Петар Иљич Чајковски
ПИКОВА ДАМА

Диригент: Александар Којић
Редитељ: Олег Мељников (Белорусија)
Кореограф: Владимир Логунов
Сценограф: Љубов Сидељникова (Белорусија)
Костимограф: Јасна Бадњаревић
Диригент хора: Весна Кесић Крсмановић
Режију обнавља: Драган Јеринкић

ОРКЕСТАР и ХОР СНП-а
Труба соло: Андреј Кандријану / Исидор Бобинец

БАЛЕТ
Амор: Сања Павић / Теона Радановић / Дуња Лепуша
Пастирице: Љиљана Јокановић, Теона Радановић, Јована Лалић, Маја Станковић / Ивана Нанић-Сувачаревић, Азуса Оиши, Соња Гаврилов
Пастири: Азуса Оиши, Бранкица Вучићевић, Милена Кркотић, Весна Ћуковић / Соња Гаврилов, Ивана Прибић, Соња Батић, Ана Ђурић
Кадрил: Ирена Месарош, Ивана Иванов-Маћешић, Зорана Радивојевић, Надежда Салак, Ивана Прибић, Марија Јанковић / Татјана Ненадовић, Маријета Вираг, Весна Ковач, Милана Балаж, Ана Ђурић
Ранко Лазић, Ђулио Милите, Лучијан Пушкаш, Влад Молдован, Тудор Олтеан, Бојан Раднов / Давид Груосо, Џошуа Екоб, Иван Ђерковић

Пратња и лакеји, статисти: Владислав Шегуљев, Филип Петронијевић, Борис Кираљ
Деца: статисти

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Главни корепетитор: Георгиј Карант (Белорусија)
Клавир у представи: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Aсистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Асистент редитеља за сценски покрет: Лидија Радованов
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Превод, транскрипција и адаптација текста за дисплеј: Бранислав Јатић
Инспицијенти: Дејан Теодоровић, Тања Цвијић
Суфлер: Александра Мајтан
Дисплеј: Иван Свирчевић
Дизајн светла: Марко Радановић

Премијера: 28. марта 2011. године на сцени „Јован Ђорђевић“

Представа траје око три и по сата.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

ПИКОВА ДАМА

Утицај великог песника Пушкина на руске композиторе деветнаестог века био је изузетан и веома је тешко наћи, уколико уопште постоји, сличан пример литерарне инспирације на музичко стваралаштво у оквиру једне националне музичке културе. Пушкин и Чајковски су два имена нераздвојно везана за ремек-дела руске опере, као што су Евгеније Оњегин и Пикова дама, дела која су ушла у ризницу европске музичке културе. Међутим, ако погледамо литерарне обрасце ових двеју епоха, уочићемо да су се они различито одразили на обликовање појединих оперских дела.

Уколико је Оњегин као роман, та „енциклопедија руског живота“, доживео знатна скраћења и сажимања у „лирским сценама“, како је сам аутор назвао свог Оњегина, то је у Пиковој дами био сасвим обрнут случај. Чајковски је од Пушкинове скромне приповетке створио изузетно снажну психолошко-музичку драму која представља врхунац његовог оперског стваралаштва и може се рећи да је музичка форма далеко надмашила свој литерарни узор у сваком погледу.

Директор императорских позоришта Всеволошки је осамдесетих година 19. века обратио пажњу на Пикову даму Пушкина. Он је поручио брату композитора, Модесту Иљичу Чајковском, да напише либрето за једног мало познатог композитора, Кленовског. Тада се десило, сасвим случајно да се једног дана са либретом упознао и сам композитор Чајковски. Међутим он није одмах решио да пише оперу. О томе каже аутор: „У почетку ми је била смешна мисао написати оперу на сиже Пикове даме, затим ми је дошло у главу да је сцена у грофичиној соби велелепна и затим је кренуло и кренуло.“

