rigoleto

ПОДЕЛАО АУТОРУО ДИРИГЕНТУО РЕДИТЕЉУО ОПЕРИКРИТИКАСАДРЖАЈФОТОВИДЕО
Ђузепе Верди
РИГОЛЕТО

опера у три чина

Либрето: Франческо Мариа Пијаве према драми Виктора Игоа „Краљ се забавља“
Диригент: Микица Јевтић
Редитељ: Воја Солдатовић
Сценограф: Далибор Тобџић
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Кореограф: Лиана Дорина Јанку, Темишвар
Диригент хора: Весна Кесић Крсмановић

УЛОГЕ

Војвода од Мантове:
Саша Штулић

Риголето, дворска луда:
Алексеј Бочаров, к.г.

Ђилда, Риголетова ћерка:
Jeкатерина Зубкова, к.г.

Спарафучиле, бандит:
Бранислав Јатић

Мадалена, његова сестра:
Марина Павловић Бараћ

Гроф Монтероне:
Горан Крнета

Гроф Чепрано:
Жељко Р. Андрић

Грофица Чепрано:
Јарослава Бенка Влчек

Маруло, дворјанин:
Васа Стајкић

Борса, министар двора:
Игор Ксионжик

Ђована, Ђилдина дворкиња:
Лаура Павловић

Паж:
Јарослава Бенка Влчек

Тамничар:
Владимир Зорјан

БАЛЕТ, ХОР, ОРКЕСТАР, СТАТИСТИ

БАЛЕТ
Теона Радановић, Соња Гаврилов, Јована Пауновић, Љиљана Јокановић, Марија Јанковић, Милена Кркотић, Јелена Николић, Весна Ћуковић, Ивана Прибић, Соња Батић / Зорана Радивојевић, Ивана Н. Сувачаревић, Ивана И. Маћешић, Бојана Матић, Милана Балаж, Катарина Кљајић, Маја Станковић

Ђулио Милите, Лучијан Пушкаш, Бојан Раднов / Тудор Олтеан, Иван Ђерковић, Милан Иван, Марко Стојановић, Ранко Лазић, Глеб Суманов, Зоран Трифуновић

Асистент сценографа: Нада Даниловац
Асистенти костимографа: Снежана Хорват, Оља Ђурђевић
Репетитори балета: Весна Ковач, Бранка Глигорић
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Корепетитори балета: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Дејан Теодоровић
Суфлер: Александра Мајтан

Радња се одиграва у Мантови око 1500. године.

Праизведба Театро ла Фениче, Венеција, 11. марта 1851.
Премијера: 27. септембар 2003, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа са две паузе траје два и по сата.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

ЂУЗЕПЕ ВЕРДИ
(Le Ronkole 10. X 1813 – Milano 27. I 1901)

verdiПородица му је била скромног порекла, али његов таленат је брзо открио један породични пријатељ, Антонио Бареци, који га је прво одвео да учи код диригента оркестра у Бусету, а затим га је послао на усавршавање у Милано. Али, Вердија нису примили на Конзерваторијум, и он се обратио једном приватном учитељу, Винченцу Лавињи, с којим је продубио своје знање о италијанској и немачкој музици. Убрзо су га позвали у Бусето за диригента оркестра, тамо се оженио Маргеритом, кћерком свога доброчинитеља. Године 1838. вратио се у Милано где је његова прва опера, Оберто, гроф од Сан Бонифација (Oberto, Conte di San Bonifacio, Скала) доживела приличан успех, али је његово следеће дело, комична опера Један дан краљевања или Лажни Станислав (Un giorno di regno или Il finto Stanislao, Скала, 1840), доживела потпун неуспех. То је био најтужнији период у Вердијевом животу. Био је разочаран због неразумевања публике и измучен тешким породичним несрећама: прераном смрћу жене и двоје деце. Из депресије га је извукао либрето Набука, за који је с одушевљењем написао музику и који је постигао велики успех у Скали, 1842. Цензура је запазила политичку тежину Вердијеве идеје у тој опери, где је индивидуална драма била представљена у много ширем контексту колективне драме, а следећа опера, по Гросијевом роману, Ломбарђани у првом крсташком рату (I Lombardi alla prima crociata, Скала, 1843), пала је у немилост цензора.

