ЛОКАЦИЈА
Сцена "Јован Ђорђевић"
ТРАЈАЊЕ
3сат(а) и 30минута
English
Петар Иљич Чајковски
П И К О В А Д А М А
Премијера: 28. марта 2011. године на сцени "Јован Ђорђевић" СНП-а
Диригенти:
Александар Којић / Александар Анисимов (Белорусија)
Главни корепетитор: Георгиј Карант (Белорусија)
Корепетитори и соло клавир у представи: Ирина Митровић / Данијела Ходоба-Леш
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Инспицијенти: Дејан Теодоровић, Тања Цвијић, Сања Миланов
Суфлери: Боженка Очовај, Милана Цап
Дисплеј: Иван Свирчевић
Вршилац дужности директора Опере: Марина Павловић Бараћ
Уметнички секретар Опере: Ладо Леш
Секретар Опере: Емилија Билић
Петар Иљич Чајковски
П И К О В А Д А М А
Премијера: 28. марта 2011. године на сцени "Јован Ђорђевић" СНП-а
Диригенти:
Александар Којић / Александар Анисимов (Белорусија)
| Редитељ: Олег Мељников (Белорусија) Кореограф: Владимир Логунов Сценограф: Љубов Сидељникова (Белорусија) Костимограф: Јасна Бадњаревић Диригент хора: Весна Кесић Крсмановић |
Главни асистент редитеља: Драган Јеринкић Aсистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић Асистент редитеља за сценски покрет: Лидија Радованов Асистент костимографа: Снежана Хорват Превод, транскрипција и адаптација текста за дисплеј: Бранислав Јатић Мајстор светла: Младен Букарица |
Главни корепетитор: Георгиј Карант (Белорусија)
Корепетитори и соло клавир у представи: Ирина Митровић / Данијела Ходоба-Леш
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
У Л О Г Е
Херман: Миљенко Ђуран
Томски: Небојша Бабић
Јелецки: Васа Стајкић
Чекалински: Славољуб Коцић*
Чаплицки: Бранислав Цвијић
Сурин: Бранислав Јатић
Нарумов: Жељко Р. Андрић
Церемонијал: Игор Ксионжик
Грофица: Марина Павловић Бараћ
Лиза: Свитлана Декар
Полина: Виолета Срећковић
Прилепа: Јелена Кончар
Гувернанта: Дубравка Филиповић*
Маша: Верица Пејић*
Пратња царице: Гизела Грегоровић, Марија Шарчевић
Интермедијум (у другом чину)
Пасторала Искрена пастирица
Златогор: Небојша Бабић
Миловзор: Виолета Срећковић
Амор, пастири, пастирице: БАЛЕТ
Амор: Сања Павић / Теона Радановић / Дуња Лепуша
Пастирице: Љиљана Јокановић, Теона Радановић, Јована Лалић, Маја Станковић /
Ивана Нанић-Сувачаревић, Азуса Оиши, Соња Гаврилов
Пастири: Азуса Оиши, Бранкица Вучићевић, Милена Кркотић, Весна Ћуковић / Соња Гаврилов,
Ивана Прибић, Соња Батић, Ана Ђурић Кадрил
Даме: Ирена Месарош, Ивана Иванов-Маћешић, Зорана Радивојевић, Надежда Салак,
Ивана Прибић, Марија Јанковић / Татјана Ненадовић, Маријета Вираг, Весна Ковач,
Милана Балаж, Ана Ђурић
Господа: Ранко Лазић, Ђулио Милите, Лучијан Пушкаш, Влад Молдован, Тудор Олтеан,
Бојан Раднов / Давид Груосо, Џошуа Екоб, Иван Ђерковић
Репетитори балета: Бранка Глигорић, Весна Ковач
Пратња и лакеји, статисти: Владислав Шегуљев, Филип Петронијевић, Борис Кираљ
Деца: статисти
ОРКЕСТАР и ХОР СНП-а
Труба соло: Андреј Кандријану / Исидор Бобинец
Херман: Миљенко Ђуран
Томски: Небојша Бабић
Јелецки: Васа Стајкић
Чекалински: Славољуб Коцић*
Чаплицки: Бранислав Цвијић
Сурин: Бранислав Јатић
Нарумов: Жељко Р. Андрић
Церемонијал: Игор Ксионжик
Грофица: Марина Павловић Бараћ
Лиза: Свитлана Декар
Полина: Виолета Срећковић
Прилепа: Јелена Кончар
Гувернанта: Дубравка Филиповић*
Маша: Верица Пејић*
