МОЈА СЕСТРА И ЈА (Meine Schwester und ich) – музичка комедија у 2 дела са прологом и ревијом. Музика: Ралф Бенацки. Текст: Жорж Бер и Луј Вернеј. Прво извођење у Берлину, 29. III 1930, у нашој земљи 24. IV 1931. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 30. X 1964. у НСаду. Превео: Александар Бинички. – Рд. М. Васиљевић, дир. Е. Гвоздановић, сц. М. Крстоношић, к. г., к. С. Јатић, к-граф И. Отрин; В. Куцуловић (Роже), Ф. Кнебл (Чарли), А. Животић (Хенријета), З. Николић (Доли), Д. Балтић (Лаци), Л. Стефановић (Министар), Д. Продановић (Министарка), Ј. Јечменица (Ирма), К. Марцикић (Филосел), Ф. Кнебл (Камамбер), В. Шобот (Герла), С. Васиљев, Н. Гарај, Н. Колак, М. Ползовић, И. Златановић, Т. Мошчинска (Кан-кан), М. Месаровић, П. Сардоч, Б. Талевски (Гранада), А. Животић (Ја морам још једном на Гринциг доћ’), Љ. Мијач, М. Бубањ, В. Јелкић, В. Оренди (Шу платер-лендлер), Е. Марјаш, Г. Панков (Циганска романса), С. Васиљев, Н. Гарај, М. Ползовић, Н. Колак, И. Златановић, В. Јелкић, М. Узелац, В. Чебски, В. Оренди (Миледи – уан степ). – Изведено 38 пута, глед. 9445.

ЛИТ: Г. Дивљак-Арок, „Моја сестра и ја“ Ралфа Бенацког. Двочасовна забава, Дневник, 30. X 1964; А-м, Душан Балтић – позоришни „Гроф Лаци“, Дневник, 30. X 1964; Н. Петин, Духовито и пријатно, Дневник, новембра 1964.

Ј. М.

МОЈИ ЂЕТИЋИ – комедија у 3 чина. Написали: Влада Мијушковић и Јован Гец. Прво извођење 12. V 1939. у НП у Бгду.

Прво извођење у НПДб 28. IX 1939. у Сомбору. – Рд. Т. Танхофер, сц. М. Шербан; Н. Митић (Лазар), Б. Станојевић (Милош), М. Јекнић (Марко), Д. Антонијевић (Јанко), М. Ерцеговић (Јованка), К. Шербан (Даница), Љ. Филиповић (Јагош), А. Стојковић (Петар), М. Ајваз (Гига), Р. Кранчевић (Соса), Р. Ферари (Јулка), З. Антонијевић (Мирна), М. Петровић (Вера), С. Душановић (Паја), И. Душановић (Фрау Штибнер), Б. Андоновић (Резика), С. Пашалић (Јован). – Изведено 24 пута.

Прво извођење у НПДбС 14. X 1939. у Великој Кикинди. – Рд. А. Верешчагин; М. Томић (Лазар), В. Тодоровић (Милош), С. Бурја (Мирко), Р. Гојкић (Јанко), М. Верешчагина (Јованка), К. Бабић (Даница), П. Милосављевић (Јагош), Ф. Живојевић (Пе­тар), М. Мирковић (Јован), С. Савић (Гига), А. Мајценовић (Со­са), Љ. Лазарева (Јулка), З. Чокановић (Мима), А. Милосавље­вић (Вера), Н. Смедеревац (Паја), К. Сибирјакова (Фрау Штимбер), З. Андрић (Резика). – Изведено 24 пута.

Прво извођење у ДНП 5. II 1942. у Панчеву. – Рд. Ј. Јеремић, сц. М. Шербан: Н. Митић (Лазар), В. Милин (Милош), Ђ. Козомара (Марко), Р. Ковачевић (Јанко), О. Животићка (Јованка), М. Миљковићева (Даница), М. Николић (Јагош), Г. Николић (Петар), М. Мирковић (Јован), С. Савић (Гига), А. Мајценовић (Со­са), Љ. Раваси (Јулка), М. Петровићева (Мима), М. Козомара (Вера), М. Милићевић (Паја), И. Душановићка (Фрау Штимбер), Т. Јеремић (Резика). – Изведено 6 пута.

