ДУБРОВАЧКА ТРИЛОГИЈА (Allons enfants, Сутон, На тараци) – Написао: Иво Војновић. Прво извођење Сутона 8. V 1900. у ХНК Згб, Allons enfants 6. II 1903. у НП Бгд и На тараци 28. IV 1903. у ХНК Згб.

Прво извођење у Н-Оп 7. XI 1931. у НСаду. – Рд. Б. Гавела, сц. Ђ. Петровић; П. Мирковић (Кнез), Т. Танхофер (Орсат), Ј. Мартинчевић (Никша, Лујо), Б. Дрнић (Марко, Гроф Ханс), Стојан Јовановић (Нико, Марио), П. Кокотовић (Лукша, Барун Ласић), М. Ганза (Влахо), М. Аћимовић (Мато, Васо, Дум Мартин), А. Гавриловић (Џиво, Лукша), М. Ајваз (Карло, Вуко), Д. Кранчевић (Пало, Сабо Шишков), Т. Стојковић (Сабо, Луцо), Е. Петровић (Антун), И. Ракарић (Михо), В. Веселиновић (Шишко), А. Алигер (Луко), И. Лајтнер (Влађ), Т. Михољчан (Летић), Р. Кранчевићка (Ане, Славе), И. Прегарц (Деса, Лидија), И. Танхофер (Кристина, Оре), Л. Јовановићка (Луција, Лукре), З. Вуксан-Барловић (Мара), Ј. Вујићка (Маде, Емица), М. Гавриловићка (Оре, Вица), С. Кос (Павле, Ида), А. Аћимовићка (Ката), В. Долинај (Једна „козица“), Ј. Ракуша (Нико), М. Ракарићка (Мара), М. Михлова (Јелка), И. Веселиновићка (Клара). – Изведено 12 пута.

Прво извођење у СНП 6. IV 1951. у НСаду. – Рд. Ј. Коњовић, пом. рд. О. Новаковић, сц. С. Максимовић, к. В. Павелић-Вајнерт; С. Симић (Кнез), С. Душановић (Орсат), Ф. Живни (Никша, Барун Ласић), Б. Богдановић (Марко, Лујо), О. Новаковић (Нико), П. Циндрић (Лукша), Б. Микоњић (Влахо, Вуко), Н. Митић (Мато), М. Тошић (Џиво), Л. Богдановић (Ђоно), Д. Обрадовић (Карло), С. Нотарош (Јеро, Марко), Ж. Марковић (Томо), П. Вујовић (Пало, Сабо Шишков), С. Јовановић (Сабо, Нико), Ј. Силајџић (Луко), Б. Татић (Антун, Дум Марин), С. Молеров (Михо), Л. Лазеревић (Шишко), С. Шалајић (Влађ, Гроф Ханс), С. Тошићка (Ане, Славе), Љ. Секулић (Деша, Јелка), Р. Улмански (Кристина, Ида), М. Миладиновић (Луција, Вица), Б. Веснић (Први ђетић), Ј. Душановић (Други ђетић), Ј. Црњанска (Глас салатарице), С. Животићка (Мара), Н. Хет (Маде), М. Дежелић (Оре), М. Коџић (Павле), С. Перић-Нешић (Ката), Д. Животић (Луцо), Л. Богдановић (Васо), Љ. Иличић (Лукша), О. Животић (Маре), Љ. Раваси (Лидија), Ј. Бјели (Емица), Х. Татић (Лукре), Б. Белић (Оре), И. Душановић (Клара). – Изведено 6 пута, глед. 1944.

БИБЛ: Иво Војновић, Сутон, Згб 1900; Allons enfants, Згб 1901; На тараци, Згб 1902.

ЛИТ: А-м, У четвртак 17. о. м. почела је у Сомбору позоришна сезона…, Глас народа, Сомбор 1933, бр. 33, с. 5; Б. Чиплић, Премијера „Дубровачке трилогије“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 9, с. 2; Б. Петровић, Фрагменти о „Дубровачкој трилогији“, НС, 1951, бр. 10, с. 2; А-м, Војновићева „Дубровачка трилогија“, СВ, 6. IV 1951; Ј. Виловац, „Дубровачка трилогија“ на новосадској сцени, СВ, 22. IV 1951; М. Лесковац, Војвођанско народно позориште на V фестивалу у Сомбору, НС, 1951, бр. 13-14, с. 2; Б. Чиплић, Поводом 5 драмских представа Војвођанског народног позоришта, ЛМС, 1951, књ. 368, с. 114.