То су биле године грозничавог рада, како би постигао коначно признање: између 1844. и 1850, Верди је компоновао оперу Ернани, по роману Виктора Игоа (Венеција, 1844), по Бајрону Два Фоскара (I due Foscari, Рим, 1844), по Шилеру Јованку Орлеанку (Giovanna d Arco, Милано, 1845), Алзира, по Волтеру (Напуљ, 1845), Атила (Венеција, 1846), Магбет, по Шекспиру (Macbeth, Фиренца, 1847), Разбојнике по Шилеру (I masnadieri, Лондон, 1847), Гусар по Бајрону (Il corsaro, Трст, 1848), Битка код Лењана по Гверацију (La battaglia di Legnano, Рим, 1849), Лујза Милер по Шилеру (Luisa Miller, Напуљ, 1849), Стифелио (Stiffelio, Трст, 1850). Као већ богат човек, живео је с певачицом Ђузепином Стрепони с којом се венчао 1859, на имању Сант Агата, које је купио у близини родног села, и на којем је саградио лепу вилу. Ту се посветио компоновању својих великих ремек-дела: Риголето (Rigoletto, Венеција, 1851), Трубадур (Il trovatore, Рим, 1853), Травијата (La traviata, Венеција, 1853). То је време његове највеће славе. Отада ће Верди све мање компоновати, и то готово увек по наруџбини. За париску Оперу написао је Сицилијанско вечерње (I vespri siciliani, 1855), за Фениче у Венецији Симон Боканегра (1857), за Рим Бал под маскама (Un ballo in mFrensis Pulenkaschera, 1859), који је имао проблема са цензуром, за Петроград Моћ судбине (La forza del destino, 1862), опет за Париз Дон Карло (Don Karlos, 1867). Кавур је, у име уједињене Италије, захтевао да он буде члан првог парламента. У политици је Верди био десничарски либерал, а његов опрезни конзерватизам осећао се и у музичком животу, у његовом супротстављању симфонијској музици и Вагнеровој уметности. Поводом отварања Суецког канала, Исмаил-паша га је позвао да напише Аиду (Каиро, 1871), и он јој се посветио с посебним одушевљењем, сматрајући је својим последњим оперским делом. Године 1874, дубоко потресен Манцонијевом смрћу, написао је Мису реквијем (Messa da requiem). Његов издавач, Рикорди, и Ариго Боито, убедили су га да се врати опери, и 5. фебруара 1887. Скала је тријумфално поздравила његов нови растанак са сценом, Отело, који још једном није морао да буде и коначни растанак. Наваљивања Боита и Рикордија натерала су већ осамдесетогодишњег Вердија да се други пут окуша у једној комичној опери. Фалстаф (Скала, 1893) постигао је срдачан и дирљив успех, али није био схваћен, јер се много разликовао од оног Вердија којег је публика познавала и волела.

Надживео је све своје савременике с којима се надметао или их је волео, Доницетија, Меркадантеа, Росинија, Вагнера, своје две жене, и свој век. Последње године провео је посвећен црквеној музици: написао је Те Деум (1896) и Стабат Матер (1897), односно бавећи се домом за старе музичаре који је дао да се сагради у Милану.
/Водич кроз оперу, приредио Ђоакино Ланца Томази/

Вердијеве опере до сада изведене на сцени Српског народног позоришта:
Трубадур, Травијата, Риголето, Бал под маскама, Аида, Отело, Дон Карлос, Набуко, Симон Боканегра, Моћ судбине, Магбет и Симон Боканегра 12. децембра 2013, после 46 година од првог извођења.

МИКИЦА ЈЕВТИЋ

МИКИЦА ЈЕВТИЋ диригентРођен 1977. у граду Хорбу на реци Некар у Баден – Виртембергу (Немачка). Студије дириговања завршио је 2003. године на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву у класи професора Алина Власенка, а на истој високој музичкој школи дипломирао је и на одсеку за хармонику код професора Павела Фењука.

Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска у Украјини. С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине.

Шест година (од 2005) је радио као диригент оркестра Музичке школе у Шапцу, да би 2011. постао стални диригент Оркестра Српског народног позоришта у Новом Саду. Сарађује с Војвођанским симфонијским оркестром.

Диригент Микица Јевтић интезивно сарађује са ансамблом за савремену музику „2К+“ афирмишући тако дела младих композитора.

Досадашњи оперски репертоар Микице Јевтића садржи дела: Чајковског (Евгеније Оњегин), Вердија (Набуко, Риголето, Травијата), В. А. Моцарта (Фигарова женидба, Чаробна фрула), Римски-Корсакова (Царска невеста), Пучинија (Мадам Батерфлај), Доницетија (Лучија од Ламермура, Љубавни напитак), К. Орфа (сценска кантата Кармина бурана), И. Калман (Кнегиња чардаша).

На уметниковом актуелном балетском репертоару за чије извођење добија и посебне похвале су остварења: Петра Иљича Чајковског (Крцко Орашчић, Лабудово језеро, Успавана лепотица), Лудвига Минкуса (Дон Кихот), Микиса Теодоракиса (Грк Зорба), Адолфа Адама (Жизела), Сергеја Прокофјева (Ромео и Јулија).

Из Јевтићевог концертног репертоара издвајају се: Гала концерт Опере (13. јануарa 2012), Гала концерт Опере (14. јануарa 2013), Новогодишњи концерт – Гала концерт Опере (11. јануарa 2014), Гала концерт Опере (24. мајa 2014), Балетски гала концерт (7. јунa 2014), Кад је опера срела филм (Новогодишњи гала концерт солиста, Хора и Оркестра Опере СНП, 13. јануарa 2016).

Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006.


ВОЈА СОЛДАТОВИЋ

Voja-SoldatovicРођен је у Новом Саду. После матуре, уписује студије режије на љубљанској Академији за позориште, радио, филм и телевизију у класи проф. Славка Јана. Већ 1967. дебитује као редитељ у Љубљани, а исте године потписује и свој први ангажман у СНП-у где режира и дипломску представу.

Године 1971. прелази у Марибор у СНГ у коме остаје двадесет сезона, да би се 1991. вратио у Нови Сад, као управник Позоришта младих. Од 1. септембра 1999. поново је у Српском народном позоришту као стални редитељ Опере. За 40 година редитељског рада Солдатовић је режирао преко 180 представа широм бивше Југославије, али и у иностранству, а има и преко 200 телевизијских режија за ТВ Љубљану, ТВ Марибор и ТВ Нови Сад.

Добио је више признања за свој редитељски рад међу којима је Борштникова награда у Марибору 1971, два Златна смијеха у Загребу 1988, Октобарска награда Новог Сада 1993, Награда за режију на Сусрету војвођанских позоришта 1997, Златна медаља „Јован Ђорђевић“ 2000, Искра културе 2002. и многа друга признања.

Његове представе су гостовале у Италији, Француској, Аустрији, Румунији, Мађарској и Чешкој.

Познат је као редитељ „дугопругашких“ представа које се годинама играју – његова режија комедије Светислав и Милева Милоша Николића представља апсолутни рекорд СНП-а, играла је пуних 21 сезону.

Преводио је симултано представе са 10 језика на фестивалима у земљи и иностранству.

У Опери Српског народног позоришта дебитовао је режијом комичне опере Вива ла мама; године 1992. режира мјузикл Виолиниста на крову, који постаје култна представа СНП-а; 1999. је режирао оперу Алеко, која је награђена Медаљом Пушкина а 2003. Вердијеву оперу Риголето, с којом је Опера СНП-а доживела овације у Кану (Француска) 2006. године. Поред наведених, Солдатовић је режирао Штраусову оперету Барон циганин, мјузикл Човек од ла Манче, Доницетијев Љубавни напитак, дечје опере Јежева кућица и Медведова женидба, док је режијски обновио Вердијеву Травијату.

За Новосадски летњи фестивал режирао је Моцартову Наивну варку. Предавао је глуму оперским певачима и водио Оперски студио на Академији уметности у Новом Саду, као и на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу.

