ЕВГЕНИЈЕ ОЊЕГИН

лирска опера у три чина

Либрето: Петар И. Чајковски и Константин Шиловски, према истоименом роману у стиховима Александра С. Пушкина
Диригент: Александар Којић / Валтер Атанази (Walter Attanasi, к.г. Италија / Чешка) / Микица Јевтић
Редитељ и кореограф: Лино Привитера (Lino Privitera, к.г. Италија)
Асистент редитеља и кореографа: Хакик Џани (Hakik Xhani, к.г. Албанија / Италија)
Сценографкиња: Кристина Русо (Cristina Russo, к.г. Италија)
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић
Аутор видео-пројекција: Флоријан Чанга (Florian Canga, к.г. Албанија)
Фотографије: Марија Ердељи

Улоге:

Татјана, кћер Ларине
Наташа Јововић, к.г. / Маја Андрић

Евгеније Оњегин
Васа Стајкић / Милан Обрадовић, к.г.

Олга, кћер Ларине
Мартина Кољеншић, к.г.

Владимир Ленски, песник
Бранислав Цвијић / Стеван Каранац

Ларина, удовица бригадира
и велепоседника Дмитрија Ларина

Виолета Срећковић

Филипијевна, дадиља
Ванда Маријански, к.г. / Марина Павловић Бараћ

Кнез Гремин
Горан Крнета / Страхиња Ђокић

Трике, Француз
Игор Ксионжик / Михаило Славнић, к.г.

Капетан
Бранислав Станков / Дарко Перић, к.г.

Зарјецки, пријатељ Ленског
Никола Баста, к.г. / Лука Јозић

Соло тенор
Александар Толимир / Бојан Здравић

Сељаци, сељанке, гости на балу, велепоседници и њихове супруге, официри; Петербург и околина, 1820.

Учествују Хор, Балет и Оркестар СНП-а

Балет: Весна Бишоп, Мелиса Брођин, Миленица Јовић, Верица Козарев Кларић, Јелена Марковић, Бојана Матић, Бојана Митић, Христина Станковић, Марија Трифуновић, Ивана Трпчевић, Теодора Шпер, Јана Черепанова, Дмитриј Арбузов, Лука Делер, Александар Ђурђевић, Марко Иван, Михаил Сергејев, Василиј Собољев, Никола Стаменовић, Зоран Трифуновић

Статисти: Владислав Шегуљев, Стефан Микан, Мирослав Стојиљковић, Марко Несторовић

Вокална педагогиња: Олга Фатејева (к.г. Италија)
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Асистенткиња редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Допунски хор припремио: Јован Пејић
Корепетитор хора: Немања Штеванов
Инспицијенткиње: Тања Цвијић, Сања Миланов
Суфлерке: Санела Митровић, Александра Мајтан
Дисплеј и адаптација превода за титл: Иван Свирчевић
Лектор-сарадник за руски језик: Зоран Маровић
Репетиторка Балета: Весна Бркић
Корепетитори Балета: Димитрије Бељански, Дејан Бркић
Тонски сарадник Балета: Предраг Петрушевски
Мајстор светла: Ђорђе Бедов
Видео-бим: Ђорђе Верначки, Бошко Рауш, Димитрије Мрђанов, Радивој Дожић
Декор: „La Bottega Fantastica & Co“, позоришна кинематографска сценографска опрема, Катанија (Италија)

Коришћени су костими из фундуса Српског народног позоришта.

Опера се пева на руском језику. Траје око три сата и има 2 паузе (после I и II чина)

Праизведба: 29. марта 1879, Мало позориште, Москва
Прво извођење у СНП-у: 8. октобра 1924.
Премијера: 28. марта 2023, сцена „Јован Ђорђевић“, 19.00, за Дан СНП-а

Током 162. сезоне, Опера СНП-а свим програмима обележава 75 година од њеног обновљеног и континуираног рада и 125 година од првих оперских представа у Новом Саду.



