Копродукција Српског народног позоришта и Центра за развој визуелне културе

Дејан Дуковски

ДУХ КОЈИ ХОДА (Прометејев пут)

Режија: Александар Поповски
Превод: Вера Василић
Музика: Бариш Маниса (Bariş Manisa)
Сонг: Срђан Стојновић
Сценографи: Таџисер Севинћ (Taciser Sevinç) и Саша Сенковић
Костимограф: Марина Сремац
Сценски покрет: Иста Степанов
Асистент режије: Момчило Миљковић
Фотографије: Александар Рамадановић

Лица:

Мара
Ненад Пећинар

Никола
Душан Јакишић

Кирил, Морфа
Милорад Капор

Поп
Игор Павловић

Жан
Страхиња Бојовић

Келнер, Николај, Месар, Вук
Радоје Чупић

Марија
Јована Стипић

Аспасија
Гордана Ђурђевић Димић

Жозефина
Вишња Обрадовић

Милена
Даница Грубачки


Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Срђан Стојновић
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Владимир Огњеновић

Премијера: 15. септембар 2015, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје сат и четрдесет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.



Реч писца

„Решење нам је пред носом, али га не видимо. – Какво решење? – Решење за ово срање. – Мислите на ово наше срање или на ово наше – наше срање?”

Тако почиње ова драма и лична епопеја главног лика Мара, иницирана прилично усраном ситуацијом у којој се налази. Њему је систематски чињена неправда и он решава да крене у борбу за своја права. Креће у ирационалан поход против корумпираног система.

У рат, сам против свих. Његово главно оружје је хипнотичка моћ убеђивања, а његов метод је убијање. Крваво гази све и сваког што му стоји на путу, ходајући као носорог својом стазом правде, пут слободе. Ко је Мара? Херој? Убица? Обичан човек доведен до елементарне опструкције здравог разума? Дух са секиром или вихор револуције који кидише на главу режима… Можда само идеја коју има пуно обесправљених данас.

Реч редитеља

Потреба да радимо ову преставу је настала од потребе да себи објасним како индивидуалац може да функционише у свету који смо створили у последњих петнаест година. Кад говорим о том свету, мислим на свет који је одредио себи капиталистички либерализам као примарну идеологију, национализам као државну политику, криминал и религију као доминантан став и поглед на ствари. У том свету хода Хамлет, човек који јасно види превару. У 90-им је било сасвим јасно ко је позитивац а ко негативац. Нови век је све изједначио, они су прешли на нашу страну, узели наш говор, одећу, понашање. Постали су мирољубиве демократе у вучјој кожи. Наше поље борбе се сузило и морали смо да тражимо нова поља деловања.

Тако је настала прича о човеку који креће у борбу против тог система. Утопијска мелодрама о могућем Хамлету који, уместо да размишља, делује. Уместо да сумња, он одлучује да убије и Краља и Краљицу и све који му стоје на путу да ослободи и очисти овај свет од неправде. Постоји неправда, каже он, и то је то. Неко је морао да почисти.

ФЕСТИВАЛ „БУЦИНИ ДАНИ“ (јун 2017)

Радоје Чупић – „Златно зрно“ за сјајну глумачку бравуру за улогу Вука


ТРЕЋИ „НОВИ ТВРЂАВА ТЕАТАР“ (јул 2016)

Одлука жирија трећег „Новог Тврђава театра“ у саставу Мирослав Мики Радоњић, Емина Елор и Игор Бурић:
Најбољи глумац: Радоје Чупић


19. ТЕАТАРФЕСТ „ПЕТАР КОЧИЋ“ У БАЊАЛУЦИ (мај 2016)

Међународни жири у саставу: Небојша Брадић, члан, Душко Љуштина, члан, Џевдет Тузлић, члан и Слађана Зрнић, председница Жирија, донeо је следеће одлуке:

Награда за НАЈБОЉУ ПРЕДСТАВУ У ЦЕЛИНИ у којој до изражаја долазе велика искрености и таленат, драматуршке вештине, завидан осећај за стил и жанр, те глумачка игра целокупног ансамбла који влада модерним изразом и има јасну друштвену свест о улози позоришта у друштву.

Награда за најбољу сценографију додељује се Таџисер Севинћ и Саши Сенковићу за веома упечатљиво и функционално решење сценског простора, те подршку сценској игри и креативним визуелним елементима.

Награда за најбољу режију додељује се Александру Поповском који је зналачки поставио комад и ликове, те одлично погодио транспарентну комику „смеха из гроба“.

