Петер Хандке

ГОЛМАНОВ СТРАХ ОД ПЕНАЛА

Превод: Дринка Гојковић
Драматизација, режија и адаптација: Ана Ђорђевић
Драматург: Николина Ђукановић
Сценограф: Љубица Петровић
Костимограф: Светлана Цвијановић
Композитор: Владимир Пејковић
Сценски говор: Дијана Марковић
Сценски покрет: Вишња Обрадовић
Фотографије: Срђан Дорошки
Редитељ видео-материјала: Синиша Цветић
Сниматељ и мотажер видео-материјала: Владислав Андрејевић
Сарадници на изради видео-материјала: Јован Радаковић и Ненад Маринковић
Продуцент: Јудит Ференц
Асистент костимографа: Милена Грошин
Асистент драматурга: Дивна Стојанов


Играју:
Марко Марковић
Милован Филиповић
Бојана Милановић
Сања Ристић Крајнов
Николина Спасић
Бојана Тушуп
Марко Савковић
Тања Пјевац
Пеђа Марјановић
Вишња Обрадовић
Миа Симоновић
Мина Павлица

Играју у видео-материјалу:
Анђела Пећинар, Андријана Ђорђевић, Јелена Лончар, Дарија Вучков, Нађа Максић, Теодора Парошки, Симонида Мандић, Мила Пајић, Невена Неранџић, Иван Павловић, Драгомир Пешић, Стефан Старчевић, Филип Клицов и Бранислав Ћалић


Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Срђан Стојновић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Владимир Огњеновић
Видео-бим: Срђан Миловановић и Ђорђе Верначки

Прва проба: 8. марта 2021, ВИП салон СНП-а
Премијера: 4. септембар 2021, на фестивалу ИНФАНТ
Премијера у СНП-у: 5. октобар 2021, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје: сат и четрдесет минута

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.Захваљујемо се ФК Војводина и Академији уметности Нови Сад.
Настанак представе подржао је Аустријски културни форум Београд.



Свака игра, а и ова наша, има свог победника, има свога губитника. Губитник бити, како год томе приступио, није лепо, није пријатно, спорења не вреде, једноставно – није. А као у свакој игри, тако и у овој нашој, победити – није лако.

То компликује ствари, али је неопходно, јер, у противном игра није занимљива. Ништа није занимљиво ако је циљ лако остварив. Живот је углавном јако досадан, дечко мој, и ти то и сам знаш, и ако нема неизвесности, ако нема тог… надања, које се чини час оправданим, час узалудним, да ће лопта завршити у голу, ако се она голу ближи, и сви су изгледи да ће тамо завршити, а она ипак некако не заврши или обрнуто, изгледа да никад неће, а оно – оп, и она унутра, свет би био неподношљиво место. Дословно, нико не би могао да поднесе процес живљења.

Петер Хандке, Голманов страх од пенала

О Хандкеовом Голмановом страху од пенала

У роману Петер Хандке пише о неколико дана у живота бившег голмана Јозефа Блоха од кад губи посао на градилишту где је радио као монтер, или онога што Блох тумачи као отказ. Писац примењује поступак супротан психолошком реализму, одустаје од стандардне књижевне карактеризације и од свог литерарног јунака не прави заокружени лик. Фокусирајући се искључиво на описе његовог стања и његову свакодневицу, Хандке не провоцира емпатије читалаца према Блоховој судбини.

Блохов свет је хладан, застрашујућ, отуђен, нарушене комуникације не само између људи него и на метафизичкој равни.

У роману Хандке користи оно што Гинтер Андерс, у студији Кафка – pro et contra, дефинише као Кафкино стилско обележје: о дешавањима која, с обзиром на њихову природу и традиционалну приповедачку праксу, треба да имају другачије наглашене осећајне тонове, он пише једнаким, безличним, равним тоном. Отуда читалац, заједно с јунаком, не зна како треба да се постави према исказима у тексту па не може ни да се препусти да га писац некуд води.