Пратња царице: Гизела Грегоровић, Марија Шарчевић
Интермедијум (у другом чину)
Пасторала Искрена пастирица
Златогор: Небојша Бабић
Миловзор: Виолета Срећковић
Амор, пастири, пастирице: БАЛЕТ
Амор: Сања Павић / Теона Радановић / Дуња Лепуша
Пастирице: Љиљана Јокановић, Теона Радановић, Јована Лалић, Маја Станковић /
Ивана Нанић-Сувачаревић, Азуса Оиши, Соња Гаврилов
Пастири: Азуса Оиши, Бранкица Вучићевић, Милена Кркотић, Весна Ћуковић / Соња Гаврилов,
Ивана Прибић, Соња Батић, Ана Ђурић Кадрил
Даме: Ирена Месарош, Ивана Иванов-Маћешић, Зорана Радивојевић, Надежда Салак,
Ивана Прибић, Марија Јанковић / Татјана Ненадовић, Маријета Вираг, Весна Ковач,
Милана Балаж, Ана Ђурић
Господа: Ранко Лазић, Ђулио Милите, Лучијан Пушкаш, Влад Молдован, Тудор Олтеан,
Бојан Раднов / Давид Груосо, Џошуа Екоб, Иван Ђерковић
Репетитори балета: Бранка Глигорић, Весна Ковач
Пратња и лакеји, статисти: Владислав Шегуљев, Филип Петронијевић, Борис Кираљ
Деца: статисти
ОРКЕСТАР и ХОР СНП-а
Труба соло: Андреј Кандријану / Исидор Бобинец
Инспицијенти: Дејан Теодоровић, Тања Цвијић, Сања Миланов
Суфлери: Боженка Очовај, Милана Цап
Дисплеј: Иван Свирчевић
Вршилац дужности директора Опере: Марина Павловић Бараћ
Уметнички секретар Опере: Ладо Леш
Секретар Опере: Емилија Билић
САДРЖАЈ
Први чин
Прва слика Петроградски парк. Два официра, Чекалински и Сурин, забринути разговарају о колеги Херману и његовој страсти према коцкању. Кад се њих двојица удаље, долази Херман, у пратњи грофа Томског и поверава му разлог своје дубоке туге. Заљубљен је у непознату лепотицу којој се не усуђује прићи, јер је племкиња, а он официр без иметка. Пристиже и кнез Јелецки, прича им да се срећно верио и представља своју изабраницу, Лизу, која долази у пратњи своје баке, старе грофице. Херман с ужасом открива да је Лиза девојка у коју се заљубио. Пошто су се оне удаљиле, Томски прича легенду о старој грофици: она зна тајну трију карата које увек добијају игру. Зато је сви и зову „Пикова дама“. Међутим, онај ко открије ту тајну проузроковаће своју смрт. Херман се одмах препушта маштањима, у којима види себе како сазнаје ту тајну, постаје богат и жени се Лизом. Невреме које долази уноси пометњу у, ионако потресен, ум младића. Он чак помишља и на самоубиство, али одлучује да још једном види Лизу, да јој призна своју љубав и да сачека да му она одреди судбину.
Друга слика Вече у Лизиној соби. Лиза се забавља с пријатељицама: атмосфера је весела, прожета игром и песмом. Када девојке претерају, долази гувернанта и прекида им забаву. Оставши сама, Лиза размишља о скорој удаји и непознатом официру који ју је пратио, не представљајући се. Он се одједном појављује пред њом. Изјављује јој љубав, али га Лиза преклиње да је остави. Бука разговора пробудила је грофицу. Након њеног одласка Лиза попушта Хермановој страсти и узвраћа му љубав.
Други чин
Трећа слика Бал под маскама. Кнез Јелецки не успева да задобије Лизину љубав. Херман тражи Лизу, прогоњен чудним гласовима који га подсећају на грофичину тајну трију карата.
Током забаве, одвија се пасторала. За то време, Лиза је Херману дала кључ од тајних врата грофичине собе, кроз коју ће проћи да би се састао с њом. Херман прихвата, опседнут тајном старе грофице.