Чајковски је као драматичар имао свој „специфичан“ начин стварања, ако се то тако може рећи. У њега као у правог драматичара су се у свести стварале основне тачке драмског заплета, па онда остало. Ретко је писао оперу од слике до слике. Када је решио да пише оперу Пикова дама, он је отпутовао из Русије за Фиренцу, где је стигао 18. јануара 1890. По доласку на станицу, одмах је купио малу бележницу, у коју је записао прве музичке теме, које су се вероватно створиле још за време пута. То су биле теме из четврте слике опере – сцена у грофичиној соби. То су биле теме трију карата или судбине и тема љубави. Чајковски је био инспирисан баш том сценом код Пушкина и можда је у експозицији тих двеју тема аутор дао и саму идеју дела: сукоб Хермана, као носиоца тежње ка људској срећи и старе Грофице као носиоца судбинске осуђености човека на пропаст. Оно што је било блиско композиторовој природи и што је интимно везано са његовим стваралачким принципима јесте интимна драма. Ево шта каже Чајковски композитору Тањејеву: „Ја нећу краљеве, покрете народних маса, богове, скаске, укратко ништа од свега онога што значи атрибуте „велике опере“. Ја тражим интимну, али потресну драму, која је заснована на конфликту таквих ситуација, које сам лично доживео и видео и које могу дубоко дирнути моје срце.“

Ове речи аутора могу се схватити као његов уметнички „Credo“, који је он спроводио веома доследно нарочито у Оњегину и Пиковој дами...

Кроз само месец и по дана, 3. марта, опера је била готова, но још увек у клавирском изводу. Инструментација је била завршена тек у јуну. Доживљавајући и стварајући дело у једном замаху, у једном даху, Чајковски је своје основне музичке идеје, три теме, тему трију карата, тему грофице и тему љубави, на којима почива музичко-драмска радња, одмах презентовао слушаоцима у њиховом првом контакту са делом, у увертири, да би их потом консеквентно спроводио кроз цело дело.

Пикова дама је по драмској тензији равна Борису Годунову.Док Борис умире гоњен проклетством чедоморства, Херман у Пиковој дами умире проклетством трију карата које су му, уместо среће, донеле смрт.

Музичко-драмски гениј Чајковског нашао је у овом делу своју најбољу потврду. Публика је Пикову даму поздравила с одушевљењем на премијери у Петрограду 19. децембра 1890., а критика оценила као најзначајније музичко-сценско остварење Чајковског.
(Н. Грба, Бисери оперске ризнице, Београдска књига, 2001)


ЧАЈКОВСКИ НА СЦЕНИ ОПЕРЕ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

ПИКОВА ДАМА – Премијера 5. фебруара 1959.

Диригент Лазар Бута, Душан Миладиновић, к.г, редитељ Емил Фрелих, сценограф Стеван Максимовић, костимограф Стана Јатић, кореограф Георги Македонски, хорове спремио Еуген Гвоздановић; Лица: Владан Цвејић (Херман), Матија Скендеровић, Ирена Давосир-Матановић (Лиза), Влада Поповић (Кнез Јелецки), Љубица Јанковић, Мирјана Врчевић (Грофица), Драгутин Дуић (Гроф Томски, Златогор),Фрања Кнебл (Чекалински), Викентије Нецков, Душан Балтић (Сурин), Душан Секулић, Јосип Пока (Чаплицки), Светислав Матановић, Казимир Доротић (Нарумов), Коста Марцикић (Редитељ свечаности), Мирјана Врчевић, Јелена Јечменица (Полина, Миловзор), Јелена Јечменица, Љубица Јанковић (Гувернанта), Адела Мирчов (Маша, Прилепа).

ЕВГЕНИЈЕ ОЊЕГИН – Премијера: 12. март 1955; 16. јануар 1969. и 5. мај 1989.

ЈОЛАНТА – Премијера: 14. фебруар 1987. и 24. јануар 1993.

ПЕТАР ИЉИЧ ЧАЈКОВСКИ (Пётр Ильич Чайковский)

Рођен у Воткинску на Уралу 1840. године. Мада је још у родитељском дому дошао у додир с музиком, и заволео је за читав живот, студира у Петрограду правне науке и 1859. ступа у службу у Министарство правосуђа. Ипак, 1862. се уписује на петроградски Конзерваторијум, где је учио композицију код Антона Рубинштајна. Годину дана касније заувек напушта правничку службу, да би се потпуно посветио музици.

Године 1866. прелази из Петрограда у Москву и пуних једанаест година на Конзерваторијуму предаје теорију музике. У то време веома много и напорно ради – као композитор, педагог, музички писац и критичар.

