Објављено:
825
прегледа

Вердијев „Риголето“ премијерно 14. јуна

Фото: С. Дорошки

Једно од најпопуларнијих дела Ђузепа Вердија, извођено на светским оперским сценама, у СНП-у са четири премијерна постављања и три обнове, после шест година од последњег извођења (2013) биће поново на новосадској оперској сцени: Риголето. Оперу режира гост из Београда Александар Николић, а дириговаће гост из Италије Андреа Солинас. Кореограф је Александар Илић, к.г. (Београд), Хор припрема Весна Кесић Крсмановић, сценограф је Саша Сенковић, костимограф Сенка Раносављевић. У улогама су: Војвода од Мантове – Саша Штулић, Риголето, дворска луда – Жељко Р. Андрић, Ђилда, Риголетова ћерка – Дарија Олајош Чизмић, Спарафучиле, бандит – Горан Крнета, Мадалена, његова сестра – Јелена Кончар, Гроф Монтероне – Страхиња Ђокић, Гроф Чепрано – Никола Баста, Грофица Чепрано – Маја Андрић, Маруло, дворјанин – Бранислав Станков, Борса, министар двора – Игор Ксионжик, Ђована, Ђилдина дворкиња – Марија Митић Васић, Стражар – Владимир Зорјан, Паж – Марија Митић Васић. Учествују: мушки Хор и Оркестар Опере и Балет СНП-а.

Премијера је у петак, 14. јуна на сцени „Јован Ђорђевић“ с почетком у 19 часова, у продукцији Опере Српског народног позоришта, а овим извођењем биће свечано отворен 1. оперски фестивал OPERARIA.

Риголето у СНП-у

Први пут је изведен у Новом Саду 1923. године, а од оснивања Опере СНП-а, 1947, било је укупно седам извођења: премијера 1948. (и две обнове 1956. и 1962), 1972. (обновљено 1982), 1993. и 2003. Ова последња поставка у режији Воје Солдатовића била је десет година на репертоару, имала је успешна извођења на матичној сцени (све до 2013. године) и гостовала у иностранству, од којих се истиче гостовање у Кану, марта 2006.

Риголето многи с правом називају „опера над операма“, јер је врхунац оперског израза једног сјајног раздобља, почетак реализма на оперској сцени и пример је композиторског савршенства. Праизведен је у Театру ла Фениче у Венецији, 11. марта 1851, пуних 168 година се изводи на светским оперским сценама. Верди је априла 1850. написао Ф. M. Пијавеу, свом либретисти: „Ја имам у виду садржај још једне опере која би, у случају да је полиција одобри, постала једно од највећих остварења модерног позоришта. Она је нешто велико, грандиозно, и има личност која ће бити једна од највећих улога и којом ће се оперске куће свих нација и свих времена поносити. Прича о којој говорим је Краљ се забавља, а личност на коју мислим је Трибуле. Можда ће то бити највећа драма модерног театра, а протагониста је карактер достојан Шекспира“.

Андреа Солинас, диригент
У времену маниризма, око 1550. године, и простору Мантове, јасно је осликана декаденција војводске палате, чији су дворјани предвођени војводом од Мантове, у непрестаној потрази за моћи, новцем и лепотом. Војвода је  ласцивна, површна личност, коју је сјајно окарактерисала банална арија Жена је варљива,  а своју моћ и умеће удварања употребљава да би завео девојке. Ипак, јунак ове дирљиве приче је Риголето дворска луда, грбавац, али и брижан отац чија је кћерка, лепа Ђилда жртва фаталне трагедије.

„У многим операма традиционалних репертоара главне теме су љубав између двоје љубавника, издаја, љубомора и убиство. У Риголету су кључне речи сумња, контраст, снажне супротности, присутне у целој опери. У уводу, на пример, Верди користи технику контраста не би ли изокренуо драмски ток: прича почиње као комична опера, величанственом забавом у двору, преокренувши се изненада доласком Монтеронеа у трагедију, и то само једном речју: Проклетство. Наиме, то је првенствено и требало да буде наслов опере, али је касније одлучено да се наслови именом протагонисте – Риголето.“

Андреа Солинас, диригент

Подели