Ђоакино Росини

ПЕПЕЉУГА

или Тријумф доброте
(Gioachino Rossini, Lа Cenerentola ossia La bontà in trionfo)

комична опера у два чина, по либрету Јакопа Феретија

Диригент: Ђанлука Марчано (Италија)
Редитељ: Марко Пучи Катена (Италија)
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић
Сценограф: Владимир Савић
Костимограф: Сенка Раносављевић
Сценски покрет: Иста Степанов
Дизајнер светла: Марко Радановић
Фотографије: Срђан Дорошки

Улоге:

Дон Рамиро, принц Салерна
Саша Штулић

Дандини, његов слуга
Васа Стајкић

Дон Мањифико
Саша Чано, к.г. (Словенија)

Клоринда
Марија Митић Васић, к.г. (Нови Сад)

Тизбе
Верица Пејић

Ангелина, познатија као Пепељуга
Јелена Кончар

Алидоро, принчев тутор
Горан Крнета

Статисти (у улогама): Владислав Шегуљев, Давид Вјештица, Теодор Вучуровић
Деца: Будимир Малешев, Матеј Јовановић, Стефан Стојановић, Андреј Вулић, Никола Станков, Лазар Дивчић, Димитрије Дивчић, Александар Ћуковић, Лука Босанац, Душан Букуров

Учествују: МУШКИ ХОР, ОРКЕСТАР СНП-а

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Главни корепетитор: Андреа Солинас (Италија)
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Милена Миловановић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Јарослава Бенка Влчек
Суфлери: Александра Мајтан, Санела Митровић
Титл и превод текста за титл: Иван Свирчевић
Асистент сценографа: Надица Даниловац
Видео пројекције: Ђорђе Верначки, Срђан Миловановић
Снимање и монтажа видео материјала: Бојан Квргић
Превод са италијанског: Јелена Лагатор
Репетитор за децу: Радмила Несторовић

Прво извођење: 25. јануара 1817, Рим, Театро Вале
Премијера: 26. септембра 2018, сцена „Јован Ђорђевић“
поводом обележавања 150 година од смрти Ђоакина Росинија

Трајање: два сата и четрдесет пет минута и има једну паузу

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама СНП-а.

Коришћени инсерти из филма „Маратонци трче почасни круг“, продукција Центар филм д.о.о, Београд



Први чин: У оронулом дому барона Дон Мањифика, живе две неудате кћери, умишљене лепотице Клоринда и Тизбе, и скромна Ангелина, којој су очух и зле полусестре наметнули улогу слушкиње и спроводи њихове хировите наредбе. Ангелина, звана Пепељуга, пева своју омиљену песму о краљу који је оженио обичну девојку.

Дон Рамиро, принц Салерна, тражи невесту, али не жели да одабраницу привуче његово име и богатство, него би хтео девојку која ће га волети, па макар био преодевен у слугу. Зато најпре шаље свога тутора Алидора, прерушеног у просјака, да искуша потенцијалне удаваче.

Клоринда и Тизбе с презиром одбијају просјака, али му Ангелина пружа гостопримство. Препирку прекида улазак принчеве пратње вешћу да Дон Рамиро позива све девојке на бал, где ће одабрати себи невесту. Тада се појављује Рамиро, преодевен у свог слугу, на први поглед заљубљује се у Ангелину и она у њега. А када дође Дандини, слуга преодевен у принца, Клоринда и Тизбе не штеде начина да му се умиле… И Ангелина би хтела да иде на бал, али се Мањифико томе одлучно супротставља. Ојађена, остаје код куће, а пред њу искрсава Алидоро, који јој, попут добре виле, обећава да ће се она ипак појавити на плесу.

Бал у принчевој палати. Дандини, преодевен у принца, прима госте.

Изненада се појави непозната дама под велом и достојанственим држањем одушевљава присутне. То је Ангелина. Када скине вео, одушевљење је још веће, јер из ње зрачи посебна лепота. Њене полусестре и очух изненађени су сличношћу непознате даме с јадном Ангелином коју су оставили код куће, а сама Ангелина збуњена је присуством Рамира. И Дандини, који наставља да игра улогу принца, заљубљује се у њу. Чин се завршава сјајним финалом.

Други чин: Велика дама која је очарала званице на свечаном плесу заиста је Ангелина, коју је покушао освојити и Дандини у свом принчевском оделу. Али она остаје верна принчевом слуги, заправо преодевеном Дон Рамиру. За то време, Мањифико мисли како ће једна од кћерки освојити принца.

Дандини саопштава Мањифику истину, да је заправо жртва своје претеране таштине. Разочарани Мањифико и његове кћерке враћају се кући у лошем расположењу и наређују Пепељуги, која се у међувремену пресвукла, да припреми вечеру. Почиње олуја и добри тутор Алидоро организује да се Рамирова кочија поквари испред Мањификовог дома…

Пепељуга и Рамиро се одмах препознају, док остали коментаришу развој догађаја. Када Рамиро запрети Мањифику и његовим кћеркама, невољнима да прихвате пораз, Пепељуга га моли да им опрости. Рамиро, којем је дама под велом дала наруквицу као залог љубави, тражи другу наруквицу из тог пара. Када је нађе на руци сиромашне Ангелине, срећан је што је нашао девојку коју је заволео… Ангелина, несрећна од рођења, увидела је колико јој се живот променио па позива све да јој се придруже, изјављујући да су дани седења поред огњишта завршени. Доброта и поштење тријумфују!