Веома осетљиве природе, склон разочарaњима и осећању злог фатума који управља људским животом, Чајковски тежи независном животу и стварању. То му својом материјалном помоћи омогућује богата љубитељка његове музике Надежда фон Мек с којом га веже дугогодишње пријатељство, иако се никада нису лично упознали.

Напустивши место професора на Конзерваторијуму у Москви Чајковски се сав посвећује композиторском раду. Његова слава све више расте у Русији и у читавом свету. Године 1893. на врхунцу стваралаштва, умире од колере у 53. години живота.

Дело Чајковског веома је обимно и разноврсно. Компоновао је десет опера (међу којима су Евгеније Оњегин и Пикова дама ремек-дела која се и данас изводе на светским оперским сценама), три балета (Лабудово језеро, Успавана лепотица, Шчелкунчик / Крцко Орашчић), шест симфонија (од којих четврта, пета и шеста не силазе с репертоара симфонијских оркестара широм света) и велики низ симфонијских радова програмског карактера, концерата, свита, клавирских и камерних дела и песама.

Својим делима – која се одликују мајсторством форме, богатством хармоније, распеваношћу мелодијских линија и непосредношћу музичког говора – Чајковски је изразио и дочарао веома различита људска осећања и расположења, од најнежније лирике до снажне драматике. Тим делима Чајковски се уврстио међу највеће руске и светске композиторе друге половине XIX века.

АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ

Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.

У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана).

Годишња награда Српског народног позоришта:
– за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
– за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
– за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
– за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.

АНАТОЛИЈ ЧЕПУРНОЈ, диригент
Заслужни уметник Русије
Заслужни културни радник Монголије

Дипломирао на Факултету оперско-симфонијског дириговања Уралског државног конзерваторија „Модест Мусоргски“.

Главни је диригент и музички руководилац Краснојарског државног театра Опере и Балета (Русија).

Остварио је преко 60 премијера, међу којима су и опере: Фауст Ш. Гуноа, Кармен Ж. Бизеа, Отело, Бал под маскама,  Травијата Ђ. Вердија, Тоска, Боеми Ђ. Пучинија, Садко Н. Римског-Корсакова, Борис Годунов, Хованшчина М. Мусоргског, Тајни брак Д.Чимарозе итд, те балети: Пепељуга, Ромео и Јулија С. Прокофјева, Лабудово језеро, Крцко Орашчић (Шчелкунчик) П. И. Чајковског и многи други наслови.

На његовом репертоару се налазе, такође, и сва најважнија дела класичног симфонијског репетоара, камерне музике, кантата и ораторијума.

Гостовао је широм Русије и Европе, у Азији и САД-у.

У Српском народном позоришту је дириговао оперу Травијата Ђ. Вердија.




АЛЕКСАНДАР АНИСИМОВ

Александар Анисимов је главни диригент Белоруске филхармоније у Минску и главни гост диригент Оперске куће Чајковски у Перму. Често је сарађивао као гостујући диригент опера и симфонијских програма широм бившег Совјетског Савеза, у Бољшом театру у Москви и у лењинградској Киров опери. Заслужни је уметник Русије.

Гостовао је као диригент у ансамблима и операма широм света, међу којима су и Велика опера у Хјустону, Опера Сан Франциско, Театро Колон у Аргентини, Државна опера Јужне Аустралије, Ла Фениче, Опера у Ђенови, Државна Опера у Хановеру и Хамбургу, Комична Опера у Берлину, Опера у Бастиљи, Опера Гарнијер, Gran Teatre del Liseu у Барселони, фестивал Пучини у Клагенфурту, Барток + фестивал у Мађарској, Холандски симфонијски оркестар, Санктпетербуршка и Варшавска филхармонија, Литвански национални симфонијски оркестар, Московска филхармонија, Мађарски национални симфонијски оркестар, Санта Чечилија у Риму, Филхармонија Монте Карло, Ротердамска филхармонија, Симфонијски оркестар града Бирмингема, Краљевска филхармонија у Ливерпулу, Симфонијски оркестар и Краљевска филхармонија у Лондону, Прашка филхармонија, Словачка филхармонија, Аустралијски омладински оркестар, Токио Метрополитен оркестар и Градски оркестар Токио.