Четврта слика Исте вечери, Херман улази у грофичину собу. Она долази са бала, уморна од плеса, припрема се за спавање. Пошто је остала сама, са сетом се сећа прошлости. Буде је Херманови кораци. Ужаснута због присуства уљеза, који је у њу уперио пиштољ, грофица умире. Улази Лиза и схвата да је Хермана у њену кућу првенствено довела опсесија грофичином тајном, а не љубав према њој.
Трећи чин
Пета слика У касарни, Херман размишља о томе како му је измакла грофичина тајна. Не узбуђује га Лизино писмо којим му она изјављује љубав и опрашта грофичину смрт. Грофичин дух му се јавља, тајна мора бити откривена Херману како би се спасла Лиза – три карте су тројка, седмица и кец. Уз сулуди смех Херман полази на картање.
Шеста слика На мосту преко Неве, Лиза и Херман се срећу последњи пут. Лиза је узнемирена због сумње у стварне мотиве свог љубавника, а он је обузет својим привиђењима. Почиње да прича неповезано, па отрчи назад за карташки сто. Лиза се баца у реку.
Седма слика Коцкарница. Весело друштво се забавља уз пиће и песму. Стиже Херман, одлучан да уложи све на три фаталне карте. Седмица и тројка добијају, али уместо кеца, појављује се пикова дама. Херману, који се суочава с увређеним Јелецким, опет се јавља грофичин дух. Он не може да поднесе привиђење, и убија се.
Први чин
Прва слика Петроградски парк. Два официра, Чекалински и Сурин, забринути разговарају о колеги Херману и његовој страсти према коцкању. Кад се њих двојица удаље, долази Херман, у пратњи грофа Томског и поверава му разлог своје дубоке туге. Заљубљен је у непознату лепотицу којој се не усуђује прићи, јер је племкиња, а он официр без иметка. Пристиже и кнез Јелецки, прича им да се срећно верио и представља своју изабраницу, Лизу, која долази у пратњи своје баке, старе грофице. Херман с ужасом открива да је Лиза девојка у коју се заљубио. Пошто су се оне удаљиле, Томски прича легенду о старој грофици: она зна тајну трију карата које увек добијају игру. Зато је сви и зову „Пикова дама“. Међутим, онај ко открије ту тајну проузроковаће своју смрт. Херман се одмах препушта маштањима, у којима види себе како сазнаје ту тајну, постаје богат и жени се Лизом. Невреме које долази уноси пометњу у, ионако потресен, ум младића. Он чак помишља и на самоубиство, али одлучује да још једном види Лизу, да јој призна своју љубав и да сачека да му она одреди судбину.
Друга слика Вече у Лизиној соби. Лиза се забавља с пријатељицама: атмосфера је весела, прожета игром и песмом. Када девојке претерају, долази гувернанта и прекида им забаву. Оставши сама, Лиза размишља о скорој удаји и непознатом официру који ју је пратио, не представљајући се. Он се одједном појављује пред њом. Изјављује јој љубав, али га Лиза преклиње да је остави. Бука разговора пробудила је грофицу. Након њеног одласка Лиза попушта Хермановој страсти и узвраћа му љубав.
Други чин
Трећа слика Бал под маскама. Кнез Јелецки не успева да задобије Лизину љубав. Херман тражи Лизу, прогоњен чудним гласовима који га подсећају на грофичину тајну трију карата.
Током забаве, одвија се пасторала. За то време, Лиза је Херману дала кључ од тајних врата грофичине собе, кроз коју ће проћи да би се састао с њом. Херман прихвата, опседнут тајном старе грофице.
Четврта слика Исте вечери, Херман улази у грофичину собу. Она долази са бала, уморна од плеса, припрема се за спавање. Пошто је остала сама, са сетом се сећа прошлости. Буде је Херманови кораци. Ужаснута због присуства уљеза, који је у њу уперио пиштољ, грофица умире. Улази Лиза и схвата да је Хермана у њену кућу првенствено довела опсесија грофичином тајном, а не љубав према њој.
Трећи чин
Пета слика У касарни, Херман размишља о томе како му је измакла грофичина тајна. Не узбуђује га Лизино писмо којим му она изјављује љубав и опрашта грофичину смрт. Грофичин дух му се јавља, тајна мора бити откривена Херману како би се спасла Лиза – три карте су тројка, седмица и кец. Уз сулуди смех Херман полази на картање.
