СНП је иступила, заједно с мужем, 1/13. VII 1885, незадовољна платом која јој је била понуђена приликом обнављања уговора, али већ 15/27. I 1886. молила је ПО ДСНП да је поново прими у дружину изјавивши да је погрешила што је иступила из ангажмана. Враћена је у СНП тек 1/13. XII 1887, читаву сезону после повратка њеног мужа у трупу, да би се само два дана касније појавила на новосадској сцени у улози Николије Андријеве у Гренгоару. Својим даљим радом и постигнутим резултатима стицала је све веће поверење управе, добијала запаженије улоге, заузела у глумачком ансамблу једно од најистакнутијих места и обезбедила себи положај сталног члана. У НСаду је 7/20. VII 1908. прославила 25-огодишњицу уметничког рада улогом Грофице д’Отрвал у Женском рату. Због нарушеног здравља пре времена се повукла са сцене: пензионисана је 1/14. V 1911, са 1200 круна годишње пензије. Крајем фебруара 1900. гостовала је, заједно с мужем, у Сарајеву, у представама путујуће позоришне дружине Петра Ћирића – у Великом Галеоту као Дона Јулија и у Балканској царици у улози Данице. Л. је свим својим физичким особинама била предодређена да тумачи улоге драмских хероина, жена из отмених кругова, царице и краљице: високе, крупне појаве, складно грађена, изразитог лика и меког, тамније обојеног гласа, врло емотивна, она је спадала у ону врсту сценских уметника који одмах по изласку на позорницу привлаче пажњу публике. Своју несумњиву даровитост користила је на најбољи начин прихватајући сваку додељену улогу, радећи на њој марљиво и студиозно, израђујући је у свим појединостима. Интелигентно је умела да своје природне дарове прилагоди лику који тумачи, водећи притом рачуна да у својим сценама не наруши склад представе. Дуго су остали запамћени њен гибак ход и лак покрет, њене изразите очи и мек, елегантан гест, те њен снажан, баршунаст глас који је умео да буде нежан, или страстан, па и опор – ако је требало, чиме је обогаћивала ликове које је у последње две деценије своје каријере креирала. Прославила се као Даница у Балканској царици. За ову улогу наградила ју је црногорска кнегиња Милена златном граном са брилијантима.  Са успехом је играла и тзв. карактерне улоге, а својим лепим алтом остварила је и већи број певачких рола, између осталих и солистичку партију Грофице у Лорцинговој Проби за оперу. У уметничком развоју помагао јој је својим искуством и супруг Андрија Лукић. Поред тога, она је чешће одлазила у Бгд да гледа представе, а у два маха је била у Будимпешти да види на сцени тадашње европске глумачке великане приликом њихових гостовања у престоници Угарске: 1890. упознала се са неколико креација Елеоноре Дузе, а 1900, заједно са Милком Марковићком (в), видела је у више представа поново Елеонору Дузе и била задивљена великом уметношћу Саре Бернар. Сахрањена је на новосадском Успенском гробљу. На скромном надгробном споменику од сиво-белог мермера, који је својој супрузи подигао А. Лукић, урезани су стихови: „Све је обмана и варљив сјај / Овде је мета, овде је крај“.

УЛОГЕ: Гертруда (Хамлет), Јелисавета (Марија Стјуарт), Даница (Балканска царица), Порција (Млетачки трговац), Мара (Задужбина цара Лазара), Гонерила (Краљ Лир), Мајка Југовића (Смрт мајке Југовића), Госпођа Стокман (Народни непријатељ), Капулетовица (Ромео и Јулија), Емилија (Отело), Грофица де Турнис (Федора), Клара (Штромфајеви), Естера (Буњевка), Персида (Протекција), Грофица Касетијева (Три жене у један мах), Митра (Врачара), Хермина (Гроф Монте Христо), Луција Ватсонова (Досадан свет), Олга Николајевна Гарањина (Окови), Јулија (Галеото), Стојна (Слободарка), Војвоткиња Ванда (Психе), Баба Хрка (Врачара), Гордана (Гордана), Хјердиса (Поход на север), Софија Дражић (Љубавно писмо), Алексићка (Голгота), Лешатовица (Трговина је трговина), Грофица д’Отрвал (Женски рат), Јелена Грифинова (Ниоба), Грофица (Проба за оперу).