Премијера „Пепељуге” у СНП-у: И Ђенка слуша Росинија

На исти начин као што је либретиста Ферети, по жељи композитора, сиже „Пепељуге” изместио из нестварне фантастике Пероове бајке, смештајући га у реалистички миље буржоаско-племићке Италије деветнаестог века, тако је и премијера популарне Росинијеве опере „Пепељуга” на сцени Српског народног позоришта смелом и маштовитом драматуршком интервенцијом редитеља Марка Пучија Катене далеко одмакнута од традиционалне оперске режије.
Захваљујући томе, публика на премијери „Пепељуге”, којом је на новосадској сцени обележена стопедесета годишњица од Росинијеве смрти имала је прилике да види необичну, неконвенционалну, али притом врло занимљиву оперску представу.
По замисли редитеља Катене, славна Росинијева „Пепељуга” као ипак донекле нетипична опера буфо, на својој новосадској поставци добила је нову визуелну димензију, кроз својеврсну посвету филму „Маратонци трче почасни круг”, као идејни контрапункт саркастичном песимизму Шијановог култног филмског остварења. Представа тако почиње пројекцијом сцена из „Маратонаца” које, током извођења увертире, посматра познати лик, кинематограф аматер Ђенка, који потом пожели да камером сними оперску причу Росинијеве „Пепељуге”, да би се она, за разлику од мрачне завршнице филма, сада завршила победом добра. Тако је радња опере пребачена у 1934. годину, када се догађају и збивања из „Маратонаца”, а ово временско одређење и паралела са визуелним амбијентом филма наглашени су адекватним костимографским решењима и карактеризацијом и одећом оперских актера, који потпуно одговарају ликовима из филма. Притом поменути Ђенка (или његов оперски двојник) никако не одустаје од намере да екранизује „Пепељугу”, тако да се он стално са камером прошива по сцени, а његови снимци збивања на сцени одмах се крупно пројектују на великом платну, умножавајући и продубљујући визуелне планове представе.
Оваква, екстравагантним модернистичним онеобичавањем конципирана и вођена сценска догађања, која су солисте повремено стављала пред сложене извођачке задатке, била су успешно усклађена са бриозним током мелодијски бујног музичког ткива опере, у којима су се у брзом следу смењивали обрти карактеристичне комедије забуне. Од почетног појављивања принчевог изасланика Алидора који преобучен у просјака искушава потенцијалне кандидаткиње за женидбу, преко комичних настојања Дон Мањифика и његових ћерки Клоринде и Тизбе да привуку пажњу тобожњег принца, а заправо собара Дандинија, до сусрета и заљубљивања треће, одбачене ћерке Пепељуге и принца Дон Рамира, који након многих перипетија доводи до срећног исхода, гледаоци су имали прилике да прате динамичну и полетно развијену оперску представу, у којој су пођеднако плениле пажњу и чудесна лепота медитерански распеване Росинијеве музике, као и упечатљиво донете улоге водећих актера представе.
Мецосопранисткиња Јелена Кончар, која је наступила у насловној улози Пепељуге, пружила је импресивну певачку креацију уз надахнуто извођење захтевних колоратурних бравура, остваривши и уверљиву глумачку трансформацију од сироте, занемарене девојке до принчеве изабранице срца, која ипак остаје добра и племенита, опраштајући својим мучитељима. Врло успешне, сценски и музички заокружене улоге остварили су и гостујући солисти, Владимир Андрић, као довитљиви и заводљиви принчев двојник Дандини и Саша Чано као гротескни, похлепни и наивни Дон Мањифико, а ролу заљубљеног Дон Рамира, принца Салерна уверљиво и проживљено је донео Саша Штулић, бојећи је нежном лиричношћу и топлином. Велике доприносе целовитости драмског и музичког доживљаја пружили су и солисткиње Марија Митић Васић и Верица Пејић, с неопходном дозом комичног претеривања тумачећи ликове Пепељугиних злих сестара Клоринде и Тизбе, као и Горан Крнета у улози мудрог принчевог тутора Алодора. Солисти и хористи остварили су плодотворну сарадњу са солидно припремљеним оркестром, под минуциозним и сугестивним диригентским вођством маестра Ђанлуке Марчана, а као резултат њихових заједничких извођачких настојања остварена је успела, питка и комуникативна представа, која је лепим утиском означила почетак нове оперске сезоне.
Хорски ансамбл припремила је диригенткиња Весна Кесић Крсмановић, сценографију је осмислио Владимир Савић, костимограф је Сенка Раносављевић, а треба поменути и Исту Степанов, која је креирала сценски покрет и дизајнера светла Марка Радановића, који су дали значајне доприносе успеху представе.

Б. Хложан, Dnevnik.rs, 29. септембар 2018.