Награда за најбољи драмски текст додељује се Дејану Дуковском који уметнички анализира моделе друштвених облика понашања, најдубље трагичне теме и тајне људске душе, која пати док се смеје себи и свету. Награду за најбољу представу доделио је и Жири Радио-телевизије Републике Српске.

Дух који доноси наду

„Дух који хода“ Дејана Дуковског је фрагментаран, вишејезичан, ауторефлексиван комад, породична и друштвена драма побуне у коју су уткани састојци пародије, трилера, фантастике, апсурда. Текст је утемељен у филмском и позоришном наслеђу – протагониста се директно доводи у везу с ликом из филма „Таксиста“, а радња повремено самосвесно одражава дешавања из Шекспировог „Хамлета“, истичући преплитања позоришта и живота, као и Шекспиров поглед на свет као позорницу. Гласвни лик је Мара, финансијски скршен шекспиролог, у дуговима до гуше, конкретна и метафоричка фигура смождене културе, односно колосалне друштвене небриге за културне вредности. Ипак, он доноси наду, имајући у виду његово прометејство, бескомпромисну борбу за исправљање болних друштвених неправди.

Редитељ Александар Поповски је текст Дуковског на сцену поставио у зачудном, стилизованом, поетском обличју. Уведени су елементи кабареа, сонгови који су донели важне поетске димензије, при чему су створили важан контраст према бруталности дешавања. А финални сонг у представи обезбеђује и хепи енд, иако обојен иронијом, знатно упадљивији него у драмском тексту. У вези са тиме се може рећи да је он донекле означио и значењску надградњу текста, оптимистички редитељски коментар на Марове почињене злочине.

Сцена је углавном пуста, једноставна и мобилна дрвена грађа се размешта по потреби. У различитим сценама она стилизовано означава различите просторе, на пример породични дом, када представља полице, или гробље, када одређује мртвачке сандуке (сценографија Таџисер Севинћ и Саша Сенковић). Ово функционално сценографско решење нас је подсетило на ранију представу Поповског, „Брод за лутке“ (СНГ, Љубљана, 2009). Ликови су преовлађујуће гротескни, имају предимензиониране мане. Кирил банкар је претерано груби егзекутор система (Милорад Капор), Поп је крајње користољубив и прагматичан бизнисмен (Игор Павловић), а Жозефина лака жена која се третира као џукела, послушна је и снисходљива, објекат више него субјекат делања (Вишња Обрадовић). Радоје Чупић је посебно упечатљиво, дијаболично представио више ликова, отелотворења системског зла у различитим варијацијама. Ликови које он игра су бескрупулозни, сурови представници система, Келнер, Николај, Месар, Вук, са којима се протагониста физички директно обрачунава. Протагонисту Мару реалистичније игра Ненад Пећинар, што је значењски утемељено, имајући у виду смисао лика, његову одлучност у окружењу равнодушних, заплашених, умртвљених појединаца. И његова Марија (Јована Стипић) има опипљивије људске димензије, отелотворење је женских принципа љубави и осећајности, у свету огрубелом од дивљачке борбе за опстанак…

Ана Тасић, Политика, 16. новембар 2016.


Пуцањ у срце којег нема

Изванредан нови комад Дуковског, који је Поповски беспрекомо поставио, с инспирисаним ансамблом СНП без слабог места: да је боље, не би ваљало

Позоришне сезоне нам некако почињу с Битефом, али ова је почела неки дан пре Битефа, а богме и много боље од велике већине онога што смо гледали на његовом главном програму… У Српском народном позоришту у Новом Саду (у копродукцији с Центром за развој визуелне културе) праизведен је комад Дух који хода (или Прометејев пут) Дејана Дуковског, а у режији Александра Поповског.

Гле, гле, Џегер и Ричардс македонске драме и позоришта, па још ексклузивно у нашем сокаку? Шалу на страну, више је пута доказано да се њих двојица сјајно разумеју, или тачније, да Поповски, као мало ко, има кључ за безбедан улаз у неретко замршене светове јунака Дејана Дуковског, писца којем је канда некако досадно да пише „конвенционалне“ позоришне комаде, а још досадније му је да се бави академским неоавангардисањем или, да не чује зло, неким „постдрамским“ керефекама, него уместо свега тога ствара зачудне драмске меланже импулсивне и импресивне језичке енергије, али понекад и тако закучасто структуриране да се мање вешт – или напросто, мање упућен – редитељ у  њима лако изгуби, а онда у беспуће поведе и целу представу…

