Јаков Готовац

ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА

комична опера у три чина

Либрето према мотивима народне приче написао Милан Беговић
Диригент: Жељка Милановић
Редитељ: Егон Савин
Режију обновила: Катарина Матеовић Тасић
Хор припрема: Весна Кесић Крсмановић
Сценограф: Миодраг Табачки
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич, Марина Сремац
Кореограф: Валериј Миклин, (к.г. Русија)
Сценски покрет: Ферид Карајица
Дизајнер светла: Марко Радановић
Репетитор балета: Весна Бркић

УЛОГЕ

Марко, богати сељак:
Страхиња Ђокић

Дома, његова друга жена:
Марина Павловић Бараћ (12.04) / Виолета Срећковић (20.04)

Ђула, Маркова кћи из првог брака:
Маја Андрић

Мића, издаје се за Еру с онога свијета:
Бранислав Цвијић

Сима, млинар:
Лука Јозић

Пастирче:
Вера Зечевић (12.04) / Андријана Петровски (20.04)

Момак из села:
Михаило Славнић (12.04) / Јован Пејић (20.04)

Солисти балета:
Соко: Александар Бечварди
Маска: Дмитриј Арбузов

Ансамбл балета:
Теодора Шпер, Ивана Трпчевић, Миленица Јовић, Станислава Николић, Мина Предојевић, Јелена Милошев, Марија Трифуновић, Христина Станковић, Михаил Сергејев, Лука Делер, Франческо Коча, Александар Ђурђевић

Учествују Хор, Оркестар и Балет СНП-а

Статисти: Владислав Шегуљев, Стефан Микан, Мирослав Стојиљковић, Марко Несторовић

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Милена Миловановић, Страхиња Ђокић
Допунски хор припремио: Јован Пејић
Инспицијенткиње: Тања Цвијић, Сања Миланов
Суфлерке: Санела Митровић, Александра Мајтан
Титл: Иван Свирчевић
Консултант за фолклор: Владислав Бабијановић
Корепетитори балета: Дејан Бркић, Димитрије Бељански
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски
Мајстор светла: Ђорђе Бедов

Премијера: 8. фебруара 2003, сцена „Joвaн Ђoрђeвић“
Премијерна обнова: 27. марта 2014, сцена „Joвaн Ђoрђeвић“
Премијерна обнова: 24. октобра 2023, сцена „Joвaн Ђoрђeвић“

Представа траје око три сата с две паузе.

Декор, костими и остала сценска опрема обновљени у радионицама СНП-а.

By arrangement with UNIVERSAL EDITION AG, Vienna (U aranžmanu sa UNIVERSAL EDITION AG, Beč)



Први чин

На гумну богатог сељака Марка, девојке комушају кукуруз и певају. Тужна је само газда-Маркова кћи Ђула: мајка јој је умрла а маћеха за њу не мари. Ђулин глас пробуди Мићу, момка кога нико не познаје, и док жене теше Ђулу, па поново прихвате песму, он склизне са великог пласта, на коме је, непримећен, лежао, – као да је с неба пао! Сујеверне жене му и поверују када каже: Ја сам Еро са онога свијета! – па распреде причу о оном животу, тамо горе, и испоручује поздраве покојника. Излази Дома, Ђулина маћеха, и грди их што не раде, али је Мића, преваром, врати у кухињу, па, оставши насамо са Ђулом, изјави девојци да јој га је њезина покојна мати одабрала за мужа. И док се они договарају како да приволе Марка да пристане на њихов брак, наиђе сам газда и гони Мићу, одбивши да прими једног одрпанца на конак. Но, и Дома је чула за младића са онога света, па, када Марко оде, испитује Еру о своме покојном Матији; а када зачује да јој први муж пребацује што се преудала а за душу му никад ништа не дарује, да је, уз то, и празног џепа, она, у грижи савести, уручи Ери пуну чарапу дуката, покојнику да се нађе, и тобожњи Еро весело одлази. Само, када Марко сазна за дукате, он одмах покупи момке и да се у потеру за Мићом.


