(Ксенија Дињашки, фебруар 2010. )

Дуго се на новосадској балетској сцени игра Жизела. То је необична прича о љубави, смрти, тузи, радости, вилама... са музиком која заноси, са добро "оцртаним" ликовима и са врло захтевном класичном балетском игром. Говорећи о ширем временском периоду, новосадски балет има препознатљиве недостатке: неувежбаност, техничку несигурност и недорађеност, мањак физичке снаге, стилску наприлагођеност итд. Међутим, исто тако има и периоде препознатљиво високог труда да се све набројано и превазиђе. У представама Жизеле на преласку у 2010. годину видели смо цењену гошћу из Београда првакињу Ану Павловић, домаће актере снажно помогнуте румунским играчима и на крају нов солистички пар: Јелену Лечић-Колчерију и Андреја Колчеријуа (Colceriu).

Ансамбл је у овом "пакету" од три представе  показао "виши тон" у осећању одговорности и "загрејаности за целу ствар", па је остварио и професионалнији играчко-стилски задатак.

Ако говоримо о појединачним остварењима рећи ћемо да је Бранкица Вучићевић добро одабрана за улогу Мирте. Она је у другом чину, како већ захтева играчка партија, имала високи, лак скок гран жете (grand jete), добар па суиви (pas suivi) којим је "пловила" сценом. Између две представе  приметно је поправљена значајна стабилност првог арабеска (arabesque) и позе атитид (attitud). Бранкица Вучићевић је играчица с перспективом - могућношћу да заигра захтевније улоге.

Па де де (Pas de deux) у извођењу Фросине Димовске и Флавиjуса Попе био је коректан све до последњих варијација. У њима млади пар није имао довољно снаге  да савлада тежину  ове игре.
Хиларион - Флавиjус Сасу остварио је значајно место у представи. Добром техником, зрелом улогом, добрим односом са осталим ликовима представља озбиљног, способног и одговорног младог играча.
Ерика Марјаш и Биљана Његован добиле су наследницу: Јелену Лечић-Колчерију, трећу по реду новосадску ''Жизелу'' од оснивања Балетске школе и Балета СНП-а. У с п е х ! Нижег раста, крхка, добро "скројеног " балетског тела, лица под шминком сценичног - живог, играла је први пут Жизелу 31. јануара 2010. године. Зна се да је Јелена за релативно кратко време припремила ову захтевну улогу. Резултат је остварен: добар и обећавајући. У првом чину је била управо оно што треба да буде - млада, заљубљена девојка која верује и предаје се љубави. У сцени "лудила" показала је способност да снажно и зрело доживи изгубљену свест о реалном  и да гледаоца ближећи се смрти "повуче" у трагичност сценског збивања. У другом чину - "белог балета" Јелена Лечић-Колчерију је одговорила техничким захтевима. Лебдела је и летела добрим скоковима и вртешкама све то украшавајући романтичарско-жизеловским позама. Увежбаношћу тела и духа могла је да издржи, да не посустане, да доведе достојанствено своју игру до краја, показујући при том и велику љубав за Алберта. Препознаје се Јеленина посвећеност игри. Свесна је и да улози треба додати још понешто. Нарочито би руке у другом чину морале бити "ближе" стилу. Тако би укупан утисак о чувеној Жизели - Вили био још бољи.
Партнер новосадској "Жизели" био је Андреј Колчерију ученик румунске балетске школе. Дугогодишњи члан Балета, а сада првак Балета СНП-а, од свог доласка учинио је велики напредак. Израстао је у првака пред нашим очима. Из представе у представу је био бољи и зрелији. Поред лепог изгледа и добре технике: високог и лаког скока, сигурне вртешке и стабилних, лепих поза Андреј је овога пута и "ушао" у лик Принца. Његов Алберт је зрео: техником, маниром и унутрашњим доживљајем. Овом улогом Андреј Колчерију је додао последњу компоненту својој играчкој, уметничкој личности.
Јелена и Андреј су потврдили своје способности да понесу главне и одговорне улоге у репертоару новосадског Балета. Верујемо да ће програмска политика подржати њихове моћи, остварујући репертоар у коме ће наш нови солистички пар, заједно с другим солистима и ансамблом, новосадском Балету донети замах и квалитет.

(Милица Зајцев, Откривамо тајне балета, Прометеј, Нови Сад, 1996)

Можете ли замислити филхармонију која никада не свира Бетовенове симфоније, драмско позориште које нема на репертоару Шекспира или кинотеку која не приказује Чаплинове филмове? Исто тако је тешко наћи професионални класични балетски ансамбл који не изводи чувени романтични балет композитора Адолфа Адама, Жизела. Вредност тог балетског дела у његовим појединачним компонентама, посебно његова музичка структура, не може се мерити с врхунским остварењима музичко-сценских уметности. Па ипак, већ више од век и по оно представља окосницу класичног балетског репертоара на свим играчким позорницама света.Жизела или Вилисе (Гиселле / Лес Вилис), фантастични балет у два чина, изведен је први пут у париској Опери 28. јуна 1841. године. Адолф Адам је компоновао ритмички једноставну и мелодијски маштовиту, лако прихватљиву партитуру, док су либрето, према путним записима Слике с путовања Хајнриха Хајнеа написали Теофил Готје и Верноа сен Жорж, уз помоћ тада познатог играча Жила Пероа, једне од најистакнутијих личности епохе балетског романтизма, који је заједно са Жаном Коралијем био и први кореограф. На премијери, насловну улогу је играла љубимица Теофила Готјеа, Карлота Гризи. О тој изванредној балерини Хајне је надахнуто писао да "има особине етеричних духова, чије дивне и заводничке игре пружају народу основу за многа чудесна предања". У овој улози се нарочито прославила позната лирска балерина XИX столећа Марија Таљони, коју су савременици називали "неземаљска силфида". Дубоко осећајна Жизела била је у првим деценијама нашег столећа Ана Павлова, која је, по сведочењу очевидаца, у првом чину "измамљивала сузе", а исту улогу је уз префињену меланхолију играла и Олга Спасивцева (Александровна). Ненадмашни романтичар Вацлав Нижински био је незабораван  интерпретатор главне мушке улоге, принца Алберта. Он је заједно са познатом руском балерином Тамаром Карсавином 1910. у Жизели, приликом гостовања чувене трупе Руски балет, освојио избирљиву париску публику. Галина Уланова, Наталија Макарова (Романова), Ивет Шовире, Маргот Фонтејн, Алисија Алонсо, Раиса Стручкова, Карла Фрачи, Наталија Бесмертнова биле су, свака на свој начин, изванредне интерпретаторке изражајно и технички веома сложене насловне улоге у Жизели. /.../ Основна идеја тог типично романтичног балета је љубав. Она пролази пут од безазлене игре, кроз обману и смрт, преко безнадежности до узвишеног самопрегора који има неодољиву снагу да победи и саму судбину. Иако је тема овог балета, свакако, помало старомодна, Жизела, ипак, привлачи својом неизвештаченом наивношћу и топлом осећајношћу публику и овог нашег, компјутерског времена.