РИГОЛЕТО ОД ПРАИЗВОЂЕЊА ДО ДАНАС

Садржај за оперу Риголето Верди је нашао у драми Виктора Игоа Краљ се забавља, коју је Ф. М. Пјаве прерадио у оперски либрето. Премијера Игоове драме, одржана 1832. године, није прошла срећно, премијера је била и последња представа. Власти су забраниле даље извођење „неморалне“ драме и Париз је није видео поново све до 1882. Не зна се када се Верди први пут упознао с Игоовом драмом. Међу многобројним оперским либретима који су га занимали у току следећих година драма Краљ се забавља се не помиње, све до 28. априла 1850. када је написао Франческу Марији Пјавеу, писцу либрета за оперу Ернани, компоновану 1844. према роману Виктора Игоа: „Ја имам у виду садржај још једне опере која би, у случају да је полиција одобри, постала једно од највећих остварења модерног позоришта. Она је нешто велико, грандиозно, и има личност која ће бити једна од највећих улога и којом ће се оперске куће свих нација и свих времена поносити. Прича о којој говорим је Краљ се забавља, а личност на коју мислим је Трибуле.“ Главни јунак дирљиве приче је наказа, грбавац и дворска луда, али и брижан и несрећан отац чија је ћерка жртва фаталне трагедије. Упркос свом деформитету Риголето је најхуманији лик у Вердијевим операма. Прича испричана велелепним музичким језиком, свој трајан успех постиже не само потресном судбином насловне улоге, него и обиљем лепих и певљивих мелодија. Ово прво у низу Вердијевих ремек-дела доживело је своју премијеру у Венецији у Театру Ла Фениче 11. марта 1851. После тога, опера је постављена у многим италијанским позориштима, а затим је прешла границе Италије; 1852. је постављена у Бечу, затим у Будимпешти, Прагу, Лондону…
Део текста преузет је из књиге „Бисери оперске ризнице“ Н. ГРБЕ


НАГРАДЕ

Бранислав Вукасовић – годишња награда „Драга Спасић“ за улогу Риголета у сезони 2003/2004.


ИСТОРИЈАТ РИГОЛЕТО НА СЦЕНИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

7. фебруара 1923.
Диригент: П. Колпиков; Редитељ: Д. Кранчевић; Улоге: Д. Врбањац (Војвода од Мантове), Н. Баранов (Риголето), Н. Архипова (Ђилда), В. Ширај (Монтероне), М. Оџић (Чепрано), О. Тургењева (Грофица Чепрано), К. Клеменчић (Маруло), П. Фигуровски (Борса), П. Банац (Спарафучиле), Л. Казамарова (Мадалена), М. Оливијери (Ђована), Ј. Равскаја (Паж), И. Павлов (Тамничар).

23. маја 1948.
Диригент: Војислав Илић, Владимир Тополковић, Даворин Жупанић; Редитељ: Јосип Кулунџић; Сценограф: Миленко Шербан; Костимограф: Софија Шербан; Улоге: Д. Бурић, Р. Грујић (Војвода од Мантове), И. Варговић, М. Хаднађев, Д. Дуић (Риголето), З. Николић, О. Бручи, Е. Крже (Ђилда), Б. Пивнички, к.г., В. Нецков, М. Грозданић (Монтероне), Б. Пивнички, к.г, М. Хаднађев, В. Зграблић, С. Дракулић (Спарафучиле).

7. јуна 1956. (обнова)
Диригент: Гаетано Чила, Владимир Тополковић; Режијски обновио: Војислав Керешевић; Избор декора: Стеван Максимовић; Игре: Марина Олењина; Улоге: Р. Грујић, Д. Бурић (Војвода од Мантове), Д. Дуић (Риголето), З. Николић, О. Бручи (Ђилда), В. Нецков, И. Кнежевић (Монтероне), М. Хаднађев, И. Кнежевић (Спарафучиле).