Шеста слика На мосту преко Неве, Лиза и Херман се срећу последњи пут. Лиза је узнемирена због сумње у стварне мотиве свог љубавника, а он је обузет својим привиђењима. Почиње да прича неповезано, па отрчи назад за карташки сто. Лиза се баца у реку.
Седма слика Коцкарница. Весело друштво се забавља уз пиће и песму. Стиже Херман, одлучан да уложи све на три фаталне карте. Седмица и тројка добијају, али уместо кеца, појављује се пикова дама. Херману, који се суочава с увређеним Јелецким, опет се јавља грофичин дух. Он не може да поднесе привиђење, и убија се.
ПИКОВА ДАМА
Утицај великог песника Пушкина на руске композиторе деветнаестог века био је изузетан и веома је тешко наћи, уколико уопште постоји, сличан пример литерарне инспирације на музичко стваралаштво у оквиру једне националне музичке културе. Пушкин и Чајковски су два имена нераздвојно везана за ремек-дела руске опере, као што су Евгеније Оњегин и Пикова дама, дела која су ушла у ризницу европске музичке културе. Међутим, ако погледамо литерарне обрасце ових двеју епоха, уочићемо да су се они различито одразили на обликовање појединих оперских дела.
Уколико је Оњегин као роман, та „енциклопедија руског живота“, доживео знатна скраћења и сажимања у „лирским сценама“, како је сам аутор назвао свог Оњегина, то је у Пиковој дами био сасвим обрнут случај. Чајковски је од Пушкинове скромне приповетке створио изузетно снажну психолошко-музичку драму која представља врхунац његовог оперског стваралаштва и може се рећи да је музичка форма далеко надмашила свој литерарни узор у сваком погледу.
Директор императорских позоришта Всеволошки је осамдесетих година 19. века обратио пажњу на Пикову даму Пушкина. Он је поручио брату композитора, Модесту Иљичу Чајковском, да напише либрето за једног мало познатог композитора, Кленовског. Тада се десило, сасвим случајно да се једног дана са либретом упознао и сам композитор Чајковски. Међутим он није одмах решио да пише оперу. О томе каже аутор: „У почетку ми је била смешна мисао написати оперу на сиже Пикове даме, затим ми је дошло у главу да је сцена у грофичиној соби велелепна и затим је кренуло и кренуло.“
Чајковски је као драматичар имао свој „специфичан“ начин стварања, ако се то тако може рећи. У њега као у правог драматичара су се у свести стварале основне тачке драмског заплета, па онда остало. Ретко је писао оперу од слике до слике. Када је решио да пише оперу Пикова дама, он је отпутовао из Русије за Фиренцу, где је стигао 18. јануара 1890. По доласку на станицу, одмах је купио малу бележницу, у коју је записао прве музичке теме, које су се вероватно створиле још за време пута. То су биле теме из четврте слике опере – сцена у грофичиној соби. То су биле теме трију карата или судбине и тема љубави. Чајковски је био инспирисан баш том сценом код Пушкина и можда је у експозицији тих двеју тема аутор дао и саму идеју дела: сукоб Хермана, као носиоца тежње ка људској срећи и старе Грофице као носиоца судбинске осуђености човека на пропаст. Оно што је било блиско композиторовој природи и што је интимно везано са његовим стваралачким принципима јесте интимна драма. Ево шта каже Чајковски композитору Тањејеву: „Ја нећу краљеве, покрете народних маса, богове, скаске, укратко ништа од свега онога што значи атрибуте „велике опере“. Ја тражим интимну, али потресну драму, која је заснована на конфликту таквих ситуација, које сам лично доживео и видео и које могу дубоко дирнути моје срце.“
Ове речи аутора могу се схватити као његов уметнички „Credo“, који је он спроводио веома доследно нарочито у Оњегину и Пиковој дами...
Кроз само месец и по дана, 3. марта, опера је била готова, но још увек у клавирском изводу. Инструментација је била завршена тек у јуну. Доживљавајући и стварајући дело у једном замаху, у једном даху, Чајковски је своје основне музичке идеје, три теме, тему трију карата, тему грофице и тему љубави, на којима почива музичко-драмска радња, одмах презентовао слушаоцима у њиховом првом контакту са делом, у увертири, да би их потом консеквентно спроводио кроз цело дело.