Први чин – Вече је у врту имања велепоседнице Ларине. Ларина ослушкује певање својих кћери, Филипијевна јој прави друштво. Иза сцене чује се хор сељака који се постепено приближава; певају руску љубавну народну песму. Поздрављају Ларину и на њену жељу певају јој и играју веселу народну песму, а затим се удаљују. У врт долазе Тања с књигом, замишљена, и Олга, весела девојка.
У ведрој арији Олга објашњава своју природу (Я не способна к грусти томной … / Нисам склона изнурујућој сети…). Ларина и Олга су забринуте за Татјану која се толико уживела у љубавни роман да пати заједно с јунацима. Олга је задиркује, а Ларина мисли да су то само измишљотине и да у животу „нема јунака“. Ћаскање прекида долазак Ленског и Оњегина.
Њихов долазак уноси узбуђење у овај идилични породични мир. Оњегин је сусед Ленског, безбрижан младић који весело проводи живот без обавеза у Петрограду. Случајно се нашао у селу. Постао је наследник након смрти свог стрица и одлучио је да на поседу живи повучено. Ленски, песник и сањалица, постаје његов присни пријатељ. После првих учтивости Ларина и Филипијевна одлазе да спреме послужење, а Ленски једва чека тренутак да остане насамо са својом Олгом, док Оњегин без одушевљења, из пристојности води разговор с Татјаном. Ленски је нестрпљив и веома заљубљен. Сваки тренутак који проводи одвојен од Олге за њега је мучење, због чега му се Олга помало подсмева. У свом ариозу Ленски јој исповеда љубав страсно (Я люблю вас, я люблю вас, Ольга / Волим вас, волим вас, Олга). Ларина и Филипијевна позивају госте у кућу на чај. Оњегин објашњава Татјани како му је било досадно да проводи дане са болесним стрицем…
Татјана је коначно у својој соби. Сусрет с Оњегином ју је потресао – заљубила се на први поглед. Замишљена је, а Филипијевна је теши. Татјана би хтела да зна да ли је и Филипијевна некад била заљубљена. А њена младост је била тужна – с тринаест година су је удали за дечака млађег од ње и о љубави не зна ништа. Татјана јој признаје да се заљубила. Филипијевна је збуњена па Татјану оставља саму.
Татјана одлучује да Оњегину призна своје осећање (Зачем, зачем вы посетили нас? / Зашто, зашто сте дошли код нас?).
Јутро је. Улази Филипијевна којој Татјана предаје писмо за Оњегина. У скривеном кутку врта на имању Лариних, на месту где је Татјана у писму заказала састанак Оњегину. Чују се девојке које певуше. Прва стиже Татјана, размишљајући како ће Оњегин схватити њено признање. Док је она веома узбуђена, Оњегин реагује суздржано и хладно (Но я не создан для блаженства / Но, нисам створен ја за срећу). Татјана је страшно повређена због тога и схвата да он није достојан њене љубави.