Премијера у Српском народном позоришту
Петер Хандке: Голманов страх од пенала
Адаптација и режија Ана Ђорђевић

КОШМАР ЖИВОТНИХ ГУБИТНИКА
„Ја јесам за описивање, али не за ону врсту коју прокламује нови реализам… који превиђа да се књижевност прави од језика, а не од ствари које језик описује“. Ову Хандкеову тврдњу Дринка Гојковић, преводитељица романа „Голманов страх од пенала“, са правом издваја као сублимацију пишчевог теоријског става, који спроводи и пропитује кроз читаво своје дело.
Шта то конкретно, у случају предлошка за представу у СНП, значи? Осамдесетак страница значењски изузетно густог текста прати неколико дана у животу бившег голмана и бившег монтера, Јозефа Блоха. Прати их кроз оптику главног лика, али искључиво спољашњим, до у ситан детаљ описима сијасет, углавном баналних поступака и речи којима је изложен. И нарочито звукова. Добија се упечатљиво сведочанство једне изузетне осетљивости, преосетљивости на спољашње утицаје, који стижу из парчића изломљеног околног света, лишеног смислене целине.
Од фрагмената романа Ана Ђорђевић гради нову конструкцију, линеарну целину коју повезује узрочно-последично. Фрустрацију главног лика мотивише несхватљиво пропуштеним пеналима на важној утакмици, после чега се читав његов живот ломи на делове. Егзистенцијалну кризу, која је и узрок и последица фаталног пропуста, Јозеф Блох сада отворено и нескривено живи.
Ако је донекле изневерила Хандкеов „страх од приче“, Ана Ђорђевић је режијом у потпуности успела да донесе високи интензитет тензије егзистенцијалног грча главног лика, његов доживљај спољашњег света, болну угроженост од поступака и речи које за њега губе смисао, и сливају се у звучни кошмар агресије којој је изложен са свих страна. Са том пасивном позицијом лика, при том константно присутног на сцени, врхунски се изборио Марко Марковић, који и у неделању успева да видљиво изнијансира снажан унутрашњи набој, све валере унутрашњег мрака, који (као и мутави дечак који је нестао, а помиње се у неколико наврата) није у стању да формулише и да искаже, да крикне свој ужас и бол.
Не би било јасно од чега то Јозеф страда, да и околина није једнако пажљиво артикулисана. Неке ликове је Ана Ђорђевић преузела из романа, некима – који само прођу кроз видно поље Јозефа Блоха – дала је већи простор. То се нарочито односи на бившу жену, тај симбол свеколиког успеха, лепу, хладну и остварену лицемерку, у раскошном тумачењу Сање Ристић Крајнов. Милован Филиповић, као менаџер клуба, глумачки прецизно нијансира сав апсурд моћи која се нађе у кловновским рукама. Бојана Тушуп аутентичним лудилом испровоцира своје убиство, док Тања Пјевац суптилно демонстрира широку скалу осећања бивше, остављене девојке. Миа Симоновић и Мина Павлица ефектно су зачиниле овај спољашњи кошмар, као да су изашле директно са чајанке Лудог шеширџије.
Тај животни лавиринт и безизлаз јасно је назначен декором Љубице Петровић, док костим Светлане Цвијановић има задатак да прикрије животне пукотине и пружи лажну слику кичастог склада. Музика Владимира Пејковића значајно подржава немир и тензију главног лика.
Пуна препорука за гледање.