Пикова дама је по драмској тензији равна Борису Годунову. Док Борис умире гоњен проклетством чедоморства, Херман у Пиковој дами умире проклетством трију карата које су му, уместо среће, донеле смрт.
Музичко-драмски гениј Чајковског нашао је у овом делу своју најбољу потврду. Публика је Пикову даму поздравила с одушевљењем на премијери у Петрограду 19. децембра 1890., а критика оценила као најзначајније музичко-сценско остварење Чајковског.
(Н. Грба, Бисери оперске ризнице, Београдска књига, 2001)
Утицај великог песника Пушкина на руске композиторе деветнаестог века био је изузетан и веома је тешко наћи, уколико уопште постоји, сличан пример литерарне инспирације на музичко стваралаштво у оквиру једне националне музичке културе. Пушкин и Чајковски су два имена нераздвојно везана за ремек-дела руске опере, као што су Евгеније Оњегин и Пикова дама, дела која су ушла у ризницу европске музичке културе. Међутим, ако погледамо литерарне обрасце ових двеју епоха, уочићемо да су се они различито одразили на обликовање појединих оперских дела.
Уколико је Оњегин као роман, та „енциклопедија руског живота“, доживео знатна скраћења и сажимања у „лирским сценама“, како је сам аутор назвао свог Оњегина, то је у Пиковој дами био сасвим обрнут случај. Чајковски је од Пушкинове скромне приповетке створио изузетно снажну психолошко-музичку драму која представља врхунац његовог оперског стваралаштва и може се рећи да је музичка форма далеко надмашила свој литерарни узор у сваком погледу.
Директор императорских позоришта Всеволошки је осамдесетих година 19. века обратио пажњу на Пикову даму Пушкина. Он је поручио брату композитора, Модесту Иљичу Чајковском, да напише либрето за једног мало познатог композитора, Кленовског. Тада се десило, сасвим случајно да се једног дана са либретом упознао и сам композитор Чајковски. Међутим он није одмах решио да пише оперу. О томе каже аутор: „У почетку ми је била смешна мисао написати оперу на сиже Пикове даме, затим ми је дошло у главу да је сцена у грофичиној соби велелепна и затим је кренуло и кренуло.“
Чајковски је као драматичар имао свој „специфичан“ начин стварања, ако се то тако може рећи. У њега као у правог драматичара су се у свести стварале основне тачке драмског заплета, па онда остало. Ретко је писао оперу од слике до слике. Када је решио да пише оперу Пикова дама, он је отпутовао из Русије за Фиренцу, где је стигао 18. јануара 1890. По доласку на станицу, одмах је купио малу бележницу, у коју је записао прве музичке теме, које су се вероватно створиле још за време пута. То су биле теме из четврте слике опере – сцена у грофичиној соби. То су биле теме трију карата или судбине и тема љубави. Чајковски је био инспирисан баш том сценом код Пушкина и можда је у експозицији тих двеју тема аутор дао и саму идеју дела: сукоб Хермана, као носиоца тежње ка људској срећи и старе Грофице као носиоца судбинске осуђености човека на пропаст. Оно што је било блиско композиторовој природи и што је интимно везано са његовим стваралачким принципима јесте интимна драма. Ево шта каже Чајковски композитору Тањејеву: „Ја нећу краљеве, покрете народних маса, богове, скаске, укратко ништа од свега онога што значи атрибуте „велике опере“. Ја тражим интимну, али потресну драму, која је заснована на конфликту таквих ситуација, које сам лично доживео и видео и које могу дубоко дирнути моје срце.“
Ове речи аутора могу се схватити као његов уметнички „Credo“, који је он спроводио веома доследно нарочито у Оњегину и Пиковој дами...
Кроз само месец и по дана, 3. марта, опера је била готова, но још увек у клавирском изводу. Инструментација је била завршена тек у јуну. Доживљавајући и стварајући дело у једном замаху, у једном даху, Чајковски је своје основне музичке идеје, три теме, тему трију карата, тему грофице и тему љубави, на којима почива музичко-драмска радња, одмах презентовао слушаоцима у њиховом првом контакту са делом, у увертири, да би их потом консеквентно спроводио кроз цело дело.