20. јануара 1962. (обнова)
Диригент: Гаетано Чила, Еуген Гвоздановић, /Даворин Жупанић, Еуген Лазар (Клуж), Алберто Тонини/ (Милано); Редитељ: Емил Фрелих; Сценограф: Милета Лесковац; Костимограф: Стана Јатић; Кореограф: Георги Македонски, Жарко Миленковић; Хор: Владимир Тополковић; Улоге: М. Ставрић, Л. Манцин, /Р. Грујић, В. Куцуловић, Х. Јероснов, Е. Тосуто, К. Орожим, Н. Здравков, Е. Лоренци (Војвода од Мантове), Д. Мариновски, /В. Барбијеру/ (Риголето), З. Николић, О. Бручи, /Л. Лисеану, Ш. Петрушић (Ђилда), В. Нецков, Р. Немет (Монтероне), М. Хаднађев, И. Кнежевић, С. Дракулић (Спарафучиле), Ј. Јечменица (Мадалена).

21. новембра 1972.
Диригент; Имре Топлак, /Петар Ошаницки, Илмар Лапинш (СССР)/, Редитељ; Серж Вафиадис, к.г.; Сценограф; Владимир Маренић; Костимограф; Стана Јатић; Хор: Еуген Гвоздановић; Улоге: В. Куцуловић, Ш. Мардешић, /П. Протић, Ј. Тудороју, М. Петровић, А. Серак, П. Раптис, Ф. Ђаконеску (Војвода од Мантове), Д. Мариновски, Д. Бугарин, Ф. Пухар, /О. Енигареску, Н. Митић, З. Фоглар, Б. Александров, В. Ружђак, А. Марку (Риголето), В. Бердовић, Г. Којадиновић, /М. Пец-Галер, Г. Јевтовић, М. Симоновић, Н. Сиришчевић, А. Стан-Слусор (Ђилда), Р. Немет, /Б. Јатић, В. Нецков/ (Монтероне), С. Дракулић, /Г. Сера (Спарафучиле), Ј. Јечменица, З. Николова, /Д. Јурић, М. Шијук (Мадалена).

28. децембра 1982. (обнова)
Диригент: Имре Топлак, Миодраг Јаноски; Редитељ: Серж Вафиадис, к.г.; Сценограф: Владимир Маренић; Избор костима: Мирјана Маурич; Диригент: хора Јурај Ферик; Кореограф: Жарко Миленковић; Улоге: В. Куцуловић, С. Коцић, /М. Солман, Ј. Реја, П. Раптис, Ф. Ђорђеску, И. Филиповић, К. Јанков (Војвода од Мантове), О. Енигареску, М. Милановић, /Р. Клишкић, С. Попов, Н. Митић, Ф. Радован, А. Колумбис (Риголето), Г. Којадиновић, /Г. Јевтовић, О. Вулић, М. Морача, Ј. Шајновић, А. Пејовић (Ђилда), М. Милановић, Б. Јатић (Монтероне), С. Дракулић, /Б. Јатић, Ф. Јаворник (Спарафучиле), А. Херћан, /Б. Калеф, Б. Главакова, М. Павловић, Ј. Влаховић (Мадалена)

13. новембра 1993.
Диригент: Имре Топлак; Редитељ: Младен Сабљић; Сценограф: Владимир Маренић; Избор костима: Вања Поповић; Хор припремио: Јурај Ферик; Диригент хора Весна Кесић-Крсмановић; Кореограф Жарко Миленковић; Улоге: С. Коцић (Војвода од Мантове), М. Милановић, /М. Јовановић/ (Риголето), С. Керкез, С. Ловчевић, М. Стојадиновић (Ђилда), Б. Вукасовић (Монтероне), С. Дракулић, Б. Јатић (Спарафучиле), В. Срећковић, М. Павловић-Бараћ (Мадалена), В. Бердовић, Б. Окљеша (Ђована), С. Ковачић (Маруло), И. Ксионжик, А. Манојловић (Борса), Ч. Милушић (Гроф Чепрано), Ј. Бенка, М. Стојадиновић (Грофица Чепрано), Л. Јовашевић (Паж), Н. Шогоров (Тамничар)

