Увертира: Јутро у шуми. Природа се буди и представљају се становници шуме. Параду отвара оркестар буба са диригентом Скакавцем, прати их вртоглави циркус предвођен славном артисткињом Дивљом свињом, за њима је поштар Зец у друштву два шумска пријатеља, и чопор Вукова који се труде да буду страшни све док их јато устрепталих Птица није уплашило. Ту је и госпођа Лија са својим слушкињама Веверицама, неспретни Меда који бежи од Пчелица, и најбитнија – магична Шума која, док ковитла своје гране будећи добри дух природе, позива Свице да осветле хероја шуме, надалеко поштованог Јежурку Јежића.

1. чин: Јутро је. Шума се буди, зраци сунца обасјавају кућицу. Јеж спрема по кући, ради јутарњу гимнастику, помаже дрвећу које је жедно и стара се о шуми као прави заштитник. Срећан што је у свом малом царству, пева арију о слободи, о срећи, о љубави према свом дому: „У теби живим без бриге, страха / И бранићу те до задњег даха!“
Ова химна разгали читаву шуму и сви се радују. Весеље прекида банда галамџија предвођена Лисицом која Јежа назива будалом а његову кућу страћаром и штенаром пуном бува. Напад се заоштрава, а Лисица, схвативши да Јеж има право, заћути чекајући расплет догађаја. Јеж је храбар и супротставља се нападачима, па му и Шума прискаче у помоћ. Галамџије су осрамоћене и отеране.
Лисица се искрено покајала за своје поступке, Јеж јој великодушно прашта, па шума слави победу свог доброг чувара.

2. чин: Док Шума слави Јежа, њеног славнога ловца и заштитника, Зец му доставља Лијино писмо која га позива на ручак. Јеж се весели позиву и спрема се да крене на пут.
Јежев пут кроз шуму доноси галерију необичних становника шуме који промичу пред његовим очима. Јеж зна да ужива и у самом путу, а зна и кад треба да се одмори.
Лија и њена свита веверица нестрпљиво очекују Јежа, а он, као прави каваљер, наздравља домаћици и њеном дому. Отпочиње четворосатни ручак уз шумски хор и оркестар буба. Вредне Веверице само нижу јело за јелом, а Јеж и Лија, уморни од гозбе, полако тону у сан. Лија то покушава да спречи како би фешта трајала и позива оркестар буба да буде гласнији. Али нико још није спречио „модри вео“ да се надвије над шуму, док Птице играју свој ноћни плес уз хук сове што их позива у лов.
Јежић се изненада разбуди и устаје да би пошао својој кући. Лија се труди да га задржи нудећи му свој дом, али он одбија њен позив речима: „Дражи је мени мој скромни дом!“ Лија остаје увређена, а Јеж одлази кући пратећи светлост Свитаца.

3. чин: Ноћ је. За нераспремљеним столом седи увређена Лисица питајући се зашто је Јеж отишао. Каква је то његова кућа која му је дража од овакве гозбе и њеног друштва? Ћути Лија, оборила њушку, па јој се над главом роје црне мисли, као да је читава шума решила да јој се подсмева, чак јој и шуштање лишћа под прозором звучи као ругање. Црв сумње увукао се у Лисицу, изједа њено срце гонећи је да пође у потрагу за Јежом да би се уверила каква је то кућа што му је толико драга.
Жури се Лија пратећи Јежев траг, кад одједном пред њу искочи чопор гладних вукова. Лисица их је причом о богатом дому Јежа лако придобила да јој се придруже, пошто ни њима није јасно како неко може толико да воли своју кућу, кад би они своју дали за јагње. За разлику од Јежа који ужива у путу, Лија и вукови не примећују лепоту природе јер су им очи замагљене похлепом, а завист уме да поквари све, па чак и лепоту. Ускоро њихова дружина постаје бројнија јер се придружују халапљиви Меда и Дивља свиња, која је спремна да напусти свој циркуски посао само да би видела колико је богата Јежева кућица и може ли икако омастити брк.
У једном тренутку Лисица се запита да ли греши, да ли је шумска дружина халапљиваца стварно добро друштво, има ли Јеж право… али брзо одагна ово јато црних мисли и настави пут. Дружина сустиже Јежурку баш кад је био пред кућом, па осташе у чуду: уместо богате палате са чијих сводова висе печене шеве нађоше рупу, испод старе букове кладе, у коју се добри Јеж ушушкао и спокојно заспао. Јато птица плеше успаванку за уснулог Јежа, и читава шума тоне у сан.