В. В.

ДУБСКА-МАТАЧИЋ Карла – оперска певачица, клавирски педагог (Праг, 25. V 1894 – Београд, 25. II 1981). У Прагу је завршила средњу музичку школу (В. Пшихода) и конзерваторијум, на одсецима за соло певање (Буријан) и клавир (Микеш). У Бгд је дошла 1920. са намером да ту започне сталну оперску каријеру, али је, на препоруку композитора Станислава Биничког, ангажована као лирски сопран у СНП у НСаду (1920-1922). Затим је са својим супругом, диригентом Ловром Матачићем (в), живела у Љубљани (1922-1924), где је повремено и наступала, у Бгду (1924-1932), Риги (1932/33), Згбу (1933-1938) и Бгду (1938-1941). Као концертни солиста београдског Академског  певачког друштва „Обилић“ давала је концерте у Југославији, Чешкој и Пољској. Други светски рат (1941-1945) означио је прекид њене оперске и естрадне каријере. Посветила се клавирској педагогији, приватно и као професор Музичке школе „Станковић“ (1945-1967) у Бгду. Поред школованог гласа, поседовала је широку музичку културу, па је као професор одгојила многе генерације будућих певача, пијаниста и музичких педагога. Сестра Божена удата Адамовић (в) такође је била певачица Опере СНП.

УЛОГЕ: Софија (Вертер), Леонора (Трубадур), Ћо-Ћо-сан (Мадам Батерфлај), Маргарита (Фауст), Неда (Пајаци), Чобанче (Тоска), Марженка (Продана невеста), Микаела (Кармен).

ЛИТ: А-м, Свечано вече у позоришту, Јединство, 29. X 1920; А-м, Прослава годишњице Чехословачке републике, Застава, 3. XI 1920;  А-м, Из позоришта, Јединство, 7. IX 1921; О. С(уботи)ћ, Фауст (премијера), Застава, 11. XI 1921; А-м, Моцартов „Requiem“, Слобода, 1922, бр. 7, с. 3; О. С(уботи)ћ, Пајаци (премијера) – Народно позориште, Застава, 23. II 1922; О. С(уботи)ћ, Чувајмо оперу и оперету, Застава, 2. VII 1924; М. П(ешић), Карла Матачић-Дубска, Pro musica, 1981, бр. 107, с. 30.

Ђ. П.

ДУГАЛИЋ-НЕДЕЉКОВИЋ Десанка-Деса – драмска глумица (Чачак, 28. XI 1897 – Београд, 22. IV 1972). Основну школу завршила је у Ваљеву 1908, шест разреда гимназије у Бгду 1914. Окупација 1915. затекла ју је у Шпанији, па је прешла у Париз, где је завршила глумачку школу 1920, а 1921. је ступила на сцену НП у Бгду, оставши на њој до 1944. Затим је двадесет г. живела ван Бгда, па се вратила на сцену Атељеа 212 у Бгду. У раздобљу између два рата била је једна од водећих београдских глумица чија је уметност почивала на споју великог талента и богатих емоција, истанчане интелигенције, дубоке студије, сценске културе и разноврсности сценског изражавања. Ове су предности омогућиле њене високе домете у лирским и романтичним јунакињама (Роксана у Сирану од Бержерака, Маргарита Готје у Дами с камелијама, Мими у Чергашком животу итд.), затим у женама француског духа, шарма и модерне осећајности, и у сложеним драмским ликовима из дела А. Савоара, П. Жералдија, А. Батаја, А. П. Антоана, М. Пањола, Ж. Коктоа и многих домаћих међуратних драматичара. Истицала се као изврстан рецитатор народне поезије на Београдском радију и на концертним вечерима. Објавила је путописе, огледе о позоришту, књигу Елементи визуелне глуме; написала је драму На другој обали (изведена 1935. у НП Бгд), а две драме (Две сестре, Тако ћаскајући) остале су јој у рукопису. Предавала је визуелну глуму у Глумачкој  школи НП 1937/38. Чланцима о позоришту сарађивала је у „Времену“ и „Правди“. Гостовала је на многим југословенским сценама, међу њима и у НСаду: 1923. као Мими у Дами с камелијама и 1926 – Soirées libres са Владетом Драгутиновићем (в).