Пикова дама је по драмској тензији равна Борису Годунову. Док Борис умире гоњен проклетством чедоморства, Херман у Пиковој дами умире проклетством трију карата које су му, уместо среће, донеле смрт.
Музичко-драмски гениј Чајковског нашао је у овом делу своју најбољу потврду. Публика је Пикову даму поздравила с одушевљењем на премијери у Петрограду 19. децембра 1890., а критика оценила као најзначајније музичко-сценско остварење Чајковског.
(Н. Грба, Бисери оперске ризнице, Београдска књига, 2001)
 |
ПЕТАР ИЉИЧ ЧАЈКОВСКИ (1840-1893) несумњиво је најпопуларнији руски композитор и најизразитији представник словенске романтике у другој половини 19. века. У својим великим симфонијама Чајковски је особине руске народне песме потпуно стопио са зрелим романтичним изразом немачке симфонијске школе, уврстивши се и инструменталним концертима међу најпопуларније композиторе концертних дворана широм света. Топлина његове музике, изванредна мелодиозност његових музичких мисли те бриљантно владање великим оркестром као и сваким појединим инструментом учинили су Чајковског – интимним пријатељем широке музичке публике, којој су мисли изречене његовом музиком блиске, разумљиве и драге. Чајковски је, пишући много, компоновао и низ дела за сцену, неколико опера и популарних балета, међу њима често извођено Лабудово језеро, Шчелкунчик и Успавана лепотица. Од опера Чајковског, осим Евгенија Оњегина и Пикове даме у Русији се чешће изводи и опера Мазепа. Као и многи други руски композитори из раздобља романтике, Чајковски се у својим сценским делима најчешће ослањао на литерарне сижее великог руског песника Александра Пушкина.
|
О ДИРИГЕНТУ
 |
АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ Рођен у Новом Саду 1984. Дипломирао и специјализирао дириговање на Факултету музичке умтности у Београду 2008. у класи проф. Бојана Суђића. Усавршавао се у Бечу на Универзитету за музику и извођачку уметност (Университäт фüр Мусик унд дарстелленде Кунст, Wиен), код проф. Марка Стрингера, Даниела Хардинга и Владимира Кирадјиева. На самом почетку студија добија ангажман корепетитора хора у ансамблу АКУД-а „Бранко Крсмановић“, касније, у току студија, место корепетитора Хора РТС-а, на пројектима Моцарт – Велика миса у ц-молу и Хендл – Месија, а учествовао је и у раду Симфонијског оркестра РТС-а. Године 2005. је учесник мајсторског курса проф. Уроша Лајовица на тему Бетовенових симфонија, одржаног у Београду, у лето 2006. одлази у Мајнц (Меинз) и на Европском хорском фестивалу учествује у радионицама Георга Грüнна, Фриедера Берниуса и Ерwина Ортнера. Од 1999. је стални члан Хора “Св. Стефан Дечански”. Током усавршавања у Бечу 2007. и 2008. године јавно је наступао с оркестром „Чешки виртуози“ из Брна изводећи дела симфонијске и оперске литературе (Моцарт, Чајковски, Бритн, Вагнер, Стравински, Сен-Санс, Барток, Дворжак, Шостакович, Сибелијус). Као пијаниста корепетитор активно сарађује с оперским певачима у Београду, Новом Саду и Бечу. У августу 2009. с групом истакнутих новосадских музичара снима дечји балет Александре Вребалов Удовичина метла (Тхе wидоw’с броом), у октобру 2009. с оркестром Цамерата ацадемица из Новог Сада премијерно изводи дело Исидоре Жебељан Игра дрвених штапова за хорну и гудаче. Од 2007. запослен је у Средњој музичкој школи «Исидор Бајић» у Новом Саду на месту диригента средњошколског симфонијског оркестра, од децембра 2009. је асистент диригента у Опери Српског народног позоришта, а од маја 2010. је стални диригент Опере СНП. Диригује опере Травијата, Позоришне згоде и незгоде, Боеми, Пикова дама и Дон Ђовани.. |
 |