Други чин – На малу свечаност код Лариних долазе пријатељи, суседи, ту су Ленски и Оњегин. Гости се забављају, игра се старински валцер. Оњегин најпре игра с Татјаном, али када чује сплеткарење старијих жена, одлучује да напакости Ленском који га је наговорио да дође на прославу, тако што ће играти с Олгом. Нападно јој се удвара, а Олга, без зле намере, прихвата ову игру. Ленски је љубоморан. Игру за игром Олга поклања Оњегину, не схватајући да ту има нечег лошег. Ленски је дубоко погођен. Непријатну сцену прекида долазак старог Француза Трикеа, који живи на оближњем имању једног племића. Смешни Трике пева Татјани, која слави имендан, француску песму – сјајни куплет којим ствара ведро расположење. Игранка се наставља, валцер смењује мазурка. Оњегин поново игра с Олгом и удвара јој се. Уз то, речима изазива Ленског који више не може да поднесе његово владање и позива га на двобој.
Ленски се подсећа лепих часова које је провео у кући у којој сад толико пати. Олга страхује за исход двобоја, а Оњегин, који није могао а да се не нашали с Ленским, размишља како сад да се извуче из непријатне ситуације. Сви одговарају Ленског од његове намере, али он инсистира на двобоју. Опрашта се, предосећајући своју погибију.
Млин на обали реке, рано је зимско јутро. То је место двобоја између Ленског и Оњегина. Ленски је са својим секундантом већ стигао. Ленски тужно машта о протеклим данима среће и размишља о судбини, као да су му тренуци одбројани. Своје мисли концентрише на Олгу коју неизмерно воли и пева своју најдирљивију арију (Куда, куда, куда вы удалились, весны моей златые дни? / Куда, куда, куда сте отхрлили, пролећа мога златни дани?). Стиже и Оњегин са својим секундантом. Док се секунданти договарају о двобоју, два бивша пријатеља размишљају о путевима судбине која их је претворила у супарнике. Двобој почиње. Оњегин пуца, Ленски пада погођен.

Трећи чин – Петроград, богата племићка кућа у којој се одржава бал. Гости прелазе из сале у салу, све блиста у раскоши, игра се полонеза. Ту је и Оњегин. Досадно му је, нигде не налази мир, прогања га слика Ленског, младог пријатеља којег је убио. Много година отада је прошло, а Оњегин је још увек сам, без дома и жене, без спокојства и радости. Татјана се у међувремену удала за кнеза Гремина који је неизмерно воли и поштује. Потиснула је чежњу своје младости, љубав према Оњегину, и постала примерна супруга, дама која се са сигурношћу креће у највишем петроградском друштву. Сви јој указују поштовање и дивљење. Оњегин је једва препознаје, истовремено је одушевљен и збуњен. Татјана једва скрива своје узбуђење када је њен муж, кнез Гремин, представља Оњегину. Гремин објашњава Оњегину своје осећање, дивљење према Татјани и бескрајну срећу (Любви все возрасты покорны / Љубав свим узрастима влада). Оњегин је потресен. Татјана се осећа уморном и у пратњи мужа напушта бал. Оњегин не може да верује да је то иста она девојка којој је једном тако хладно и безосећајно одговорио на њено признање љубави. Први пут његово се срце покренуло. Заљубио се ватрено и не помишљајући да је Татјана везана за другог човека.Гостинска соба у кући кнеза Гремина. Јутро је. Татјана је сама и тешко јој је, јер се Оњегин поново испречио на њеном путу, унео је у њену смирену душу немир. Осећа да га воли истом младалачком љубављу којом је било испуњено њено срце. Оњегин улази, пада јој пред њене ноге, али га она посматра мирно. Подсећа га на тренутке када је одбацио њену љубав. Није га прекоревала, чак је нашла оправдање за његов поступак. Зашто је сада узнемирава? Тада му се није свидела девојка из забачене сеоске пустоши, а сада се заљубио у њу, даму из петроградског друштва. Оњегин јој плаховито исповеда љубав, тражећи да и она призна своју љубав у коју је сигуран. Она му говори да је „срећа била тако могућа, тако блиска“ и да га још увек воли. Али њена судбина је запечаћена и због тога треба да је одмах остави. Оњегин је упоран. Након што му признаје своју љубав, Татјана се одмах прибра и понавља му да ће остати верна своме мужу. Оњегин, поражен, бежи из њене куће… Крај

Радио-Београд 2, 29. III 2023.

Петар Чајковски је компоновао 11 опера, а Евгеније Оњегин  је међу његовим ремек-делима, рађен, наравно, према истоименој поеми Александра Пушкина. Сам композитор је, уз малу помоћ песника Константина Шиловског,  начинио либрето углавном романтизујући оригинални текст – тамо где је Пушкин био циничан и реалистичан, Чајковски је био на ивици сентименталности стварајући романтичарску оперу пар екселанс. Означио ју је непретенциозно као лирске сцене, ставио нагласак на интеракције међу главним ликовима и унео живописне призоре у виду хорских и балетских сцена.

