Објављено:
126
прегледа

Глумачка династија Поповић

Живот српског становништва у Аустро-Уграској монархији није био нимало лак. Хепрестано је трајала борба за очување националног и културног идентитета. То је и била основна мисија свих значајних културних установа, од Карловачке гимназије, гимназија у Новом Саду, сомборске Препарандије, до Матице српске и Српског народног позоришта. Ове установе имале су пре свега просветитељску функцију у циљу сталног подсећања на то ко смо и шта смо и како би се народни дух чувао и јачао. Глумци су то одлично знали. Њихов задатак је можда био и најтежи, јер су они ову мисију спроводили у дело. Знали су да нема одмора, да се жртвују ради свог посла, да жртвују породични живот и конфор. Није било лако проводити дане и године, без престанка, на гостовањима, широм Монархије, у местима живели Срби.

Познат је био поп Лука Поповић из Иванде, велики родољуб, који је скоро буквално схватио задатак који има српски народ. Чувен је био баш по томе што је седморо његове деце отишло  на позоришне даске, а цела династија глумаца, потомака попа Луке бројала је чак осаманест чланова! Уз поклич лазе Костића: „Да се бојишта преруше у позоришта“, пет кћери и два сина попа Луке отишло је у позориште. Катарина, Драгиња, касније удата Ружић, Љубица, удата Коларовић, Јелисавета, удата Добриновић и Софија, удата Максимовић и синови Лаза и Паја, били су сви чланови Српског народног позоришта, Народног позоришта у Београду и Хрвтаског наорндог казалишта у Загребу.

Катарина је била најстарија попа Лукина кћи, наступала је у Српском наорндом позоришту кратко, прешла у Београд и брзо се повукла са сцене, али је зато глумачки занат наставила да негује њена кћерка, Емилија Поповић.

Драгиња, друга поп Лукина кћи, удала се за чувеног глумца Димитрија Ружића и њих двоје су свој глумачки век провели у Српском наорндом позоришту, ширећи славу позоришта где год су се појавили. За Драгињу малобројни критичари из епохе сматрају да је поред Милке Гргурове била највећа српска глумица романтизма.

Љубица, трећа кћи, на жалост је завршила скоро потпуно слепа, очију оштећених плинском светлошћу. Њен муж, Димитрије Коларовић, такође је био познати глумац, комичар. Њихове су и кћерка и унука биле глумице, Зорка и Љубица.

Јелисавета Добриновић, супруга чувеног глумца, Пере Добриновића, ушла је у Српско народно позориште када је Јован Ђорђевић са скоро половином новосадског ансамбла прешао у Београд и остала ту са својим Пером до његове смрти.

Софија Максимовић, касније Вујић, остала је до пензионисања у Српском народном позоришту, као и њена кћи Милка Марковић. Поп Лукина унука о којој смо посебно писали као о првој српској редитељки. Димитрије Марковић, Милкин син, а поп Лукин праунук студирао је певање у Паризу, затим се вратио у Нови Сад где је био члан Позоришта и сматра се последњим потомком породице Поповић.

Лаза пОповић, поп Лукин старији син имао је и своју позоришну путујућу дружину. Касније је био члан позоришта у Новом Саду, Загребу, па Београд. Остао је запамћен као изузетан трагичар. И супруга му је била глумица, Марија Поповић, а син Лука, по деди, прво је био новосадски па затим београдски глумац. Занимљиво је да је пре Првог светског рата водио своје путујуће позориште по Сједињеним државама. На жалост, нисмо наишли на опширнији запис о овој турнеји која је најверованије била прва велика турнеја једног српског позоришта у Америци.

Најмлађе дете попа Луке из ванде, Паја, био је глумац у путујућем позоришту брата Лазе, члан новосадског Позоришта од 1875. године, али је већ наредне године преминуо.

О поп Лукиној фамилији и њених осамнаест чланова глумаца, писао је Лука Дотлић користећи највероватније архивску грађу и нашег позоришта и Матице српске. Нажалост, мало је вредних записа остало о оваквим људима који су много више заслужили.

Н.Ј.

Подели