ДУЈШИН Дубравко

ДУЈШИН  Дубравко – глумац, редатељ и преводилац (Задар, 12. IX 1894 – Загреб, 30. I 1947). Матурирао је 1915. у Сплиту, студирао 4 семестра право у Грацу, а 1919/20. полазио Трговачку високу школу у Милану. Од 1920. боравио је у Згбу, најприје као студент Филозофског факултета а затим новоосноване Глумачке школе. За вријеме студија дебитирао је 1920. под именом Дубравко Стјепановић у Војновићевој Госпођи са сунцокретом; 1921. је ангажиран у ХНК, у којем дјелује до краја живота. Умјетник изванредног талента, импозантне сценске појаве и органа брончаног тимбра, остварио је у четврт вијека галерију сценских ликова, почевши од љубавника и младих јунака па до реалистичких и комичних карактера. Обнова Шекспира на загребачкој позорници између два рата у знаку је његових великих креација Антонија (Антоније и Клеопатра), Магбета, Краља Лира, Брута (Јулије Цезар), Проспера (Олуја), Оберона (Сан љетне ноћи), Леонта (Зимска прича) и Првога глумца (Хамлет). Мајстор стиха, тумачио је Тезеја (Расин: Федра), Нерона (Расин: Британик), Тоанта (Гете: Ифигенија на Тавриди), Лестера (Шилер: Марија Стјуарт) и Гетеовога Егмонта. Свестран је био у домаћем репертоару, тумачећи дјела Држића (Дундо Мароје), Гундулића, Деметра, Боговића, Цанкара, Војновића, Нушића, Огризовића, Косора, Беговића, Цесарца, Фелдмана, Сенечића и др. Учествовао је на праизведбама Крлежиних дјела Голгота, Вучјак, Микеланђело Буонароти и Адам и Ева, а врхунске креације остварио је као Крижовец У агонији) и Леоне (Господа Глембајеви). Продубљени су били његови реалистички ликови у дјелима Достојевског, Толстоја и Горкога, а сасвим осебујан био је као Молијеров Тартиф. Широк распон његових креација обухватао је дјела Ибзена, Бјернсона, Хауптмана, Шоа, Чапека, Бурдеа и сувремених европских драматичара. За вријеме окупације, као припадник НОП-а, био је четири пута у усташким затворима, што је уздрмало његову физичку конституцију. Послије ослобођења створио је неколико нових карактерних ликова: Несретникова (Островски: Шума), Кир-Јању (Стерија) и Игњата Глембаја (Господа Глембајеви). Значајан је био као рецитатор поезије, режирао претежно класична дјела (Еурипид, Расин), дјеловао од 1927. као наставник глуме и дикције у Глумачкој школи, а 1937/38. био је директор Драме. Сам или с ансамблом ХНК гостовао је у многим градовима и мањим мјестима. Са италијанског је превео низ сценских и белетристичких дјела (Голдони, Прага, Деледа, Пирандело, Бонтемпели). У НПДбС изведене су у његовом пријеводу драме Шта је истина (Л. Пирандело), 1938, и Јунак (С. Пуљезе), 1939.

БИБЛ:  Моји први додири с „оним даскама“, Казалишни лист, Згб, 1946-47, бр. 24.

ЛИТ: А-м, Дубравко Дујшин, Новости, Згб, 14. III 1926;  А-м, Дубравко Дујшин о себи, Хрватска позорница, Згб, 1926-27, бр. 15; В. Мађарић, Умјетност Дубравка Дујшина, Народни лист, Згб, 2. II 1947; А-м, Дубравко Дујшин, Напријед, Згб, 1. II 1947; А-м, Посљедња почаст заслужном сину нашег народа, Вјесник, Згб, 3. II 1947; С. Батушић, Дубравко Дујшин као глумац-умјетник, Казалишни лист, Згб, 1946-47, бр. 30; С. Батушић, Дубравко Дујшин, Народни лист, Згб, 27. I 1957; Д. Унгаро, Неодиграни Сирано, Вјесник, Згб, 20. XII 1970; А-м, Дубравко Дујшин, Око, Згб, 30. I 1974.

С. Б.