Александра Гловацки


ХАНДКЕОВИ УНУТРАШЊИ СВЕТОВИ

„Голманов страх од пенала“, према роману Петера Хандкеа, адаптација и режија Ана Ђорђевић, Српско народно позориште, Нови Сад и “Велики пад”, према роману Петера Хандкеа, адаптација и режија Љубиша Ристић, КПГТ
Сценски текст „Голманов страх од пенала“, настао према роману Петера Хандкеа (1970), предложак је за представу која се може дефинисати као апсурдна и егзистенцијалистичка комична драма, упечатљиве, кошмарне атмосфере. Роман је приличан изазов за драматизацију, јер нема упадљивије радње, усмерен је ка истраживању језика и наглашеној, херметичној интроспекцији. Књижевно је недвосмислено вредан, али је истовремено врло клизав терен за сценско извођење. Имајући то у виду, драматизација Ане Ђорђевић се може означити успешном, јер динамично разиграва Хандкеове унутрашње светове, чинећи их театарски комуникативним. Радња открива живот протагонисте Јозефа Блоха, бившег голмана, покрећући питања односа између успеха и неуспеха, победника и губитника, али и филозофске проблеме функције патње и тражења смисла у лавиринту (привидног) друштвеног бесмисла.
Блоха, смлављеног неуспесима, професионалним, као и личним, прецизно, снолико реалистички игра Марко Марковић, сугестивно приказујући нагомилани умор од живота и безвољност у борби са изазовима свакодневнице. Његова стрпљива, продорна и одмерена игра упечатљиво открива и дубоки антрополошки страх од ништавила. Милован Филиповић такође наступа преовлађујуће реалистички, са дозама поетске надградње, обликујући различите ликове из Јозефовог окружења (Менаџера, Портира, Незнанца). Остатак ансамбла је низ епизодних ликова представио са израженијом артицифицијелношћу, пластичношћу, понекада и пародијом, истичући значења апсурда. Сања Ристић Крајнов ефектно театрално игра Јозефову жену, амбициозну списатељицу која је постигла огроман успех написавши књигу о успешном браку, иронично се после нашавши пред разводом. Њену ужаснутост пред крахом брака, и још више, крахом професионалног успеха, глумица убедљиво представља средствима једне круте, механичке хистеричности. Ликови Девојке (Бојана Милановић), Обожаватељке (Николина Спасић), Крчмарице (Тања Пјевац), Келнерице (Вишња Обрадовић) и други, доследно употпуњују пластифицирану галерију Јозефовог окружења.
Сценски простор је такође артифицијелан, бео, представља необичну мешавину дома, тоалета и места за рекреацију, намећући утиске хладноће и отуђености (сценограф Љубица Петровић, костим Светлана Цвијановић). На позорници је постављено и пет екрана различитих величина који емитују различите призоре, са различитим естетским и значењским учинцима. На почетку и на крају представе, када откривају Јозефа на терену, у комбинацији са аудио снимцима, Јозефовим монолошким мислима о изазовима игре, сценски ефектно одражавају његове унутрашње немире. Касније су видео материјали најчешће сувишни, илустративни су и не доприносе снази призора, при чему су и естетски незадовољавајући. На пример, снимци девојака које кокетно плешу у некој дискотеци, непотребно прате сцену завођења која се одвија уживо на сцени.
У постављању другог, новијег романа Петера Хандкеа на сцену, „Велики пад“ (2011), редитељ Љубиша Ристић има сасвим другачији приступ. Не бира драматизацију као уобичајени поступак прилагођавања прозног дела сценском извођењу, већ пушта делове романа директно на сцену. Његове изабране сегменте чита глумица Рада Ђуричин, преко микрофона, чији глас препознајемо, али је не видимо јер је смештена на горњој галерији на сцени, сакривена дрвећем које маркантно одређује простор. Она има улогу некаквог ди-џеја, контролора забаве који на смену “пушта” Хандкеове речи, и заглушујуће ритмове електронске музике. Сцена представља голу природу, траву и дрвеће који су прави, а на аутентичност доживљаја битно утиче њихов мирис, као да смо заиста усред неке пољане.
Један ниво извођења је звучни, музика и шумови из природе су уплетени са Хандкеовим речима које изражавају мисли о егзистенцијалистичким, антрополошким, политичким темама. Јунак романа је стари глумац који треба да прими награду за животно дело, а његов пут, ход до те награде гради радњу, типичну за Хандкеа, у погледу снажне интроспективности и филозофских значења, као и у „Голмановом страху од пенала“. Гласови који материјализују Хандкеове речи су чисти или модулисани, искривљени дигиталним ефектима, што ствара ефекат отуђења, намећући посебно разматрање значења речи. Други план игре граде кореографске сцене. Једне изводи група девојака налик вилама, нимфама, које плесом илуструју речи. Друге, које прате рејв, грувајућу електронску музику и разнобојни лајт-шоу, сценски су ефектније, може се рећи и опчињавајуће. Изводи их група од двадесетак различитих људи, од тинејџера до бака и дека, особе шароликих, аутентичних имиџа. У контексту Хандкеовог романа, они се могу схватити као ликови које протагониста среће на путу. У више наврата излазе на ливаду, ритуално изводећи симболички плес живота, при чему се групна кореографија мења, од лакоће покрета и међусобне блискости, до тензија и посрнулости. Ови призори су заиста ефектни, за себе, као и последња сцена, када ови аутентични људи узимају књиге од госпође која их развози у колицима за цемент. Затим се сви простиру на ливаду, урањајући у бескрајне светове литературе, што се може схватити као израз идеје важности читања. Представа неспорно носи снажне и заводљиве слике, којима, са друге стране, фали јача кохеренција целине, јаснији спој извођења текста и визуелних решења.

Ана Тасић
Критика је објављена у Политици 24. октобра 2021. године