ДУНЂЕРСКИ Лазар-Лаза

ДУНЂЕРСКИ Лазар-Лаза, велепоседник, трговац, индустријалац, члан УО СНП, народни добротвор, посланик у Угарском парламенту (Сентомаш/Србобран, 15. IV 1833 – Чиб/Челарево, 13. VII 1917). У младости је заступао идеје народног покрета Светозара Милетића и Уједињене омладине српске. Отац Гедеон, богати велепоседник и народни добротвор, оженио се са скоро 17 година са Персидом Летић са Ченеја која је имала 20 година. Браћа су му Александар (Шандор) и Новак (Нова), а сестре Еленка, Маца и Стана. У Србобрану је похађао основну школу до 11 године, а  од 1845. до марта 1848. учио је три разреда Латинске гимназије у Врбасу, у марту 1848. школа је била распуштена због Буне. У Буни је живот изгубило 32 Дунђерских, његова породица је била у избеглиштву и много је пропатила. Када се обогатио није заборавио оне коју помагали његову породицу, сећао се да је у ратним годинама и он морао да моли за оброк. Трећи разред гиманзије није завршио, четврти је прескочио, брат Новак га је уписао 1850. у Ср. Карловцима у Карловачку гимназију, завршио је пети и шести разред ту „где се на матерњем језику предавало“. Наставио је школовање у лицеју у Пожуну (Братислави), завршио је седми и осми разред. У јесен 1853. отишао је у Беч да студира право. У Бечу се дружио са Ј. Ј. Змајем, Ђ. Даничићем, Ј. Руварцем, Ј. Бошковићем, С. Тодоровићем и другим српским и хрватским интелектуалцима оног времена. У фебруару 1854. вратио се кући јер су родитељи стрепели за његов живот због нарушеног здравља. Опорављао се годину дана од грознице, а потом је уз очеву помоћ почео да се бави трговином. У августу 1855. се оженио Софијом Соком Георгијевић (Ђорђевић) из господске куће, пароховом кћерком, од оца је добио 40 ланаца земље и кућу, а од браће по два коња и кола и 80 ланаца земље. Супруга није могла да се навикне на њихов начин живота, па је пристао да се она са његовом „милом децом, коју сам више од себе љубио“ одсели у НСад, а он је остао у Сентомашу, јер није желео да оца остави у старости самог. Највише се посветио трговини хране, а нарочито од 1860. Искористио је житарску конјуктуру из шездесетих година XIX века и успео је да своју породицу учини једном од најбогатијих у тадашњој Јужној Угарској. У више места у Војводини основао је станице за куповину жита и тако је спасавао сељаке од зеленаша. Бавио се и економијом, куповао је стално земљу по Војводини, уводио је нове методе у ратарство и гајење стоке. Око 1900. обрађивао је 42.000 јутара. Сматрали су га највећим произвођачем и трговцем жита у Аустро-Угарској монархији. Допринео је и индустријализацији Војводине првенствено у пољопривреди. Имао је осам лађа дрварица којима је превозио жито и другу робу, у НСаду је до септембра 1910. имао велики парни млин. Куповао је спахилуке у Чибу, Камендину, Хајдучици, Кулпину, Новом Бечеју и друге. Основао је Прву србобранску штедионицу и Централни кредитни завод у НСаду. Помагао је хуманитарне и националне организације, Матицу српску, Српско народно позориште, школе, Новосадску трговачку омладину, Светосавски фонд Српске православне велике гимназије у НСаду, као и Српски Црвени крст. Помагао је и сиромашне српске новинаре. У Санаторијум Ержебет у Будимпешти слао је на лечење сиромашне болеснике из српских крајева. У Будимпешти је са супругом Софијом 1904. основао задужбину у оквиру Српске просветне женске задруге Св. Мајке Ангелине – Ангелијанум, која је деловала до 1918. као српско девојачко васпиталиште (пандан Текелијануму у којем је боравила мушка омладина). У балканском рату помагао је српске борце. У дворишту његовог хотела Краљица Јелисавета подигао је 1895. зграду позоришта за потребе рада СНП, јер власт није дала дозволу да буде саграђено на неком виђенијем градском простору. Претходно је откупио сав грађевински материјал срушене зграде СНП –  Грађанске дворане. Здање је саградио на наговор његове мезимице Јелене Ленке, која је веома волела позориште. Новосаграђено позориште било је лепо, и за тадање прилике и модерно здање, у ком је СНП 4/16. фебруара 1895. отпочело рад с многим новим снагама, с новом музиком и у новим костимима. Другог дана ансамбл СНП-а је посетио добротвора са управником A. Хаџићем, који му је представио све чланове и изразио захвалност за љубав коју је показао „подизањем светлога храма српској богињи Талији“. У свом одговору добротвор је нагласио да му је света дужност да се у првом реду постара за своју породицу, а после да и народу своме учини онолико добра колико може. Ово здање је, нажалост, изгорело у пожару 23. јануара 1928. Био је велики мецена уметности и науке, као и други чланови његове породице давао је и новчане добровољне прилоге за рад СНП-а. Савременици га описују као веселог и дружељубивог. У свом дворцу у Чибу/Челареву дружио се с представницима културне, научне и друштвене елите, чести гости били су Ј. Бошковић, Д. Костолањи, Ш. Броди, П. Јовановић и др. Л. Костић, велики породични пријатељ, био је и кум његове деце. По наговору пријатеља почео је у новембру 1903. да бележи сећања о свом животу у дубровачком хотелу „Империјал“, у којем је по завршетку пољопривредних радова редовно проводио одмор. Са супругом Софијом био је у срећном браку 62 године, добили су једанаесторо деце, али је само њих петоро, три кћери: Милка, Олга и Јелена Ленка (умрла кад је имала 25 година) и два сина: Ђорђе и Гедеон, зашло и у позније године живота. Сахрањен је у породичној капели св. Ђорђа у Србобрану.

ЛИТ: Лазар Дунђерски, Споменица Новосадске трговачке омладине 1902–1932, (уред. Љ. Лотић), 1932, 166-168; А. Касаш, Записи Лазара Дунђерског о свом животу и стицању породичног иметка, Зборник Матице српске за историју, 1995, књ. 51, 213-223.
Н. С.