БИБЛ: Забелешке са пута кроз Палестину, Сирију и Египат у лето 1931, Бгд 1931.

ЛИТ: Р., Гостовање Десе Дугалић и Владете Драгутиновића, Књижевни север, Суботица 1926; С. Винавер, Приликом приказа комада „На другој обали“ од Десе Дугалић, Српски књижевни гласник, 1935, с. 632-639; В. Глигорић, Конвенционална лаж против Ибзена, Политика, 12. XII 1935; М. Траиловић, Смрт драмске уметнице Десе Дугалић, Политика, 23. IV 1972.

С. Ј.

ДУГОЊА, ВИДОЊА И ТРБОЊА – комична бајка у 3 чина. Написао: Младен Широла. Прво извођење 10. I 1934. у НП Босанске крајине у Бањој Луци.

Прво извођење у НПДб 8. I 1939. у НСаду. – Рд. Т. Танхофер, сц. М. Шербан; С. Пашалић (Иво), В. Савић (Дугоња), С. Душановић (Трбоња), Г. Николић (Видоња), Р. Петровић (Бабетина – Уклета принцеза), Б. Ћосић (Вила), Р. Кранчевић (Вештица). – Изведено 1 пут.

Прво извођење у НПДбС 4. IV 1939. у Пожаревцу. Музика Едварда Грига. – Рд. А. Верешчагин; Р. Гојкић (Иво), П. Милосављевић (Дугоња), А. Верешчагин (Трбоња), М. Мирковић (Видоња), К. Бабић (Бабетина), З. Андрић (Вила), С. Беатовић (Вештица). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у СНП 7. I 1951. у НСаду. – Рд. М. Васиљевић, сц. С. Максимовић, к. С. Церај-Церић, к. г., к-граф М. Олењина; С. Шалајић, И. Слијепчевић (Ива), Ј. Бјели (Вила планинкиња), Р. Улмански (Баба – Сеоска девојка), Б. Миленковић (Дугоња), Ф. Живни, Ж. Митровић (Трбоња), П. Вујовић (Видоња), Б. Белић-Балтић, Ј. Силајџић, М. Бањац (Вештица). – Изведено 10 пута, глед. 5627.

Премијера у СНП 7. II 1963. у НСаду (под насловом Три угурсуза). – Адаптација и рд. М. Васиљевић; И. Слијепчевић (Ива), Ј. Бјели (Вила), А. Веснић (Баба – Девојка), В. Матић (Дугоња), И. Хајтл (Трбоња), С. Шалајић (Видоња), Д. Колесар (Вештица). – Изведено 33 пута, глед. 10.513.

ЛИТ: А-м, „Дугоња, Видоња и Трбоња“ – бајка, СВ, 1951, бр. 1930, с. 3.

В. В.

ДУИЋ Драгутин – оперски певач (Карловац, 29. VI 1922 – ?). Основну школу завршио је у свом родном месту. Ту је, још као дечак, похађао и Музичку школу, учећи виолину. Певање је студирао у Средњој музичкој школи у Згбу, а потом на течају за соло-певање Државне музичке школе под руководством проф. М. Мајцена. Извесно време провео је на допунским певачким студијама у Риму код баритона светског гласа Р. Страћарија. Певачку каријеру започео је као члан хора Опере у Сплиту (1941/42), а потом извесно време припадао хору Опере ХНК у Згбу. Од 1949. до 1953. је био солист Радио Згба. У Опери СНП ангажован је као солист од 1. IX 1953. до 31. VIII 1959. Три сезоне, од 1959. до 1962, деловао је у Казалишту „Комедија“ у Згбу, наступајући у комичним операма. Најзад, од 1. IX 1962. прешао је у Оперу НК „Иван Зајц“ у Ријеци, где је остао све до повлачења у пензију, 1. I 1977. Маркантне сценске појаве, пријатно обојеног, баршунастог гласа, музикалан, изразитог певачког и глумачког темперамента, на сцени Опере СНП са преданошћу и са успехом тумачио је главне баритонске улоге, претежно драмског фаха. Наступао је и на концертима.

