Реч редитеља

У овој представи покушали смо да обрадимо тему склапања примирја, и целокупне његове спектакуларизације. Појам мира (примирја) на нашим просторима је нека врста утопије, егзотике, којој се сви надамо и непрестано очекујемо. Ликови у овој драми пресек су стања друштва у којем данас живимо, као и пре 30 година, када је написан комад.

Сваки од њих је представник једне друштвене категорије која обликује актуелну друштвену ситуацију. Они су одговорни за спровођење и крунисање мировног споразума, али они су, такође, свесни да мир њима ништа добро неће донети. Они живе од немира, они успевају да опстану само у ситуацијама које су ванредне, ситуацијама у којима могу да муљају, лажу, које могу да користе за лични профит, они могу успети само у метежу. Поповићеви комади су огледало балканског менталитета и друштвеног система који, упркос непрестаној жељи и надању о миру, не може на тај мир да пристане јер за исти није ни спреман. Поповићеви комади представљају узбудљив полигон за истраживање смеха, али оног који оставља горак укус. Писац нам је дао невероватне ликове, које ћемо волети и који ће нас забавити, али и, надам се, натерати на размишљање и делање.

Драматуршка белешка

Рад на тексту Мишија грозница Александра Поповића био је инспиративан за истраживање језика, жанра, као и граница између рационалног и ирационалног. С друге стране, позоришни процес био је и савршени полигон за преиспитивање лица и наличја стварности, онога што је изговорено а, на крају, и питања шта је мир. Наиме, Александар Поповић је комад Мишија грозница писао у време распада Југославије, у доба највећих сукоба народа који су до тада – сада видимо само привидно – живели у миру. Постављајући своју причу у реалну ситуацију организовања церемоније на којој ће две завађене стране потписати посланицу мира, до краја комада се претвара у потпуни апсурд бекетовског чекања мира који никако да се догоди (никако да дође). Поповићев апсурд одлагања наступања мира привидно је оправдан менталитетом, препознатљивим стереотипом о људима који не одговарају позицијама на којима се налазе, дакле о превртљивим чиновницима, али и о народу који, зарад пуког преживљавања, мора да бира страну и тако редовно постају топовска храна. Ацини ликови су пуни живота и оптерећени су контрадикторностима, духовити су, а истовремено и веома сурови, пуни су анималних, сексуалних чежњи, али су повремено, упркос прикривању прљавштине из које потичу, и нежни и шармантни.

Током рада на представи један од најважнијих задатака који смо себи задали био је да поставимо питање: да ли смо ми, такви какви јесмо (дакле апсурдни), и каквим нас је писац описао, заправо способни да одржимо мир. Другим речима, да ли нам је мир уопште потребан, или су сви наши напори, у ствари, тек покушај да се у (увек) немирним временима по сваку цену снађемо.