Како год, Дух који хода је – помало изненађујуће, можда – један нешто „дисциплинованији“ Дуковски од оног разбарушеног лудисте на којег смо навикли, то је комад с централном фабулативном линијом коју доследно прати, што би се рекло „с главом и репом“, али та је условно речено промена остварена унутар врло препознатљиве поетике заиграног Скопљанца који је деведесетих у пост-ЈУ драматургију увео једно ново, снажно, до данас заправо ретко и драгоцено самопоимање балканског бурета барута некад и сад: довољно удаљено и од аутоколонизујућег самопрезира „недовољно европског“ Балкана, али и од аутоегзотизујућег самообожавања кодификоване балканске „другости“ схваћене као квазикултуролошки изговор за сваковрсну неодговорност према себи и другима.

Протагониста Духа који хода, Александар зван Мара, драматург је, чак шекспиролог, дакле бави се „непрофитабилним занимањем“, како то лепо дефинише његов банкар, објашњавајући му да ће – ништа лично, no hard feelings!- банка морати да му одузме кућу. Банкар је, мегјутоа, и сам расцепљена личност, опслужује систем који дубоко презире: препознајући у Мари бунтовника, даје му пиштољ којим ће овај – у хамлетовској потрази за Кривцем – посмицати редом разне негативце, све више и више позициониране точкиће у механизму системски организоване пљачке које је и сам жртва, али при томе неће доспети до срца Система нити до врха Пирамиде: питање је, уосталом, је ли то баш пирамида и има ли Систем центар или срце, може ли се он напросто уништити, или је толико апстрактан и свеобухватан да је и услед тога и нерањив, независан од судбине извршилаца…

Питање довољно обеспокојавајуће, али има и горе: све и да постигне жељено у „стварању бољег света“ за своје дете, шта ће то значити том истом детету, које суштински губи оца? На то нема доброг одговора, и то је Марина трагедија, мада ће он дати све од себе да одбаци и то искушење.

Ово је, дакако, само стрела коју сам хитнуо кроз окасни мотив комада, а око њега се роји изванредна галерија ликова који су заправо његово сочно месо: око Маре (поуздани Ненад Пећинар) његова је девастирана породица, родитељи (Душан Јакишић и Гордана Ђурђевић Димић) који жале за изгубљеним бољим и хуманијим светом, резигнирана жена (Јована Стипић) која га воли и која га губи, напуш(т)ена кћер (Даница Грубачки, запажен entry!) која се вечитом одрвењеношћу од ганџе-смејалице брани од грубости света, погубљени брат (Страхиња Бојовић)… На другој страни, ту су подземни и надземни лупежи, актери коруптивног картела – који, сам по себи, није аберација система него систем сам – и пратећа им менажерија, од дежурне спонзоруше (беспрекорно угођено секси Вишња Обрадовић) па до попа (Игор Павловић), који ни сам, као ни институција коју представља, није бољи од спонзоруше, само је боље заштићен…

Поповски је – како је и ред за праизведбу, а после како буде! – следио комад без особитих интервенција, али и чинио све што је потребно да ови изазовни ликови заживе: резултат је снажна, моћна представа која од првог до последњег призора „ради“ као швајцарска векерица, са ансамблом у којем нема слабог места. Ипак, носећи стуб ове представе је изванредни Радоје Чупић, бриљантан у улози неколиких негативаца и у још неким минијатурама, једној бољој од друге; како је само дивно гледати вансеријског глумца у рукама редитеља који и зна и уме!

И шта још? Сведена а функционална сценографија с којом се глумци гомбају на неоптерећујући начин, костими који раде за представу а не мимо ње, такође и музика… Дух који хода је духовито, разиграно и суштински озбиљно позориште какво воли гледалац којем је доста и „традиционалистичког“ и „пост-нео“etc, пренемагања, оно које нас се дубоко тиче и које на беспрекорном и неупитном „занату“ гради и призива, те на концу богме и створи оно нешто што се зове висока, снажна уметничка експресија, истински театарски доживљај. А све то на основу једног од најбољих, те по много чему најзрелијег текста Дејана Дуковског, тог озбиљног драмског мислиоца под самозаштитном маском луцпрдастог рокенрол анархисте.

Теофил Панчић, Време, 1. октобар 2015.

Српско народно позориште на шабачком Позоришном пролећу: Хамлетовска одмазда против мафије
ГРАН-ПРИ 9. ИТФ СКУПИ ФЕСТИВАЛА
Представа „Дух који хода“ најбоља у Скопљу
„Блиц“ на премијери представе „Дух који хода“: Трагични хепиенд