УЛОГЕ: Ескамило (Кармен), Ренато (Бал под маскама), Риголето (Риголето), Амонасро (Аида), Шарплес (Мадам Батерфлај), Жерар (Андре Шеније), Алфио (Кавалерија рустикана), Оњегин (Евгеније Оњегин), Игор (Кнез Игор), Фарфарело (Заљубљен у три наранџе), Томски (Пикова дама), Гроф Алмавива (Фигарова женидба), Пинг (Турандот).

ЛИТ: А-м, Обнова „Риголета“, НС, 1954, бр. 73-74, с. 6; М. Кујунџић, Бал под маскама, НС, 1954, бр. 77, с. 2; Н. Петин, Пролећна премијера Новосадске опере Евгеније Оњегин, НС, 1955, бр. 98-99, с. 4; Н. Грба, „Аида“ на сцени Новосадске опере, Дневник, 20. XI 1955; Н. Грба, „Фигарова женидба“, Дневник, 10. I 1956; Н. Грба, „Андре Шеније“, Дневник, 14. II 1957; Др А. К., Заслужени реноме, Зрењанин, 1957, бр. 245, с. 5; Н. Г(рба), „Заљубљен у три наранџе“, Дневник, 9. VI 1957; Б. Стејин, Пучинијева опера „Турандот“ на новосадској сцени, Дневник, 29. IV 1958; М. Логар, Погођена атмосфера, Дневник, 7. II 1959; Н. Грба, „Пикова дама“ на сцени новосадске опере, НС, 1959, бр. 141, с. 3; Др А. М., Оперски циклус код нас, Зрењанин, 1959, бр. 351, с. 4.

В. П.

ДУЈШИН  Дубравко – глумац, редатељ и преводилац (Задар, 12. IX 1894 – Загреб, 30. I 1947). Матурирао је 1915. у Сплиту, студирао 4 семестра право у Грацу, а 1919/20. полазио Трговачку високу школу у Милану. Од 1920. боравио је у Згбу, најприје као студент Филозофског факултета а затим новоосноване Глумачке школе. За вријеме студија дебитирао је 1920. под именом Дубравко Стјепановић у Војновићевој Госпођи са сунцокретом; 1921. је ангажиран у ХНК, у којем дјелује до краја живота. Умјетник изванредног талента, импозантне сценске појаве и органа брончаног тимбра, остварио је у четврт вијека галерију сценских ликова, почевши од љубавника и младих јунака па до реалистичких и комичних карактера. Обнова Шекспира на загребачкој позорници између два рата у знаку је његових великих креација Антонија (Антоније и Клеопатра), Магбета, Краља Лира, Брута (Јулије Цезар), Проспера (Олуја), Оберона (Сан љетне ноћи), Леонта (Зимска прича) и Првога глумца (Хамлет). Мајстор стиха, тумачио је Тезеја (Расин: Федра), Нерона (Расин: Британик), Тоанта (Гете: Ифигенија на Тавриди), Лестера (Шилер: Марија Стјуарт) и Гетеовога Егмонта. Свестран је био у домаћем репертоару, тумачећи дјела Држића (Дундо Мароје), Гундулића, Деметра, Боговића, Цанкара, Војновића, Нушића, Огризовића, Косора, Беговића, Цесарца, Фелдмана, Сенечића и др. Учествовао је на праизведбама Крлежиних дјела Голгота, Вучјак, Микеланђело Буонароти и Адам и Ева, а врхунске креације остварио је као Крижовец (У агонији) и Леоне (Господа Глембајеви). Продубљени су били његови реалистички ликови у дјелима Достојевског, Толстоја и Горкога, а сасвим осебујан био је као Молијеров Тартиф. Широк распон његових креација обухватао је дјела Ибзена, Бјернсона, Хауптмана, Шоа, Чапека, Бурдеа и сувремених европских драматичара. За вријеме окупације, као припадник НОП-а, био је четири пута у усташким затворима, што је уздрмало његову физичку конституцију. Послије ослобођења створио је неколико нових карактерних ликова: Несретникова (Островски: Шума), Кир-Јању (Стерија) и Игњата Глембаја (Господа Глембајеви). Значајан је био као рецитатор поезије, режирао претежно класична дјела (Еурипид, Расин), дјеловао од 1927. као наставник глуме и дикције у Глумачкој школи, а 1937/38. био је директор Драме. Сам или с ансамблом ХНК гостовао је у многим градовима и мањим мјестима. Са италијанског је превео низ сценских и белетристичких дјела (Голдони, Прага, Деледа, Пирандело, Бонтемпели). У НПДбС изведене су у његовом пријеводу драме Шта је истина (Л. Пирандело), 1938, и Јунак (С. Пуљезе), 1939.