АЛЕКСАНДАР АНИСИМОВ, диригент Александар Анисимов је главни диригент Белоруске филхармоније у Минску и главни гост диригент Оперске куће Чајковски у Перму. Често је сарађивао као гостујући диригент опера и симфонијских програма широм бившег Совјетског Савеза, у Бољшом театру у Москви и у лењинградској Киров опери. Заслужни је уметник Русије. Гостовао је као диригент у ансамблима и операма широм света, међу којима су и Велика опера у Хјустону, Опера Сан Франциско, Театро Колон у Аргентини, Државна опера Јужне Аустралије, Ла Фениче, Опера у Ђенови, Државна Опера у Хановеру и Хамбургу, Комична Опера у Берлину, Опера у Бастиљи, Опера Гарнијер, Гран Театре дел Лисеу у Барселони, фестивал Пучини у Клагенфурту, Барток + фестивал у Мађарској, Холандски симфонијски оркестар, Санктпетербуршка и Варшавска филхармонија, Литвански национални симфонијски оркестар, Московска филхармонија, Мађарски национални симфонијски оркестар, Санта Чечилија у Риму, Филхармонија Монте Карло, Ротердамска филхармонија, Симфонијски оркестар града Бирмингема, Краљевска филхармонија у Ливерпулу, Симфонијски оркестар и Краљевска филхармонија у Лондону, Прашка филхармонија, Словачка филхармонија, Аустралијски омладински оркестар, Токио Метрополитен оркестар и Градски оркестар Токио. Редовно диригује Омладинским националним оркестром Ирске, а Вагнеров циклус Прстен Нибелунга који је тамо радио проглашен је за најзначајнији музички догађај 2002. године. Редовно сарађује с Ирском опером и фестивалом Wexford, а почасни је председник Удружења Вагнер у Ирској. Године 2001. Национални универзитет Ирске му је уручио Почасни докторат у музици као захвалност за допринос музичком животу те земље. |
О РЕДИТЕЉУ
 |
ОЛЕГ МЕЉНИКОВ, редитељ
Познати белоруски певач (бас), Заслужни уметник Белорусије, носилац почасног сребрног ордена Фонда Ирине Архипове, победник многих међународних такмичења. Завршио је Конзерваторијум у Одеси (Украјина) у класи проф. Е. Иванове. Одмах је примљен у Театар Опере и Балета у Одеси (1986). Од 1993. је солиста Државног академског великог театра Опере и Балета Белорусије у Минску. Оперску режију завршио је на Државном универзитету културе и уметности Белорусије (Минск), 2007. На његовом репертоару су практично све велике басовске улоге руских и западноевропских опера. Учесник је бројних међународних оперских фестивала и гост најзначајнијих оперских кућа Европе, Азије, Северне и Јужне Америке. Од 2003. је и шеф Катедре за соло певање Државног универзитета културе и уметности Белорусије. Члан је жирија међународних такмичења „Глинка“ (Русија), „Бил-Бил“ (Азербејџан) и „Н. Лисенко“ (Украјина). У свом матичном театру до сада је режирао опере Евгеније Оњегин и Јоланта П. И. Чајковског, Моцарт и Салијери Н. Римског-Корсакова и Јубилеј С. Кортеса. Његове режије одликују се иновативношћу заснованој на традицији. |
ЧАЈКОВСКИ НА СЦЕНИ ОПЕРЕ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
ПИКОВА ДАМА – Премијера 5. фебруара 1959.
Диригент Лазар Бута, Душан Миладиновић, к.г, редитељ Емил Фрелих, сценограф Стеван Максимовић, костимограф Стана Јатић, кореограф Георги Македонски, хорове спремио Еуген Гвоздановић; Лица: Владан Цвејић (Херман), Матија Скендеровић, Ирена Давосир-Матановић (Лиза), Влада Поповић (Кнез Јелецки), Љубица Јанковић, Мирјана Врчевић (Грофица), Драгутин Дуић (Гроф Томски, Златогор),Фрања Кнебл (Чекалински), Викентије Нецков, Душан Балтић (Сурин), Душан Секулић, Јосип Пока (Чаплицки), Светислав Матановић, Казимир Доротић (Нарумов), Коста Марцикић (Редитељ свечаности), Мирјана Врчевић, Јелена Јечменица (Полина, Миловзор), Јелена Јечменица, Љубица Јанковић (Гувернанта), Адела Мирчов (Маша, Прилепа).
ЕВГЕНИЈЕ ОЊЕГИН – Премијера: 12. март 1955; 16. јануар 1969. и 5. мај 1989.
ЈОЛАНТА – Премијера: 14. фебруар 1987. и 24. јануар 1993.
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411