ЛИТ: А-м, Гец-Мијушковић: „Моји ђетићи“, Дан, 15. XI 1939; А-м, „Моји ђетићи“ Вл. Мијушковић и Гец из Београда, Југословен, Кикинда 1939, бр. 505, с. 3; С., Позориште, Војводина, Вршац 1940, бр. 6, с. 2.

В. В.

МОКРАЊАЦ Стеван Стојановић – композитор, хоровођа, мелограф, педагог (Неготин, 9. I 1856 – Скопље, 2. IX 1914). Био је једна од најистакнутијих фигура краја XIX и почетка XX века у музици на јужнословенском простору. Са музиком, односно са световном и духовном народом традицијом, дошао је у додир већ у раном детињству. По преласку у Бгд, још као гимназиста, ступио је у Београдско певачко друштво. Међутим, под утицајем идеја Светозара Марковића уписао се на природно-математички одсек Филозофског факултета, да би студије ускоро напустио и дефинитивно се посветио музици. Уз помоћ Друштва, касније и државне стипендије, студирао је од 1879. до 1883. у Минхену (где су му професори били Е. Сакс и Ј. Рајнбергер), 1884/85. у Риму (професор А. Паризоти) и од 1885. до 1887. у Лајпцигу (професори С. Јадасон, К. Рајнеке и А. Бродски). По повратку у Бгд постао је хоровођа Београдског певачког друштва, уз које је остао до краја живота. Овај хор је уздигао на интернационални ниво и са њим гостовао у разним нашим крајевима – у Србији и ван њених граница (Јужна Угарска, Цетиње, Сарајево, Скопље, Дубровник, Сплит, Ријека, Трст, Згб) и у иностранству (Солун, Будимпешта, Софија, Пловдив, Цариград, Петроград, Москва, Кијев, Берлин, Дрезден, Лајпциг). Повремено је водио и друге хорове у Бгду, од којих су се неки фузионисали са Београдским певачким друштвом. Од момента када се вратио са студија укључио се у разне видове музичког живота Бгда. Његова сарадња са камерним саставима довела је до оснивања Првог српског гудачког квартета (1889-1893, уз Ф. Мелхера, Ст. Шрама и Ј. Свободу). Упоредо је био наставник певања у гимназији, а од 1901. и у Богословији. Под окриљем Београдског певачког друштва је са С. Биничким и Ц. Манојловићем 1899. основао Српску музичку школу (данас музичка школа „Мокрањац“), прву сталну музичку школу у Србији, у којој је био директор и предавао теоријске предмете и певање (до 1913). Иницирао је 1903. оснивање Савеза српских певачких друштава, а 1907. Удружења српских музичара, чији је био и први председник. Изабран је 1906. за дописног члана Српске краљевске академије, а 1911. за дописног члана француске Академије уметности. М. дела (готово искључиво за хор, најчешће за мешовити) одликују: пречишћен, веома гибак, кристално јасан, звучно пун хорски став, композиционо на завидној висини; непогрешива процена у одабиру фолклорног материјала; истанчани сензибилитет како за латентне хармоније тако и за модалне аспекте грађе; самосвојност ткања заснованог на преплитању хармонских и полифоних принципа; богата инвенција у обради и варирању материјала и супротстављању контраста; психолошко тумачење текста; осећање за крепост и заокруженост облика. Све ове одлике нашле су свој пуни израз у облику руковет, који је Мокрањац увео (врста рапсодичне композиције која израста из психолошког садржаја уобличеног у архитектонски заокружену целину). У нашој музичкој терминологији руковет означава појам и форму, односно „висок степен органски јединственог циклуса народних песама обрађених за хор“, а који „својом формалном чврстином подсећа на инструментални циклични облик“. М. је компоновао 15 руковети, а на основу грађе црпене из разних предела Југославије: I–VI и XIII – Из моје домовине, односно уже Србије (1883, 1884, 1888, 1890, 1892, 1893, 1907); VII – Из Старе Србије и Македоније (1894); VIII – Са Косова (1896); IX – Из Црне Горе (1896); X – Са Охрида (1901); XI – Из Старе Србије (1905); XII – Са Косова (1906); XIV – Из Босне (1908); XV – Из Македоније (1909); Огрејала месечина – из недовршене XVI (требало је да буде Из Војводине); као и Приморски напеви (1893), Мађарске песме (1894) и Румунске песме (1909), које су такође врста руковети. Истичу се још: Две песме из XVI века (1888) – хорска обрада напева „на сарбски начин“ које је забележио Петар Хекторовић у спеву Рибање и рибарско приговарање (Венеција 1568); Четири обредне кајде (1891), Турске песме (1895), низ песама за дечији хор (Пазар живине, Ој, додо, Ал’ је леп, Болно чедо – са солом итд.), много пригодних композиција, ненадмашни Козар (1904), затим баладе за бас и клавир Лем Едим и Три јунака и др. Посебно место у његовом стваралаштву заузима духовна музика. С тим у вези треба споменути још један вид М. делатности – његов веома значајан мелографски рад, и то како световне традиције (поред осталог 1896. и на Косову), тако и црквене, уз које је често давао и врло вредне сажете музиколошке осврте и коментаре (белешке уз записе, предговор за Бушетићеве Песме из Левча, предговор за Осмогласник). Бележећи црквену традицију, М. је показао врло развијен смисао за редакцијску чистоту и обраду забележеног материјала, ослобађајући мелодије претераних украса, произвољности и непоузданости настајалих у слободној импровизацији (која је део те традиције) заснованој углавном на усменом преношењу. Дајући и примере могућих варијаната, пружио је и врсту упутства за обуздавање неконтролисане слободе у импровизацији. Његов Осмогласник штампан је 1908, а литографисано издање Општег црквеног појања (односно тзв. Страно пјеније) литографисано је 1914, а 1935. у редакцији Косте Манојловића, који је дао истраживачки досад најзначајнију студију М. духовне музике. Он је оставио многобројне партитуре вишегласно обрађених духовних текстова од којих многе странице представљају ремек-дела врсте. Поред већих дела, Литургије св. Јована Златоустог (1894/95) и Опела у фис–молу (1888), међу најзначајнијима су још: најраније Тебе Бога хвалим (1882), затим две песме На Велики петак, Акатист, Три Статије, Блажена, Христос Воскресе, Величаније св. Сави, Јелици во Христа, Рождество твоје, Кресту твојему, На реках Вавилонским (псалам 136) итд. Многе његове краће духовне композиције (тропари, кондаци, прокимени итд.), и поред значајне уметничке вредности, готово да су заборављене од стране хоровођа (има их штампаних, литографисаних и у рукопису). Као и у Руковетима, тако и у његовим духовним композицијама, често је тешко разазнати шта је узето из народне традиције а шта његова креација. Иако врло заинтересован за музичко позориште, нарочито за музичку драму и Вагнера, и спреман да подржи млађе колеге (Коњовића и друге) у настојањима да оснују Оперу у Бгду, он сâм једва да је „додирнуо“ позориште. Није прихватио ни предлог Драг. Илића (1895/96) да компонује музичку драму Милошева женидба (каснија подлога за опере Б. Јоксимовића и П. Коњовића) на његов либрето. Предлог да напише музику за комад Ивкова слава Сремца и Брзака ипак је прихватио, што је сасвим разумљиво јер је у комаду с певањем прилагођавање постојећим могућностима било лакше. М. музика за Ивкову славу састоји се од 8 бројева за сола, мешовити хор и оркестар. И поред тога што је у оркестру заступљено 14 врста инструмената, партитура је, коришћењем фолклорне грађе са укусом, писана једноставно, готово прозрачно; оркестар је углавном подређен вокалним партијама (премијера у НП у Бгду 21. IV 1901). Према Владану Ђорђевићу, у НП је постојао и рукопис клавирског извода М. музике за драму Васкрсење према роману Л. Толстоја (17. IV 1905), али других трагова о овој музици нема. Капитални М. значај је што је на пољу хорског стваралаштва увео оригиналне узоре транспозиције фолклорних идиома у специфично јужнословенски начин изражавања у уметничкој музици, чиме је дуго служио, и не само на пољу хорске музике, као полазна тачка и ослонац многим југословенским композиторима, али и шире (у Бугарској, нпр. Д. Христовом и другима). На новосадској сцени је извођена Ивкова слава са његовим песмама (НП 1923, СНП 1928, 1946, 1951).