ПЕВАЧКА И ГЛУМАЧКА УБЕДЉИВОСТ

/…/ Солдатовић је себи поставио задатак да комплетну радњу једног од најпопуларнијих остварења тзв. „железног“ репертоара постави у отворен простор, зеленило паркова, улице које се помичу пред очима публике, покретне живе зидове (играју их статисти обучени у пелерине – кукуљице) који осим драматуршке, имају и функцију бржег и ефикаснијег тока и промене збивања. Одличног сарадника имао је у сценографу Далибору Тобџићу. Тим сликовитим зеленим амбијентима добро коренспондирају примерени ренесансни костими Мирјане Стојановић-Маурич, као и одећа балетских играча – нимфи и сатира (кореограф Лиана Дорина Јанку), који у првој слици граде почетну „окамењену“ слику, „замрзнути“ кадар раскалашне забаве у кући Војводе. Тумачи га млади Саша Петровић, који је свој лепи таленат и богат вокални потенцијал већ потврдио високим наградама на међународним певачким такмичењима и неколиким главним улогама на сцени Опере Српског народног позоришта, што му прогнозира успешну каријеру. /…/

Главну женску улогу, нежну и невину Ђилду, којој је, као и осталим ликовима, својствен дуализам, двојство карактера, вокално изненађујуће зрело остварила Данијела Јовановић, која све успешније осваја водећи сопрански фах (Розина, Адина, Виолета). Дугим дахом, топло и осећајно вајала је бравурозно наглашене арије своје партије (као и дуете с Риголетом и Војводом), без проблема издржавајући тонове, сигурна у колоратурама и висинама, све време потврђујући да јој та рола пристаје и као у основи лирском гласу, тако и у глумачком аспекту.

Лепу сестру најамљеног убице Спарафучила (кога је вокално и сценски, са себи својственим глумачким „штосовима“, моћно донео бас Бранислав Јатић) тумачила је глумачки уверљиво и визуелно атрактивно, подругљива у одговарању Војводи (у изражајном квартету у трећем чину) Марина Павловић-Бараћ, а трагични лик грофа Монтеронеа, убедљив у свом осветничком расположењу, Миодраг Милановић.

Похвално је што су епизодне улоге (уз искусне Сашу Ковачића и Игора Ксионжика) поверене још студентима, од којих се импозантним бас-баритоном и појавом издвојио, као Гроф Чепрано, Никола Николић, а заобљеним мецосопраном, Жељка Здјелар. Одличне мушке хорове дворјана и завереника у сагласној градацији, изнијансираности, акцентуацији и акцелерацији с оркестром, припремила је диригент хора Весна Кесић-Крсмановић, потврђујући с певачима значајне могућности тог дела нашег оперског ансамбла. Све елементе извођења спојио је искусном диригентском руком и великим уметничким сензибилитетом, диригент Јон Јанку. С израженим смислом за праћење, подржавање и вођење певача и подвлачење драматургије збивања, угледни диригент је, учинио, почев већ од злослутне увертире, да оркестар оствари, такође, изванредне моменте, и то не само у класичној троделној пратњи, него и у пажљивој издиференцираности појединих деоница, посебно у завршној сцени олује, уједињене с дејственим светлосним ефектима.

Марија Адамов /Дневник, 30. септембар 2003/


У СТИЛУ ЗАНИМЉИВО ОСТВАРЕНИХ РЕЖИЈА

Поставка Риголета Воје Солдатовића је потпуно у маниру његових занимљивих и привлачно остварених режија, које никада нису изневериле укус и наклоност публике. И данас се памти његова Вива ла мама или мјузикл Виолиниста на крову – култна представа Српског народног позоришта, као и Рахмањинов Алеко награђен Медаљом „Пушкин“.

Солдатовић је комплетну радњу унутар драматуршког заплета и расплета Риголета сместио у пленер, који је сценограф Далибор Тобџић с романтичним призвуком осмислио као простор парка испред дворца или дворишни део с кафаном. Брзом сменом амбијента, која се догађа пред публиком, остварује се динамизам представе.