ЛИТ: #,  „Стеван, последњи босански краљ“ од М. Поповића, Српско коло, 1884, бр. 9, с. 4; А-м, „Стеван, последњи краљ босански“ од Мите Поповића, Браник, 1889, бр. 84, с. 3; Г., „Федора“, драма у 4 чина од Сардуа, Браник, 1891, бр. 141, с. 4; Н., „Максим Црнојевић“, трагедија у 5 чинова од Лазе Костића, Браник, 1891, бр. 153, с. 4; -СТ-, Распикућа, Позориште, НСад 1891, бр. 25-26, с. 103, 106-107; Ј. Хр(аниловић), Сабља Краљевића Марка, Позориште, НСад 1892, бр. 6, с. 22-23; М. О., Врањево, у суботу 18(30) јула даван је „Дон Цезар од Базана“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 31, с. 3; М. О., Врањево, у недељу 12(24) јула даван је „Ђурађ Бранковић“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 30, с. 3; Ј. Грчић, Андрија Лукић и Тинка Лукићка, Стражилово, 1892, бр. 20, с. 315; А-м, „Александра“, драма у 4 чина од Р. Фоса, Весник, 1893, бр. 2, с. 2; М. Д., „Немања“, историјска драма у 5 чинова од М. Цветића, Весник, Панчево 1893, бр. 3, с. 2; М. Д., „Гроф Монте Христо“, Весник, Панчево 1893, бр. 6, с. 2; М. Д., „Љубавно писмо“ од К. Трифковића, Весник, Панчево 1893, бр. 11, с. 2; Ј. Грчић, „Млетачки трговац“ од В. Шекспира, Браник, 1895, бр. 24, с. 1; Ј., Краљевић Марко и Арапин, Позориште, НСад 1895, бр. 21, с. 83; М. С(ави)ћ, Господар од ковница, Позориште, НСад 1895, бр. 24, с. 94-95; А-м,  „Балканска царица“ у Новом Саду, Подлистак Заставе, 1895, бр. 53, с. 1; Ж. Драговић, „Балканска царица“ у Новом Саду, Позориште, НСад 1895, бр. 45, с. 181-183; А-м, Одликована Тинка Лукић, Женски свет, 1895, бр. 10, с. 153; Стр., Лукић Тинка, Велики српски народни календар за 1896, с. 60; Т. О(стојић), Балканска царица, Позориште, НСад 1896, бр. 40, с. 159; А-м, Одликована глумица, Будућност, Вршац 1896, бр. 47, с. 3; Ј., Милош Обилић или Бој на Косову, Позориште, НСад 1898, бр. 17, с. 79; Л., Драма у 5 чинова с певањем: „Слободарка“, Србадија, Велика Кикинда 1898, бр. 41, с. 4; С., Женски пријатељ, Позориште, НСад 1900, бр. 5, с. 18-19; О., „Слободарка“, драма у 5 чинова с певањем, Застава, 1900, бр. 5, с. 5; А-м, А. Лукић и Т. Лукићка као гости у Сарајевском позоришту, Позориште, НСад 1900, бр. 29, с. 115; А-м, Гостовање А. Лукића и Т. Лукићке у Сарајеву, Позориште, НСад, 1900, бр. 31, с. 122; А-м,  „Гордана“, глума у 4 чина с певањем од Лазе Костића, Браник, 1901, бр. 134, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Гордана, Позориште, НСад 1901, бр. 16, с. 118;  (Ј.) Г(рчић), Медвед, Позориште, НСад 1901, бр.  35, с. 194; А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1902, бр. 30, с. 958; Ј., У четвртак давала је наша позоришна дружина у Земуну „Женски рат“, Народност, Панчево 1903, бр. 12, с. 3; -Ј-, „Цар Душан Силни“, трагедија у 5 чинова, написао Милош Цветић, Браник, 1904, бр. 258, с. 3; Ј.Хр(аниловић), Четири жене под једним кровом, Позориште, НСад 1904, бр. 17, с. 102; Ј. Грчић, Тинка Лукићка, 1908, бр. 21, с. 2; А-м, Двадесетпетогодишњица, Трговачке новине, 1908, бр. 4-5, с. 30 и 39; А-м, 25-годишњица Тинке Лукићке, Застава, 1908, бр. 20, с. 3; А-м, У уторак 8. априла дат је „Хамлет“, Слога, Сомбор 1908, бр. 15, с. 10; А-м, Хамлет, Позориште, НСад 1909, бр. 20, с. 78; А-м, Г. Андра Лукић и супруга, Банаћанин, Вршац 1911, бр. 12, с. 3; А-м, Данас по подне преминула је у Н. Саду врла уметница српска, дугогодишња врсна чланица СНП, Тинка Лукићка, Застава, 1911, бр. 248, с. 2; А-м, Тинка Лукићка, Бранково коло, 1911, бр. 47, с. 758; Ј. Р-к, Тинка Лукићка, умировљена чланица СНП-а, Трговачке новине, 1911, бр. 47, с. 6-7; А-м, Са погреба Тинке Лукићке, Застава, 1911, бр. 248, с. 2; Ј. Грчић, Тинка Лукићка, Браник, 1911, бр. 225, с. 1; Д. Бандић, Смрт Тинке Лукићке, Српски глас, Велика Кикинда 1911, бр. 47, с. 3; А-м, Тинка, Застава, 1911, бр. 252, с. 4; А. Лукић, Тинка, Трговачке новине, 1911, бр. 48, с. 7; А-м, Смрт Тинке Лукићке, Банаћанин, Вршац 1911, бр. 47, с. 2; А-м, Лукић Тинка, Слога, Сомбор 1911, бр. 47, с. 2; Д. Кириловић, Српско народно позориште (Период Антонија Хаџића 1868-1916), Југословенски дневник, 1931, бр. 194, с. 1-2; Р. Веснић, Стара гарда, Дневник, 1960, бр. 5068, с. 14.

Л. Д.