Редовно диригује Омладинским националним оркестром Ирске, а Вагнеров циклус Прстен Нибелунга који је тамо радио проглашен је за најзначајнији музички догађај 2002. године.

Редовно сарађује с Ирском опером и фестивалом Wexford, а почасни је председник Удружења Вагнер у Ирској. Године 2001. Национални универзитет Ирске му је уручио Почасни докторат у музици као захвалност за допринос музичком животу те земље.

ОЛЕГ МЕЉНИКОВ

Познати белоруски певач (бас), Заслужни уметник Белорусије, носилац почасног сребрног ордена Фонда Ирине Архипове, победник многих међународних такмичења.

Завршио је Конзерваторијум у Одеси (Украјина) у класи проф. Е. Иванове. Одмах  је примљен у Театар Опере и Балета у Одеси (1986). Од 1993. је солиста Државног академског великог театра Опере и Балета Белорусије у Минску. Оперску режију завршио је на Државном универзитету културе и уметности Белорусије (Минск), 2007.

На његовом репертоару су практично све велике басовске улоге руских и западноевропских опера. Учесник је бројних међународних оперских фестивала и гост најзначајнијих оперских кућа Европе, Азије, Северне и Јужне Америке.

Од 2003. је и шеф Катедре за соло певање Државног универзитета културе и уметности Белорусије. Члан је жирија међународних такмичења „Глинка“ (Русија), „Бил-Бил“ (Азербејџан) и „Н. Лисенко“ (Украјина).

У свом матичном театру до сада је режирао опере Евгеније Оњегин и Јоланта П. И. Чајковског, Моцарт и Салијери Н. Римског-Корсакова и Јубилеј С. Кортеса.

Његове режије одликују се иновативношћу заснованој на традицији.

ИМПРЕСИВАН ОПЕРСКИ ДОГАЂАЈ
Премијера опере Пикова дама у Српском народном позоришту

Спектакуларним и импресивним премијерним извођењем опере Пикова дама Петра Иљича Чајковског на сцени „Јован Ђорђевић“ Српског народног позоришта, у понедељак увече достојно је обележен велики јубилеј, сто педесета годишњица постојања наше најстарије театарске куће. /…/

Овим амбициозним програмским потезом дирекција Опере Српског народно позоришта тако је изашла у сусрет очекивањима публике, представљајући истовремено и актуелне, високе уметничке потенцијале новосадског оперског ансамбла, чији су многобројни сјајни успеси током протеклих деценија били један од стубова изузетног реномеа ове наше угледне театарске куће. И тако се, после више од пола века од првог премијерног извођења 1959, на сцени Српског народног позоришта поново нашла монументална и изузетно захтевна опера Пикова дама – једно од најзначајнијих и најзрелијих дела Чајковског, овога пута у продукцији која је уз учешће домаћих уметника укључила и госте из Русије и Белорусије. Како се испоставило, чекање се исплатило и гледаоцима је пружен несвакидашње богат и упечатљив уметнички догађај.

Заснована на мотивима приповетке Александра Пушкина о трагичној љубави, опера Пикова дама представља један од врхунаца оперског стваралаштва Чајковског, приказујући у пуној мери најкарактеристичније одлике стваралаштва великог руског композитора: дубоку, романтичарску емотивност и лиричност, али и бурни драматски темперамент, којима је прожета његова музика бујне и префињене мелодиозности. /…/

Ово оперско дело моћне, на тренутке готово демонске драматичности и велелепних пропорција које је на јединствен начин повезало ауторову позноромантичарску инспирацију и реалистички, музичком језику веризма, врло близак израз,м поставило је пред тумаче главних улова изузетно сложене и деликатне извођачке задатке. У улози Хермана као гост наступио је добар знанац новосадске публике, Никола Китановски (у алтернацији Миљенко Ђуран), пруживши проживљену, музички доречену и сценски суверену интерпретацију, која је следила судбинске преображаје овога лика у његовим менама од несретно заљубљеног младића до човека заокупљеног мрачном опсесијом и трагањем за тајном „три судбинске карте“ које га одводи у лудило и смрт.