Певачка вертикала опере несумњиво је сâм Риголето, изузетно захтевна улога која од баритона изискује ванредно добру певачку припремљеност и зрелост, као и широки дијапазон драмске изражајности. У том смислу је Камил Мара уметник раскошних интерпретативних певачких домета, новосадској публици понудио изванредно изграђен лик. Уз њега је млада Данијела Јовановић својим колоратурним сопраном лик Ђилде извајала драмски суптилно, а певачки сигурно.

/…/ Уз поменуте певаче, квалитету представе која плени лепотом музике и певљивим мелодијама, допринели су познати оперски гласови Бранислава Јатића, Саше Ковачића, Марине Павловић-Бараћ, Весне Поповић и других.

Хор је био изузетно припремљен, а оркестар вођен руком Јона Јанкуа, у духу Вердијеве партитуре звучао је као својеврстан коментатор сценских збивањња. Естетски обликовани костими Мирјане Стојановић-Маурич допринели су стилском профилисању епохе.

Снежана Субић /ТВ Нови Сад, Новосадске разгледнице, 28. септембар 2003/


КАМИЛ МАРА КАО РИГОЛЕТО

Разумљиво је што је улога специфичног, чак у неку руку, абнормалног људског, али у суштини и једног од најхуманијих Вердијевих ликова, партија дворске будале Риголета, стожер истоимене опере, животни сан сваког баритона, врхунац репертоара за овај фах. Поред широког распона вокалне палете, она осим певачке зрелости захтева и огроман дијапазон осећајности. С пуно изражајности, психолошких пауза и валера, тумачио ју је, на врхунцу уметничке зрелости, одличан гост из Румуније, Камил Мара. У раскошној скали стања, од сарказма, преко скривене, а потом и отворене мржње, према раскалашним дворјанима и војводи, од огромне, повређене родитељске љубави до незаустављиве, слепе жеље за осветом, Мара је свог Риголета довео до потресног, класицистички трагичног краја, и самог погођеног судбинском клетвом, врхунац достигавши у другом чину, сцени која снажно уједињује прикривени немир, фуриозни гнев и потресну молбу, сличан раздирући бол приказавши и на крају опере, с мртвом Ђилдом у рукама.


ПРЕМИЈЕРА РИГОЛЕТА

/…/ Управо због те вишеслојности музичког значења, опера као што је Риголето представља велики испит за извођаче, а нарочито за тумача најсложеније – насловне улоге. На премијери 27. септембра то је било за нас потпуно ново име: Камил Мара. Одличан румунски бас-баритон раскошног гласа велике изражајне моћи, био је откровење, захваљујући коме је публика могла да доживи ово ремек-дело у пуном сјају. Понесени његовом потресном, психолошки изнијансираном креацијом дворске луде и брижног оца, којег раздиру супротстављена осећања љубави и мржње, и остали солисти потрудили су се да му буду равноправни партнери. Посебно истичемо допринос Данијеле Јовановић, младе сопранисткиње која се последњих година налази у сталном успону и сазревању, а сада је низу остварених улога додала и Ђилду. Њена лепа појава и високи вокално-интерпретативни квалитети, који у потпуности одговарају захтевима партије Ђилде, пружили су публици тренутке уживања не само у чувеној арији у другој слици, већ и у лепо избалансираним и изражајним дуетима с Риголетом и Војводом од Мантове. Тенор Саша Петровић имао је на овој премијери тежак терет одговорности да пред својом публиком оправда недавно освојену И награду на Међународном такмичењу у Трогиру. Иако без сумње технички влада изузетно захтевном ролом Војводе (у шта смо се уверили на претпремијери), он је овога пута био помало гласовно стегнут. Одличну улогу остварио је Бранислав Јатић као бандит Спарафучиле: овога пута интонативно потпуно стабилан и гласовно моћан, пластично и оригинално употпуњујући занимљиву вокалну линију свог јунака низом одговарајућих глумачких „цака“. Миодраг Милановић, као гроф Монтероне, био је изузетно упечатљив, а од осталих солиста истакли су се Жељка Здјелар као Ђована и Никола Николић који је успешно дебитовао улогом грофа Чепрана. Мадалена у тумачењу Марине Павловић-Бараћ била је визуелно привлачна и допринела је живости драмског заплета.

