ВИШЊИК (Вишнёвый сад) – комедија у 4 чина. Написао: Антон Павлович Чехов. Прво извођење у Москви (МХАТ), 17. I 1904, у нашој земљи 18. III 1916. у ХНК у Загребу.
Прво извођење у СНП 10. VI 1950. у Новом Саду. Превео: Кирил Тарановски. – Рд. Ј. Љ. Ракитин, к. г., сц. Б. Дежелић, к. М. Бабић-Јовановић, сликарски радови В. Маренић, пом. рд. М. Васиљевић; Љ. Раваси (Рањевска), Р. Улманска (Ања), Љ. Секулић (Варја), Љ. Иличић (Гајев), М. Тошић (Лопахин), С. Шалајић (Трофимов), Н. Митић (Симеон-Пишчин), М. Коџић (Шарлота), Ф. Живни (Епиходов), М. Миладиновић, Х. Татић (Дуњаша), Л. Лазаревић, к. г. (Фирс), Р. Шобота (Јаша), Д. Обрадовић (Пролазник), С. Молеров, Р. Симић (Шеф станице). – Изведено 13 пута, глед. 5.408.
БИБЛ: Антон Павлович Чехов, Вишњик, комедија у четири чина, прев. Јован Максимовић, Београд б. г.

Извор: Енциклопедија СНП-а

Тек две три речи о хумору

Хумор је нуклеарни муњевити продукт интелекта, маште и језика. То је сигнал, уметнички читак, за целу ситуацију, цео један проблем. Секундарна порука. Секунд више трајања, реч више говора, и нешто нестане у нечем сасвим другом кроз неизрециво сићушну неку промену… Хумор је алхемија духовитости. Један дах више шале или игре са вредностима и именовањима, и то више није хумор, него је већ репата иронија, подсмех, уочљивост, карикатура, зубат виц, увреда. Један дах више туге у хумору, и то је већ грч јецаја или крика. Хумор се прима и испраћа – знали стето и сами, зар не? – само уз танак осмех и уздах. Осмех и уздах су танане, безгласне појаве. Рекао би човек: морале су настати у моменту кад је нека врло висока функција нервног система постала интелект. А исто тако, важан је тај истовремени комбиновани рефлекс душе човечије – уздах и осмех заједно. Зато је довољно прочитати неку од Чеховљевих драма, меланхолично ведрих, и оно најлепше, доиста хумористичких.

Исидора Секулић

Белешке о Вишњику

Умирући, меланхолични звук прекинуте жице музичког инструмента (руска реч не прецизира о ком инструменту је реч, можда је то била балалајка), који се први пут јавља у II чину и којим се представа завршава, Чехову је био довољан да пренесе свој став о „туробном“ животу својих ликова. Био је то звук којег се Чехов сећао из дечачких дана када је лета проводио у малом засеоку у басену Дона. Тамо је први пут чуо тај мистериозни звук, који као да је допирао с неба, али који је настао падом корпе у неком удаљеном руднику угља. Током година овај звук добија носталгични призвук, и Чехов је њиме желео да изрази управо тај тужни, носталгични осећај. То је својеврсни реквијем за „несрећне и разглобљене“ животе његових ликова.

Дејвид Магаршаг

Чехов, драмски писац

Чехов јесте био непоткупљиви хуморист који није могао а да се мало не подсмехне сваком изливу осећања и да у патетичним људским ситуацијама не види оно што је у њима комично и помало апсурдно; али је он исто тако знао и једну нешто дубљу истину: да ми не живимо сами на свету, да смо непрекидно окружени другима који у наш живот могу ући у најнеочекиванијим тренуцима, да се живот не зауставља како би се могла одиграти једна драма, да се људи не склањају с пута како би нечији животи могли да се до краја расплету и, најзад, да оно што је драмски најинтензивније, најзанимљивије и најважнијеима свој пуни смисао тек онда када нађе свој одјек у ситницама свакодневног живота, иначе постоји у празном простору.

Јован Христић

Анализа: Вишњик, чин IV

Чехов је на позорницу извео групу људи. Он ју је начинио центром пажње; не догађаје, осим уколико не утичу на ликове; нити ликове, осим ако не узнемиравају или осветљавају групу. Његова група живи у обичности коју представља, и то носи тежину комада. На тај је начин нашао облик драме који одговара позорници. Оптуживан је да му недостају заплети, али није одсуство заплета, него пре обиље мањих заплета, сугестивне фазе много малих живота испреплетаних међусобно, оно што даје његовом комаду чврсто ткање у којем је сваки детаљ изузетно значајан. Сваки детаљ је важан, дакле, у тој посебној равнотежи саосећања која у публици може да изазове осећај живог живота. Није то црни хумор, нити одушевљење, већ загрљај свакоме од нас – неуморним позивом за спознавање истине.

Џон Луис Стајн