Други чин

У млину. Сима, млинар, меље и весело пева све док не навале жене: свакој се жури, и он не зна како да им угоди; а када се појави Дома са Ђулом и тражи да јој се самеље преко реда, избије свађа. Ђула покушава да смири маћеху, али се ова окоми на њу, па бесно оде. Девојка се вајка на своју злу коб; Сима је теши, и она одлази са женама. Но, ево Миће, бежећи пред потером. Сима се склања, а младић се прерушава у млинског помоћника и у највећој буци дочекује потеру: јесте, видео је лупежа како је малочас замакао у планину! Ови оставе коње и наставе гоњење пешице. Враћа се Ђула и он јој, на њено пребацивање што је узео дукате, каже да је то само шала, и наговори је да пође са њим. Они оду на газда-Марковом коњу. Долази Сима, а одмах затим и Марко са потером, па изгрди млинара зато што их је његов помоћник насамарио. Но, док се Сима брани, наиђе једно чобанче и исприча како је Мића побегао са Ђулом, на газдином коњу… Коначно, Сима остаје опет сам.


Трећи чин

На вашару; гужва, вика, весеље. Наилазе Марко и Дома: свађају се пошто јој муж на даје паре да нешто пазари и она, сва бесна, одлази. Млинар Сима прилази Марку и прича му да се Ђула, у ствари, удала за богатог младића из суседног села, и да сретно живе; Ђула чезне за оцем, али Мића неће да дође док га Марко не позове. Овај то и учини, а када се Мића и Ђула, свечано обучени, појаве, народ их радосно дочека. И све се разјашњава: по мајчином савету, Мића је, преобучен у сиромашка, тражио себи девојку, јер која га таквог заволи, та ће му бити добра жена. И он је, ево, вољан да врати коња и дукате, али тражи благослов. Марко то радо учини, па почиње опште весеље, које се завршава великим колом.

… Нашавши инспирацију у широко схваћеној наиви, хлебинској школи, или војвођанском наивном сликарству, фолклорном благу уопште, одакле је изронио јединствени лик из народа, чије се догодовштине и досетке описују у једном од највиспренијих либрета словенске опере, режија Егона Савина постигла је првенствено склад визуелних елемената, с Готовчевом музиком. Схвативши као и писац либрета Милан Беговић важност улоге ефектних хорских призора, и Савин у сценско збивање активно укључује разиграни, пластично обликован, у више планова и група распоређен, певачки веома добро припремљен и динамички изнијансиран хор (нарочито женски), дајући му улогу значајног фактора у убрзавању радње.
Садржај Готовчеве опере у новосадској поставци, иако не потенцира потпуно комичне елементе, али црта одређене карактере и типове, одвија се у визуелно очаравајућој сценографији Миодрага Табачког, која, сагласно причи из народног живота, и музици изразито националног усмерења, изврсно дочарава стилизовани сеоски амбијент, гумном, висећим бундевама, светлом, стогом сена, симболиком црвеног петла и црвеног коња, млином, сценом вашара, обредима и обичајима, филигрански израђеним, чипкасто везеним засторима на главној бинској завеси и „цакнама“ опточеним оркестарским простором, те правим завршним ватрометом!
У бајковиту, сликарски оправдану сценографију, савршено су се слили богати, децентно обојени и украшени, са префињеним смислом за детаљ, и у читавој палети пастелних боја, прекрасни костими Мирјане Стојановић Маурич и Марине Сремац, креирани с асоцијацијама на ликовна обележја ношње широког југословенског, односно балканског региона. Нарочито су сликовито, у маштовите гуњеве, одевени ликови из обредних игара, с маскама, који се осим као повремени чланови хорског ансамбла, уплићу, попут лајтмотива, у поједине сцене и међу главне личности.
… Чувено завршно коло из трећег чина, које својим разноликим ритмовима и богатством оркестарског ткива, доприноси живописности и занимљивости финала, својеврсна апотеоза добра, радости, животног оптимизма и помирења, у кореографији Валерија Миклина, добила је карактер класичне балетске приче, уметка, представе у представи, а не велике ефектне градације, жељеног великог убрзавања темпа, и јединственог масовног народног играња, какве смо очекивали.

Марија Адамов, „Дневник“, 14. фебруар 2003.


У новосадској поставци редитеља Егона Савина, чији је ово оперски првенац и посебно у одличној ликовној опреми сценографа Миодрага Табачког, истакнут је стилизовани фолклорни колорит чије боје подсећају на оживљена платна наивних сликара. Поставка везаност за ритуал, обредне маске, игру светлом, висеће тикве и симболе народних предања (црвени петао и црвени коњ) и у стилу направила помак ка неопримитивзму и архаици.
Густо оркестарско ткање изненађујућом снагом остварио је оркестар, док је хорски ансамбл (и женски и мушки) добро сценски постављен, ликовно сјајно уведен, постигао вокалне врхунце у завршном делу. Бранка Радовић, „Политика“, 11. фебруар 2003.