Посебне похвале упућујемо мушком хорском ансамблу који је припремила Весна Кесић-Крсмановић. Ритмички прецизни, у изговору и акцентуацији јасни и динамички изнијансирани, они су у свим сценама давали потребан звучни колорит и значајно допринели општем добром утиску. Оркестар је будно и спретно пратио искусну руку диригента Јанкуа, који је оптимално одабраним темпима зналачки истакнуо карактер свеке нумере, повезујући их у компактну целину.

/…/ Тон раскоши свему томе давали су костими Мирјане Стојановић-Маурич и допадљива кореографија плесних тачака у И чину (Лиана Дорина Јанку) које су поред балетског ансамбла изводили и хористи. Риголето је иначе опера које од сезоне 1995/96. није било на репертоару, а по атрактивности и провереним музичко-сценским квалитетима, односно по значају у целокупној историји опере, свакако заслужује да поново постане део понуде на којој ће стасавати нове генерације певача, али и оперске публке.

Олена Пушкаш /Радио Нови Сад/

Први чин

Сцена 1: У своме дворцу, Војвода се хвалише љубавним победама, пратећи грофицу Чепрано, свој нови плен, у приватне одаје, док се Риголето, грбава дворска Луда подсмева њеном мужу. Маруло говори о томе како Риголето, изгледа има љубавницу коју држи код себе и Чепрано кује заверу да му се освети. Изненада долази стари племић Монтероне оптужујући Војводу да му је завео кћерку. Када га, уз Риголетово исмевање, ухапсе, Монтероне проклиње и Војводу и његову Луду.

Сцена 2: Исте ноћи, на повратку кући, Риголето размишља о клетви. Одбија услугу коју му нуди професионални убица Спарафучиле, тврдећи да је реч једнако убојита као и бодеж. Вративши се кући, код своје кћери Гилде, коју држи сакривену од света, присећа се покојне супруге и упозорава служавку Ђовану да никога не пушта у кућу. Ипак, чим Риголето оде, Војвода се ушуња у врт и Гилди изјављује љубав представљајући се као сиромашни студент Готје Малде кога је она већ приметила у цркви. На звук корака бежи. Нежно понављајући његово име, Гилда се повлачи. У међувремену, Војводини дворани траже од Риголета да им помогне да отму Чепранову жену. На превару му стављају повез на очи и везују га за сопствену ограду, а затим упадају у кућу и одводе Гилду. Зачувши њене позиве, Риголето стргне повез и трчи у кућу, где затиче само њен шал. Присећа се Монтеронеове клетве.


Други чин

Дворани описују Војводи отмицу и саопштавају му да је Гилда, на његово одушевљење, већ у његовој спаваћој соби. Долази Риголето. Наизглед је равнодушан, али очајнички тражи трагове ћеркиног присуства. Кад схвати шта се догађа, прво псује, а затим безуспешно моли дворане да му је врате. Гилда се појављује полуобучена и Риголето се закљиње да ће се осветити Војводи.


Трећи чин

Спарафучилеова сестра Магдалена намамила је Војводу у забачену крчму, како би га њен брат убио, ставио у врећу и однео Риголету да га баци у реку. Желећи да покаже Гилди колико је Војвода нечастан човек, отац је доводи да посматра шта се догађа у крчми. Пошто се она не узбуђује, шаље је кући да се преруши у мушкарца, како би побегли у Верону. И сама очарана Војводом, Магдалена моли брата да му поштеди живот, а убије Риголета. Вођен осећањем професионалне части Спарафучиле одбија, али заузврат пристаје да, уместо Војводе, убије првога ко се те олујне ноћи појави у крчми. Вративши се и чувши све, Гилда одлучи да се жртвује за човека кога воли. Док олуја бесни она храбро куца на врата и Спарафучиле је убија. Риголето долази по врећу, али у тренутку када хоће да баци тело у реку, зачује Војводу како пева у крчми. Брзо отвара врећу и у њој налази Гилду на издисају. Док му кћерка умире он схвата да се Монтеронеова клетва остварила.

Фотографије: Миомир Ползовић