ЛИТ: К. Манојловић, Споменица Стевану Ст. Мокрањцу, Бгд 1923; П. Коњовић, Стеван Ст. Мокрањац, Бгд 1956; В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бгд 1969, с. 303-324; П. Бингулац, Стеван Мокрањац и његове руковети, Годишњак Музеја града Београда, 1956, књ. III; Д. Девић, Мокрањац Ст. Стеван: Записи народних мелодија, Бгд 1956; М. Живковић, Руковети Ст. Ст. Мокрањца, Бгд 1957; М. Павловић, Милоје Милојевић и Стеван Мокрањац, Бгд 1986.

Н. П.

МОЛДОВАНОВИЋ Ђорђе – члан оперског хора (Завидовићи, БиХ, 16. XI 1923 – Нови Сад, 8. XII 2002). Завршио је гимназију са великом матуром у НСаду 1943. Студије агрономије је напустио. У народноослободилачкој борби је учествовао од 27. X 1944. до 15. V 1945. Био је запослен у Индустрији свилених тканина у Земуну од 17. VI 1947. до 31. VII 1948. Од 1. VIII 1948. до пензионисања, 30. XI 1983, непрекидно је био ангажован у СНП као члан хора, а од 1969. као инспицијент Опере. За време свог дугогодишњег рада у СНП одиграо је низ мањих солистичких улога у оперским и драмским представама. Уручена му је 1986. Сребрна медаља „Јован Ђорђевић“.

УЛОГЕ: Други џепарош (Вечити младожења), Ахмет (Коштана), Сполета (Тоска), Официр (Севиљски берберин), Мијо (Морана), Алсиндоро, Сен Фер, Цариник (Боеми), Капетан брода (Манон Леско), Др Фалке (Слепи миш), Шмит (Андре Шеније), Лутер (Хофманове приче), Гроф Чепрано (Риголето), Други лакеј (Чаробна виолина), Индијанац (Продана невеста), Други момак (Крутњава), Шјор Фелицио, Први амерички морнар (Мала Флорами), Арчибалд (Бал у Савоју), Ралф сценариста (Пољуби ме, Кети).

ЛИТ: Б. Чиплић, Поводом премијере Пучинијевих „Боема“ у Војвођанској опери, ЛМС, 1950, књ. 365, с. 202; Н. Грба, „Манон Леско“ на новосадској сцени, Дневник, 27. III 1953; Ј. Путник, Обнова Пучинијеве „Тоске“ на сцени СНП-а, Дневник, 17. XI 1953.

В. В.

МОЛЕРОВ Стеван-Стјењка – драмски глумац (Прогар, Срем, 17. VIII 1897 – Нови Сад, 9. IX 1971). Још у раној младости потпуно се посветио двема својим великим љубавима – позоришном аматеризму и напредном радничком покрету. Све време рата је учествовао у народноослободилачкој борби и, кад год би прилике дозволиле, настављао је да се бави позоришним радом у културно-уметничким екипама. После рата ступио је у СНП (ВНП) 1. I 1945. и у њему остао до пензионисања (1955). Био је неко време секретар, технички руководилац и економ, истовремено као глумац наступао у представама, а био је и дугогодишњи партијски радник и секретар основне организације. Био је носилац Партизанске споменице, Ордена заслуга за народ и других ратних и мирнодопских знамења. Дом културе у Прогару носи његово име. Предано и са љубављу је играо мале и епизодне улоге, углавном ликове радника, сељака, слугу и стражара. На сцени, као и приватно – био је непосредан, меког покрета (хендикепиран слабо покретном руком, што је била последица рањавања у рату) и благог гласа, честит, брижан и стрпљив са свима, био је изузетно омиљен у СНП.

УЛОГЕ: Милоје (Вода са планине), Први грађанин (Народни посланик), Судски пријавник (Фигарова женидба), Риста Тодоровић (Госпођа министарка), Богомољац, Крсташ (Оклопни воз), Стражар (Дундо Мароје), Пера Тоцилов (Поп Ћира и поп Спира), Стари гавалир (Вечити младожења), Дудукин (Без кривице криви), Одборник (Сеоска учитељица), Други стражар (Број 72), Други сељак (Ђидо), Поп Милоје (Хајдук Станко), Серафим (Путујуће друштво), Иван (Девојка без мираза), Ставра Јаре (Зона Замфирова), Арса (Коштана).

