Петар Иљич Чајковски

ЛАБУДОВО ЈЕЗЕРО

балет у четири чина

Либрето: В. Бегичев и В. Гељцер
Кореограф и редитељ: Владимир Логунов
Кореографија II чина Л. Иванов, Pas de trois и Pas de deux II чина, М. Петипа

Диригент: Микица Јевтић / Александар Којић
Сценограф: Миодраг Табачки
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Асистент кореографа: Маја Грња
Балет мајстори: Оксана Сторожук, Милан Лазић
Асистент костимографа: Оливера Ђурђевић
Репетитори: Маја Грња, Бранка Глигорић, Весна Бркић, Борис Ладичорбић
Дизајн светла: Марко Радановић
Фотографије: Марија Ердељи, Бранислав Лучић, Миомир Ползовић


УЛОГЕ (10.02)

Одета – Одилија
Катарина Зец

Принц Зигфрид
Давид Груосо

Ротбарт
Лука Делер

Шут (дворска луда)
Александар Бечварди

Краљица
Надежда Салак

Учитељ
Ранко Лазић

Па де троа (Pas de trois)
Мелиса Брођин, Емилија Спаноке, Артемиј Макаров

Невесте
Соња Гаврилов, Милица Јелић, Олга Врбашки, Јована Дацин

Шпанска игра, соло
Мина Радовић, Рафаело де Мора Родригез, Франческо Коча

Тарантела, соло
Рајна Ремовић

Мађарска игра, соло
Мелиса Брођин, Зоран Трифуновић

Руска игра, соло
Милена Кркотић

Мазурка, два пара соло
Jелена Дангузов, Миња Јокановић, Никола Стаменовић, Александар Ђурђевић

Мали лабудови
Теодора Шпер, Јана Черепанова, Миленица Јовић, Станислава Николић

Велики лабудови
Катарина Кљајић, Милена Кркотић, Сања Павић, Рајна Ремовић

Соња Батић, Мелиса Брођин, Олга Врбашки, Соња Гаврилов, Јелена Дангузов, Јована Дацин, Милица Јелић, Миленица Јовић, Миња Јокановић, Бојана Матић, Јелена Милошев, Станислава Николић, Анастасија Никчевић, Сања Павић, Мина Предојевић, Теона Радановић, Мина Радовић, Рајна Ремовић, Глафира Собољева, Емилија Спаноке, Христина Станковић, Милица Стојановић, Марија Трифуновић, Ивана Трпчевић, Јана Черепанова, Теодора Шпер, Биљана Бабијановић, Зорана Димитријевић, Ирена Месарош, Ивана Прибић, Дмитриј Арбузов, Александар Ђурђевић, Франческо Коча, Михаил Сергејев, Василиј Собољев, Никола Стаменовић, Зоран Трифуновић, Грегори Хамфриз

Господа у III чину:
Бојан Раднов, Марко Иван, Иван Ђерковић, Грегори Хамфриз

Даме и господа*: Ирина Бабић, Миа Војновић, Дуња Поповић, Мина Вујић, Ивона Галић, Реља Матић, Давид Ожват, Коста Спилкуцић, Марио Розмаринг

Пажеви**: Маша Шаро, Катарина Павловић
Статисти: Владислав Шегуљев, Мирослав Стојиљковић

*Ученици Средње балетске школе у Новом Саду
**Ученици Основне балетске школе у Новом Саду

ОРКЕСТАР СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Концертмајстор: Владимир Ћуковић / Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Дејан Бркић, Димитрије Бељански
Инспицијенти: Иван Свирчевић, Тања Цвијић
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски

Премијера: 4. април 2008. године, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје око два и по сата, с једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта



Принц Зигфрид, са својом дворском свитом, прославља рођендан. Од мајке на поклон добија самострел, и она га при томе подсећа да ће сутра бити велики бал на коме ће морати да одабере невесту. Краљица мајка се повлачи, прослава се наставља, а он одлучује да оде у лов, на тајанствено језеро, у оближњу зачарану шуму (први чин). Угледавши лабудове, нишани на њих, али они изненада нестају. Чудесна светлост обасјава језеро, лабудови се претварају у прелепе девојке и окружују младог принца. Одушевљен је њиховом лепотом. Причају му о злом чаробњаку Ротбарту, који их је претворио у лабудове. Чини могу бити збачене ако се младић закуне у вечну љубав. Најлепша међу девојкама је Краљица лабудова Одета (Белилабуд), која га је опчинила својом дубоко осећајном игром. Принц јој се заклиње на верност и вечну љубав. Одета и Зигфрид, окружени белим лабудовима, играју велики класични дует. Појављује се чаробњак Ротбарт и лабудови нестају (други чин).

Пауза

Краљица приређује велику дворску свечаност, у нади да ће Зигфрид одабрати невесту између принцеза које су стигле из Италије, Пољске, Шпаније, Мађарске, Русије… Свака од њих се труди да привуче принчеву пажњу, али ниједна не успева у томе јер Зигфрид машта само о Одети. Ротбарт прибегава лукавству и на бал долази са својом кћерком Одилијом (Црни лабуд), која ликом подсећа на Одету. Зигфрид игра с Одилијом (велики класични дует). Мајка захтева од сина да одабере невесту, и он, мислећи да је то Одета, одабире њу. У том тренутку на прозору се појављује права Одета и принц, схвативши да је обманут прекршио заклетву, потрчи на језеро (трећи чин).

На обали језера лабудови очекују повратак своје Краљице од које зависи њихова судбина. Она се узнемирена враћа, а за њом, дубоко потресен, принц. Он је моли за опроштај. Супротставља се Ротбарту, побеђује га, чини су збачене, Одета је поново прекрасна девојка, живот тријумфује (четврти чин).

