Објављено:
332
прегледа

О позоришној публици

Године 1903, а то је већ тридесетак година како постоји и часопис Позориште, уредник се осврнуо на позоришну публику.

Српско народно позориште, основано 1861. године је још увек младо, још увек се финансијски бори за опстанак, још увек су тешка времена, а позориште има једну од најважнијих улога у очувању језика и културе у страној царевини.

„Наше позориште уско је везано с развитком наше просвете и процветањем наше уметности; важан је фактор за популарисање идеја, за пробуђивање смисла и схватања уметности и књижевности, те има нарочити задатак да развија укус и шири просвету у широке слојеве народа нашег. Да ипак може вршити мисију естетско-етичког васпитања, да може бити покретач уметничком развитку и културном напретку, треба да васпитава публику у правцу, како би схваћала храм Талије као неку вишу духовну потребу.“

Успех једног позоришта се и мери према квалитету његове мисије, као и интересовању публике према позоришту. То су две нераздвојне полуге које једна другу надахњују. Нашу публику с почетка века чини пре свега бирократија са „проређеним примесама аристократских и слободних грађанских слојева“, као и школска омладина.

Аутор текста у Позоришту ипак констатује да су нажалост најређи међу публиком они који теже естетском и уметничком уживању, а најбројнији они који траже забаву, разбибригу, чак лакрдијаштво и „циркусијаде“. Улога позоришта је да „наводи публику на стазе напретка“, да публици приближи уметничко дело, уметност саму, да у крајњој линији, подиже ниво укуса друштва, његових тежњи и тако битно допринесе општем културном развитку и напретку.

Позориште не може и не сме да угађа публици ради материјалне користи, не сме да служи „примитивним и ретроградним елементима“.

Угађање публици у крајњим консеквенцама доводи у кризу саму мисију позоришта, а последично снижава ниво културе самог друштва.

„Позориште ваља да одгаја публику, а не сме се поводити за ћудљивошћу поквареног јој укуса.“ Треба бирати добре књижевне комаде, будити смисао за уметничко и естетско, а осудити „бесмислене лакрдије француских и немачких творница“.

Публика која гледа овакве комаде губи смисао и интерес за уметничка и песничка дела. „Опажа се, да је често после таквих незграпних и бесмислених комада позориште слабо посећено и код Шекспирових комада.“

Аутор затим пише о значајним последицама које лоши комади чине самим уметницима, глумцима. „Што је већа оскудица естетске културе у гледалаца, у толико ће ниже пасти уметнички ниво глумљења“…

Почетак је 20. века, позориште постоји тек четрдесетак година, а значај, у суштини драматуршког посла, управника, редитеља и позоришних писаца у прављењу репертоара као заштитног знака једне позоришне куће већ се показује више него евидентан.

Н.Ј.

Подели