БИБЛ:  Моји први додири с „оним даскама“, Казалишни лист, Згб 1946-47, бр. 24.

ЛИТ: А-м, Дубравко Дујшин, Новости, Згб 14. III 1926;  А-м, Дубравко Дујшин о себи, Хрватска позорница, Згб 1926-27, бр. 15; В. Мађарић, Умјетност Дубравка Дујшина, Народни лист, Згб 2. II 1947; А-м, Дубравко Дујшин, Напријед, Згб 1. II 1947; А-м, Посљедња почаст заслужном сину нашег народа, Вјесник, Згб 3. II 1947; С. Батушић, Дубравко Дујшин као глумац-умјетник, Казалишни лист, Згб 1946-47, бр. 30; С. Батушић, Дубравко Дујшин, Народни лист, Згб 27. I 1957; Д. Унгаро, Неодиграни Сирано, Вјесник, Згб 20. XII 1970; А-м, Дубравко Дујшин, Око, Згб 30. I 1974.

С. Б.

ДУКАТ НА ГЛАВУ – комад из народног живота с певањем у 3 чина. По приповеткама Јанка Веселиновића драматизовао глумачки колектив београдског НП. Прво извођење 27. VIII 1942. у НП у Бгду.

Прво извођење у ДНП 7. VII 1943. у Панчеву. – Рд. А. Верешчагин, сц. В. Ребезов; Н. Митић (Срећко Србиновић), Р. Кранчевићка (Крсманија), М. Симић (Милан), Р. Гојкић (Чича Гаврило), А. Мајценовићка (Миља), Т. Јеремићка (Анђелија), М. Аврамовић (Живан Јевтић), В. Фазловска (Спасенија), В. Милин (Попа), В. Милојевић (Учитељ), М. Јаснић (Паја), М. Јелић (Мајстор Тодор), С. Савић (Чича Симеон), М. Миљковићева (Јелка), М. Петровићева (Мара), Љ. Животићка (Вујка), И. Душановићка (Смиља), Ж. Мишчевић (Мита), Ђ. Драгић (Сима), В. Ристић (Илија). – Изведено 8 пута.

А. В.

ДУНДО МАРОЈЕ – комедија у 3 чина. Написао: Марин Држић. Прво извођење 1550. у Дубровнику, у Вијећници (Помет дружина), у новије време 27. Х 1938. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 23. Х 1948. у НСаду. Драматуршка обрада: Марко Фотез. – Рд. Ј. Коњовић, сц. С. Максимовић, к. М. Бабић-Јовановић; Љ. Иличић, А. Краљевић (Дундо Мароје), С. Протић, О. Новаковић (Маро), Б. Татић (Бокчило), Ј. Виловац, Р. Шобота (Попива), Ј. Силајџић (Уго Тудешак), С. Шалајић, Р. Шобота, О. Новаковић (Помет), О. Новаковић, И. Слијепчевић (Нико), Б. Микоњић, Б. Веснић (Влахо), В. Милин (Ондардо), М. Тошић (Сади), М. Цвејанов, Ф. Живни (Оштијер), С. Молеров (Стражар), Н. Хет, Ј. Бјели (Пера), Х. Хајдушковић (Баба), Љ. Секулић (Лаура), Љ. Раваси (Петруњела), Б. Стојановић, И. Ћирковић, С. Дечермић (Жбири, Стражари). – Изведено 34 пута, глед. 17.499.