Ролу Грофице, која својом скривеном тајном судбински повезаном са Херманом темпераментно, певачки и глумачки врло убедљиво тумачила је првакиња Опере Српског народног позоришта Марина Павловић Бараћ, а у улози Лизе наступила је гошћа из Опере „Чајковски“ из Перма, сјајна сопранисткиња Ирина Криукова, чије је глумачки сведено, али вокално префињено и тумачење одликовала особена, танана лиричност, доносећи контрастну противтежу драматичним збивањима на сцени. /…/

Разиграну и сигурну интерпретацију улоге грофа Томског пружио је гост из Белорусије Владимир Петров, а ефекте и убедљиве певачке креације остварили су и Никола Мијаиловић као Кнез Јелецки, Бранислав Јатић као Сурин, Александра Ангелов као Полина и Славољуб Коцић као Чекалински.

Премијерним извођењем опере дириговао је гост из Минска Александар Анисимов, остварујући успешну сарадњу са солистима, добро припремљеним хором и оркестром Опере Српског народног позоришта, као и са члановима балетског ансамбла чији је наступ у својеврсној „представи у представи“, у пасторали „Искрена пастирица“, био љупки и складни играчки интермецо. Захваљујући изузетним извођачким дометима диригента, певача, хориста и музичара и других учесника у представи остварена је једна успела и несвакидашње занимљива оперска поставка Пикове даме, која је тако тријумфално започела свој живот на сцени.

Представу је режирао гост из Белорусије Олег Мељников, креирајући једну, у пуном смислу те речи, класичну редитељску поставку, остављајући притом довољно простора и музици и сценској игри, у динамичном и неспутаном току који је држао пажњу гледалаца. Посебну, ретко атрактивну визуелну димензију представи донели су раскошна и богата историјски аутентична сценографија коју потписује гошћа из Минска Љубов Сидељникова, као и одговарајућа костимографска решења Јасне Бадњаревић, а кореографију балетских нумера осмислио је Владимир Логунов.

Борислав Хложан, Дневник, 30. март 2011.


БУЈНИ КАЛЕИДОСКОПИ

П. И. Чајковски Пикова дама, диригент Александар Анисимов, редитељ Олег Мељников, диригент Хора Весна Кесић Крсмановић, солисти: Никола Китановски, Ирина Крикунова, Марина Павловић Бараћ, Миодраг Д. Јовановић, Никола Мијаиловић, Ирина Макарова

Раскошна у сваком детаљу, свепрожимајућа у свом замамном временском следу, елегантна но зато простудиорана до танчина испод своје глатке и високо организоване енергије појавног обличја, Пикова дама Петра Иљича Чајковског – актуелна продукција Српског народног позоришта из Новог Сада, оснажена драгоценим присуством иностраних уметника, доноси на сцену Сава центра данас све запостављенију традиционалну верзију великих оперских дела, која ангажује чула и протицање своје радње на начин старински, без помодних ефеката, кроз оживљавање посматраног доба темељно, али са укусом, постављајући завидне захтеве актерима представе, али и публици којој је намењена.

Уколико имате још увек страствености и пажњу ненарушену технолошким помагалима најновијег доба, онда је ова Пикова дама чудо по себи у модерним временима и у том смислу готово надреална. Красна, скоро па импресионистичка слика Петроградског парка у самом старту намах ће задивити гледалиште, но како се мрачни тонови убрзо надносе над овај чудесни перивој, потцртани у све драматичнијем оркестарском изразу и гласовима на сцени и иза ње, тако се и препуштеност дивним призорима опскрбљује оштрицом кроз коју се љескају мистериозне силе и фатални обрти до ужасне завршнице. Са несвакидашњим оком, упереним као каквом камером различитих истовремених планова  и на оно најсићушније у свакој димензији представе, промичу тако личности и њихове особености у све вртложнијем плесу сусрета, љубавних обузетости, стравичних разочарања, узалудних злочина и злокобних привиђења.

/…/ задовољство да се суочите са баш оваквим Чајковским неоскврнуто је и вредно сваког тренутка јер готово да полагано ишчезава као редитељски артистички став у данашњици. Похитајте да се осведочите.

Зорица Којић, Данас, 4. април 2011.

Фотографије: Миомир Ползовић