Копродукција Српског народног позоришта и Центра за развој визуелне културе

Момчило Настасијевић

КОД ВЕЧИТЕ СЛАВИНЕ

Редитељка: Соња Петровић
Драматуршкиња: Мина Петрић
Сценографи: Жељко Пишкорић и др Младен Стојановић
Костимографкиња: Јасмина Радујко
Сарадник за сценски покрет: Игор Грекса
Сарадник за сценски говор: др Дејан Средојевић
Дизајнер светла: Никола Маринков
Фотографије: Владимир Величковић
Стручна сарадница: др Јелена Сокић
Сарадница на тексту: Николина Ђукановић

Подела:
Соња Кеслер
Стефан Вукић
Бојана Милановић
Вукашин Ранђеловић
Милош Лазић
Стефан Старчевић
Миа Симоновић
Алиса Лацко
Нина Рукавина
Ненад Пећинар
Димитрије Аранђеловић

Аутори и извођачи музике:
Стефан Сеетхалер
Данијел Сеетхалер
Филип Грубач
Игор Сакач
Петар Бањац

Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Срђан Стојновић
Мајстор тона: Јован Живковић
Асистенткиња сценографа: Нада Даниловац

Премијера: 21. фебруар 2022, сцена „Пера Добриновић“



Ова драма говори о прародитељском греху и последицама поступака наших предака. След догађаја какав постоји у драми Kод Вечите славине заступа идеју да прошлост детерминише будућност, тј. да садашње генерације трпе последице делања претходних.

Међутим, можда и важније питање од ове библијске идеје о прагреховима јесте питање начина на који се греси преносе? Дакле – не само да ли су наши преци чинили зло, а ми наставили да се понашамо по истом моделу, него и шта нас нагна да понављамо њихове грешке? Да ли су управо прећуткивање и заташкавање срж овог несретног ланца? Шта ми заиста знамо о томе?

Става сам да је читава моја генерација одрастала на не лажима о историји него на селектованим информацијама, а да прича о културном идентитету једног народа не може да почива на површним информацијама и легендама, митовима. Него искључиво и само на истини. Из тог разлога и ова представа изгледа као бајка, легенда, мит, као нешто што нисмо тачно сигурни да је постојало.

У драми Kод Вечите славине један злочин проузрокује следећи и тако даље у узрочно-последичној вези долазимо до модела страдања који не може да се прекине, који траје дан данас. Чини се да смо у културно-нематеријално наслеђе осим модела насиља добили и вештину прећуткивања и склањања главе од несрећних околности, а идентитет сваке следеће генерације још је недефинисанији или дефинисан лажним или полуинформацијама. Због тога се временом у људима који стасавају у незнању све више развија апатичност према окружењу и екстремне појаве и осећања као што су бес, агресија, мржња… Ликови из Настасијевићеве драме су „екстремне“ и девијантне појаве учиниће се ничим изазвано и немотивисано… Међутим, управо је мотивација за њихово посрнуће дубоко укопана у колективно несвесно, јер како каже сам Настасијевић: „Kлица мог страдања заметну се пре него ја у матери.“

Наша представа позива на суочавање са злом, његово признавање и одлуку да се тај узрочно-последични модел насиља свесно прекине.

Соња Петровић

Боравити у тексту Момчила Настасијевића, за мене, испрва није било удобно.

Свака је реч важна, мисао елиптична, главни карактери махом луди, страсти кључају тако да и читалац/тељка остају без даха, неумољива машина драмске радње меље ликове и време

Читам, зато, тражећи пута, изнова и изнова све што је човек написао. И, гле чуда, све је то један текст, исти текст, палата осветљена свећом, увек из другог угла. Усхићење.

Правим избор ауторове поезије, она постаје текст на који композитори стварају музику представе. Постаје и текст бајалица које изговара Тина. Отворим ли сабрана дела Настасијевића пронаћи ћу реченицу која осветљава друге.
Ево и сад: „Али што се тамно наслути чулом или мишљу или сном, то се већ невидимо заметнуло и расте у остварењу, да се на концу опипљиво покаже.“ (Реч о животу оца Тодора овог и оног света).

„Код Настасијевића се стално тражи – али и налази. Слутња о некој мелодији је путоказ, и најзад излазимо на прави пут.
Отприлике такав је стваралачки потез Настасијевићев: причуло се, значи да негде јесте, – слушамо, трагамо, чујемо: ту смо“ (С. Винавер, Момчило Настасијевић)

Ауторова веза са фолклорним, са хришћанским и са средњовековним води даљем истраживању. Момчило Настасијевић писао је једним ухом ослоњен на матерњу мелодију и на народно предање. Ауторов свет симбола постаје вишезначнији, долази у везу са древним, судбинским, магијским… Све што је наслућено, одсањано, што је похрањено у несвесном људи који су имали ту срећу и несрећу да одрастају на овим просторима, присутно је и живо у његовом тексту.

Најзад, у ослушкивању, истраживању, читању, раду… и мени се: „Отворило души.“ Запевао је језик Настасијевићев тако да га свуда чујем, преводим сопствене мисли у његову мелодију.

Како је лепо боравити у њему. Можда га никад не напустим.

Мина Петрић