Апсолутни успех целокупног ансамбла

Балет „Лабудово језеро“ на фантастичну музику Петра Иљича Чајковског, по својој садржини, бајколикости, као и изванредним могућностима које пружа интерпретаторима, представља сам врх такозваног белог балета, јер у духу академизма, својим комплексним техничким и уметничко-естетским захтевима, подиже ниво играчке професионалности тако што дисциплинује и формира играче. У Српском народном позоришту „Лабудово језеро“ први пут је изведено 1955. (само други чин) и од тада, у пет наврата чинило је врх балетског репертоара, афирмишући, како кореографске замисли Георгија Македонског, Карола Тота, Вере Бокадоро, Константина Сергејева и Валерија Ковтуна, тако и играчке домете новосадских првакиња балета, међу којима – Јелене Андрејеве, Мире Поповић Сенаши, Ерике Маријаш, Леоноре Милер Христидис и Оксане Сторожук. Након шеснаест година, враћањем балета „Лабудово језеро“ на репертоар, управа СНП несумњиво се уверила у веома важну чињеницу, да је после низа година и бројних балетских представа неокласичног стила стасала нова генерација играча и солиста чији плесни потенцијал може да се усавршава и негује на пољу класичне балетске игре која представља основ за даљу надградњу њихових играчких физиономија.

У свету уметничке игре је познато да постављање на сцену „Лабудовог језера“ тражи испуњење бројних захтева – пре свега велик и технички добро припремљен ансамбл, као и савршену играчку технику и уметнички интегритет балерине која остварује улоге белог и црног лабуда. А с обзиром да је то велика ансамбл представа у којој се смењују бројне плесне нумере, различите по карактеру и играчким захтевима, потребна је и зналачка рука кореографа која ће препознати оно најбоље у играчима и обезбедити им у представи оптимум њихове играчке изражајности. Ослобођен предрасуда да ово велико дело балетске литературе мора по сваку цену да чека идеалан транутак у којем ће се сложити сви делови мозаика званог врхунски ансамбл и играчке звезде. Кореограф Владимир Логунов је постављајући „Лабудово језеро“ за новосадски балет имао пред собом велики лични изазов, да из младог ансамбла извуче максимум и да солисткињама балета Андреји Кулешевић и Јелени Лечић Колчерију пружи животну шансу да одиграју улогу Одете и Одилије. Тако је на две равноправне премијере „Лабудовог језера“ новосадска публика видела интерпретације белог и црног лабуда, прво у извођењу Андреје Кулешевић а затим и у креацији Јелене Лечић Колчерију.

Ако се има у виду, да су обе балерине до сада, своје уметничке биографије оствариле у мањим улогама неокласичних балета или пак у савремено осмишљеним кореографијама, као и у Форуму за нови плес СНП-а, у којем су до савршенства развиле свој модеран играчки израз, онда је и разумљиво што је у њиховом наступу било осцилација и уметничког грча као и техничке непрецизности или несигурности у најтежим играчким деоницама црног лабуда који од балерине изискује врхунску играчку виртуозност. А што се тиче великог Адађа принца и беле лабудице у другом и четвртом чину, који плени нежношћу, лепотом и мекотом игре, и Андреја Кулешевић и Јелена Лечић Колчерију су га, свака на свој особен начин, лирски изражајно и технички прецизно оствариле.

Тако да је на поменутим премијерним извођењима, које је публика изванредно прихватила и које се могу сматрати апсолутним успехом целокупног балета СНП-а, свака од њих понудила лични максимум у интерпретацијама Одете и Одилије и добру концентрацију и енергију са којом је једино могуће изнети целокупну представу.

Принца Зигфрида играо је солиста балета талентовани Андреј Јосиф Колчерију одличан партнер у дуетима са партнеркама, играч великих и лаких скокова и сигурних пируета у соло наступима, али без харизме и аристократске елеганције једног принца.Злог чаробњака Ротбарта интерпретирао је Флавијус Сасу, у поједностављеној кореографији коју је играчки прецизно остварио са наглашеном експресијом, али карактерно недовољно убедљиво. У чувеном Pas de trois у првом чину, технички веома прецизну и полетну, видели смо игру Мирјане Дробац (такође изврсну у игри четири мала лабуда и у мађарској игри) као и игру изузетно талентоване Наталије Раичевић. Док су лик дворске луде, на занимљив и индивидуално обојен начин интерпретирали лаконоги и хитри Олтеан Тудор и Даисуке Миура (који је технички био прецизнији и ликом пластичнији).

Новосадско „Лабудово језеро“ Владимир Логунов је поставио класично, следећи кореографске идеје Маријуса Петипа и Лева Иванова, са ненаметљиво постављеним ауторским кореографијама игара на двору. И док је наступи мушког дела ансамбла био стандардан, бели чинови у извођењу женског дела ансамбла били су на нивоу великих балетских компанија – прелепих формација које Логунов није желео да сведе на статичност, како би нагласио драмска дешавања. Њихова игра била је уједначена, естетски импресивна и дала је главни печат „Лабудовом језеру“, чију сценографију аристократско-бајковите лепоте (у првом и трећем чину) као и тајанство језера на којем се појављују лабудови (у другом и четвртом чину) потписује Миодраг Табачки.

Балетске костиме, чистих линија и пастелних тонова, са стилизованим карактерним назнакама фолклора разних земаља осмислила је Мирјана Стојановић Маурич. Изводећи „Лабудово језеро“ Чајковског, оркестар СНП-а, вођен диригентском палицом Жељке Милановић, остварио је одличну комуникацију са играчима на сцени.

Снежана СУБИЋ, ДНЕВНИК, 14. април 2008.