БИБЛ: М. Држић, Дундо Мароје, Ст. и М. Радић, Хрватска позорница, Згб 1939,  књ. 1, с. 66, за позорницу приредио Марко Фотез.

ЛИТ: В. Поповић, Дундо Мароје на новосадској позорници, ЛМС, 1948, књ. 362, св. 9-10, с. 613; Ж. Бошков, „Дундо Мароје“, комедија Марина Држића, ЛМС, 1949, књ. 364, св. 3, с. 182.

Ј. М.

ДУНЂЕРСКИ Лазар-Лаза – велепоседник, трговац, индустријалац, члан УО СНП, народни добротвор, посланик у Угарском парламенту (Сентомаш/Србобран, 15. IV 1833 – Чиб/Челарево, 13. VII 1917). У младости је заступао идеје народног покрета Светозара Милетића и Уједињене омладине српске. Отац Гедеон, богати велепоседник и народни добротвор, оженио се са скоро 17 г. са Персидом Летић са Ченеја која је имала 20 г. Браћа су му Александар (Шандор) и Новак (Нова), а сестре Еленка, Маца и Стана. У Србобрану је похађао основну школу до 11 г., а  од 1845. до марта 1848. учио је три разреда Латинске гимназије у Врбасу, у марту 1848. школа је била распуштена због Буне. У Буни је живот изгубило 32 Дунђерских, његова породица је била у избеглиштву и много је пропатила. Када се обогатио, није заборавио оне који су помагали његову породицу, сећао се да је у ратним г. и он морао да моли за оброк. Трећи разред гимназије није завршио, четврти је прескочио, брат Новак га је уписао 1850. у Ср. Карловцима у Карловачку гимназију, завршио је пети и шести разред ту „где се на матерњем језику предавало“. Наставио је школовање у лицеју у Пожуну (Братислави), завршио је седми и осми разред. У јесен 1853. отишао је у Беч да студира право. У Бечу се дружио са Ј. Ј. Змајем, Ђ. Даничићем, Ј. Руварцем, Ј. Бошковићем, С. Тодоровићем и другим српским и хрватским интелектуалцима оног времена. У фебруару 1854. вратио се кући јер су родитељи стрепели за његов живот због нарушеног здравља. Опорављао се г. дана од грознице, а потом је уз очеву помоћ почео да се бави трговином. У августу 1855. се оженио Софијом Соком Георгијевић (Ђорђевић) из господске куће, пароховом кћерком, од оца је добио 40 ланаца земље и кућу, а од браће по два коња и кола и 80 ланаца земље. Супруга није могла да се навикне на њихов начин живота, па је пристао да се она са његовом „милом децом, коју сам више од себе љубио“ одсели у НСад, а он је остао у Сентомашу, јер није желео да оца остави у старости самог. Највише се посветио трговини хране, а нарочито од 1860. Искористио је житарску конјуктуру из шездесетих г. XIX века и успео је да своју породицу учини једном од најбогатијих у тадашњој Јужној Угарској. У више места у Војводини основао је станице за куповину жита и тако је спасавао сељаке од зеленаша. Бавио се и економијом, куповао је стално земљу по Војводини, уводио је нове методе у ратарство и гајење стоке. Око 1900. обрађивао је 42.000 јутара. Сматрали су га највећим произвођачем и трговцем жита у Аустроугарској монархији. Допринео је и индустријализацији Војводине првенствено у пољопривреди. Имао је осам лађа дрварица којима је превозио жито и другу робу, у НСаду је до септембра 1910. имао велики парни млин. Куповао је спахилуке у Чибу, Камендину, Хајдучици, Кулпину, Новом Бечеју и друге. Основао је Прву србобранску штедионицу и Централни кредитни завод у НСаду. Помагао је хуманитарне и националне организације, Матицу српску, Српско народно позориште, школе, Новосадску трговачку омладину, Светосавски фонд Српске православне велике гимназије у НСаду, као и Српски Црвени крст. Помагао је и сиромашне српске новинаре. У Санаторијум Ержебет у Будимпешти слао је на лечење сиромашне болеснике из српских крајева. У Будимпешти је са супругом Софијом 1904. основао задужбину у оквиру Српске просветне женске задруге Св. Мајке Ангелине – Ангелијанум, која је деловала до 1918. као српско девојачко васпиталиште (пандан Текелијануму у којем је боравила мушка омладина). У балканском рату помагао је српске борце. У дворишту његовог хотела Краљица Јелисавета подигао је 1895. зграду позоришта за потребе рада СНП, јер власт није дала дозволу да буде саграђено на неком виђенијем градском простору. Претходно је откупио сав грађевински материјал срушене зграде СНП –  Грађанске дворане. Здање је саградио на наговор његове мезимице Јелене Ленке, која је веома волела позориште. Новосаграђено позориште било је лепо, и за тадање прилике и модерно здање, у ком је СНП 4/16. фебруара 1895. отпочело рад с многим новим снагама, с новом музиком и у новим костимима. Другог дана ансамбл СНП је посетио добротвора са управником A. Хаџићем, који му је представио све чланове и изразио захвалност за љубав коју је показао „подизањем светлога храма српској богињи Талији“. У свом одговору добротвор је нагласио да му је света дужност да се у првом реду постара за своју породицу, а после да и народу своме учини онолико добра колико може. Ово здање је, нажалост, изгорело у пожару 23. I 1928. Био је велики мецена уметности и науке, као и други чланови његове породице давао је и новчане добровољне прилоге за рад СНП. Савременици га описују као веселог и дружељубивог. У свом дворцу у Чибу/Челареву дружио се с представницима културне, научне и друштвене елите, чести гости били су Ј. Бошковић, Д. Костолањи, Ш. Броди, П. Јовановић и др. Л. Костић, велики породични пријатељ, био је и кум његове деце. По наговору пријатеља почео је у новембру 1903. да бележи сећања о свом животу у дубровачком хотелу „Империјал“, у којем је по завршетку пољопривредних радова редовно проводио одмор. Са супругом Софијом био је у срећном браку 62 г., добили су једанаесторо деце, али је само њих петоро, три кћери: Милка, Олга и Јелена Ленка (умрла кад је имала 25 г.) и два сина: Ђорђе и Гедеон, зашло и у позније г. живота. Сахрањен је у породичној капели св. Ђорђа у Србобрану.