Лирика заиста доминира јер се сва драма одвија управо у односима између Татјане и Оњегина, те Оњегина и Ленског. Ове камерне призоре пуне психолошке напетости прекидају масовне сцене сеоских или балских игара погодне за сценски спектакл.

Аутори новосадске представе су спретно искористили све сценске потенцијале дела приказујући га у реалистичном изразу, а визуелно – у стилу одговарајуће епохе, тј. првих деценија XIX века. Гостујући ауторски тим је интернационални, из Италије и Албаније, те можемо рећи да су њихове идеје унеле један свежи дух на новосадску сцену.

Лино Привитера је, као редитељ, остварио једно стандардно вођење ликова у мизансцену који је прецизно одређен радњом, а као кореограф дао је велику и ефектну плесну улогу хорском ансамблу, те живописну балетском. У његовој поставци истакао се један неочекивани, надреални детаљ – кад дадиља прекривена таписеријом иконе, пролази пред Татјаном која је сада удата аристократска дама, симболишући како сопствену пролазност тако и нестанак Татјаниног невиног света детињства и младости.

Сценографкиња Кристина Русо је интелигентно искористила велику новосадску сцену мењајући је са само неколико елемената како би дочарала различите просторе – од екстеријера сеоског имања, до ентеријера с једне стране интимне девојачке спаваће собе, а с друге раскошне балске дворане. У томе јој је одличан сарадник био аутор видео-пројекција Флоријан Чанга који је нарочито успело илустровао шумски амбијент, док је у неколико детаља постигао изванредан утисак – на пример, у сцени Татјаниног писма на позадини је остварена визуелна динамика игром огромних гушчијих пера, док је сличан ефекат постигнут игром огромних лустера на крају балске сцене у III чину кад Оњегин схвата сопствену трагедију, његов свет се, дакле, руши.

Гостујућем интернационалном тиму припада и диригент Валтер Атанази који је ангажовано и прецизно водио вокални ансамбл и оркестар СНП-а. Велики део његовог посла остварила је заправо Весна Кесић-Крсмановић која је припремила хор тако добро да су одговарајуће сцене представљале један од најбољих елемената музичке партитуре. Складан и снажан звук Хора, било да је то био женски, било мешовити ансамбл, громко би испунио дворану и представљао прави тренутак за уживање. Рекосмо, дакле, да је опера Чајковског лирска драма главних ликова и у овој поставци тај терцет су чинили Данијела Јовановић као Татјана, Васа Стајкић као Оњегин и Стеван Каранац као Ленски.

Велики задатак вокално комплексне и драмски снажне улоге имала је Данијела Јовановић, и она је тај задатак обавила поуздано и са пуним ангажманом. Како је радња одмицала њена улога је све више добијала на драматичности, јер у I чину и она и Васа Стајкић су деловали попут чеховљевских ликова, пасивних и помало изгубљених у животу.

И Васа Стајкић је успешно приказао свој лик, у крајње лирском, нежном изразу готово до самог краја када се лична драма Оњегина открива у свом свôм ужасу.

Стеван Каранац као Ленски је вокално и глумачки био супериоран, пун страсти и аутентично доживљеног израза, изванредног, снажног гласа племените боје, са кулминацијом у чувеној арији Ленског у II чину.

Међу осталим солистима овом приликом бих издвојила изванредне вињете дадиље и кнеза Гремина које су тумачили ветерани Марина Павловић-Бараћ и Бранислав Јатић.

А СНП-у бих честитала његов дан и репертоарски избор ремек-дела Чајковског које ће, сигурна сам, у даљим извођењима само добити на самоуверености и сигурности извођача.

Горица Пилиповић