ЛИТ: Лазар Дунђерски, Споменица Новосадске трговачке омладине 1902–1932, (уред. Љ. Лотић), 1932, 166-168; А. Касаш, Записи Лазара Дунђерског о свом животу и стицању породичног иметка, Зборник МС за историју, 1995, књ. 51, 213-223.
Н. С.

ДУНЂИН Јован – књижевник, кустос (Стари Футог, 28. II 1926 – ). Основну школу завршио је у родном месту, седам разреда гимназије у НСаду, а војну ваздухопловну школу у Чкалову у Русији. Учествовао је у НОП од 1942. и као официр пилот активан је био у Југословенском ратном ваздухопловству. Почетком 1957. запослио се у Војвођанском музеју и ванредно уписао Југословенску књижевност и јужнословенске језике на Филозофском факултету у НСаду, где је дипломирао 1964. У Музеју је, до пензионисања 1977, водио Позоришни одсек који је формиран преузимањем комплетне документације од СНП. Бавио се истраживањем, прикупљањем и обрадом предмета и грађе из области позоришне уметности у Војводини. Аутор је више изложаба, а објављивао је и текстове из историје позоришта, као и савременог позоришног живота. Једно време био је секретар, заменик и помоћник в. д. директора Музеја и руководилац Културно-историјског одељења. Био је члан редакције годишњака „Рад војвођанских музеја” (1964-1977), члан уредништва нишког часописа за књижевност, културу и друштвена питања „Наш пут” (1949), Алманаха позоришта Војводине (1976-1977), едиције „Детињство” (1970-1973) и дечјег часописа „Детињство” (1975). Био је иницијатор оснивања и први секретар Змајевих дечјих игара. Члан је Друштва књижевника Војводине и члан-сарадник Матице српске. Пише песме, књижевне критике и есеје о поезији.

М. Л.