ЛИТ: Б. Ч(иплић), Нушићев „Народни посланик“ у делимично новој подели, СВ, 28. I 1946; А-м, Стеван Молеров, ВС, 1946, бр. 6; Ј. Виловац, „Вечити младожења“ Јаше Игњатовића, СВ, 12. V 1950; А-м, In memoriam. Стеван-Стјенка Молеров, Позориште, НСад 1971, бр. 2, с. 16.

Д. В.

МОЛИЈЕР Жан-Батист Поклен (Jean-Baptiste Poquelin Molière) – француски драмски писац (Париз, 15. I 1622 – Париз, 17. II 1673). Највећи француски драмски писац, после Шекспира можда и највећи светски драмски писац. Рођен је у трговачкој породици. Образовао се у једном језуитском колеџу. Претпоставља се да је завршио и правне науке. Преломни тренутак у његовом животу било је познанство са глумачком породицом Бежар, чија је једна, од њега знатно старија, чланица – Мадлена постала његова љубавница. Тако се већ као двадесетогодишњак определио за „даске што живот значе“. Како је трупа у којој је наступао 1645. банкротирала, он је, заједно са Бежаровима, кренуо у провинцију и све до 1658. обилазили су Француску играјући пред широким народним масама, али и пред угледним меценама краљевског и племићског порекла. Поред глумачког и управничког посла почео је да се бави и списатељским радом. У почетку је лутао, али је по повратку у Париз већ био сазрео као драмски писац. Убрзо је стекао и највишу подршку – владареву: млади Луј XIV је, и поред разних утицаја и колебања, до краја остао на његовој страни. Као писац и глумац напустио је трагедију, у којој се огледао безуспешно, и своје право место нашао је у комедији. Писао је и комаде по поруџбини, оне који су, забаве ради, били потребни краљу и његовим савременицима. Остављајући по страни оно што је била потреба тренутка, поменућемо само оно што је било плод његовог комедиографског талента, његовог дара запажања, његове интелектуалне зрелости, чак и извесног филозофског става према животу. То су: Смешне прециозе (Les Précieuses ridicules, 1659), Школа за мужеве (L’École des maris, 1661), Школа за жене (L’École des femmes, 1662), те његово прво ремек-дело – Тартиф (Tartuffe, 1664), чије је извођење имало далекосежне последице по М. развој и судбину. Тартиф је дело против лицемерја, и то лицемерја оличеног у једном свештеном лицу, стубу тадашњег друштвеног и политичког уређења. М. је овим делом ударио у моралну срж свога доба, несвестан реакција које ће комад изазвати: подигао је против себе све моћнике оног времена, највероватније и младога краља, који му је можда био и потајни, или прећутни, инспиратор. Одјеци неравномерне борбе око Тартифа и његовог извођења, а нарочито његове друштвене поруке, биће очигледни у Дон Жуану (Don Juan, 1665) и у Мизантропу (Misanthrope, 1666). Ускоро се (1667) М. разболео, а када се после неколико месеци подигао из постеље и вратио на позорницу у њему више није било снаге којом би се супротставио силама које су га прогањале. Зато је прешао на смерније позиције – сликања људских слабости као што су глупост, љубомора, тврдичлук, скоројевићство, надриученост: Жорж Данден (George Dandin, 1668), Тврдица (L’Avare, 1668), Господин од Пурсоњака (Monsieur de Pourcegnac, 1669), Грађанин племић (Le Bourgeois gentilhomme, 1670), Учене жене (Les Femmes savantes, 1672), Скапенове подвале (Les Fourberies de Scapin, 1672), Женидба на силу (Le Mariage forcé, 1672) и Уображени болесник (Le malade imaginaire, 1673). Али, болест га је све више савлађивала, а савест све упорније гонила да не напушта другове у послу. На трећој представи Уображеног болесника, који је пожњео огроман успех и у којем је тумачио насловну улогу, пао је као покошен и пренет је кући без изгледа на спас. Ни посмртне почасти нису му додељене. Морао је и Луј XIV да се умеша не би ли се нашло неко решење за дефинитивни мир овог прогоњеног човека. М. је много игран на позорници СНП. Већ 1861. је изведен Помодар, како је у посрби Јована Ристића Бечкеречанина гласио Грађанин племић. Идуће, 1862, игран је Силом болесник, како је у преради Лазе Телечког назван Уображени болесник. Исте г., такође у посрби Л. Телечког, играни су Сплеткашевић (Скапенове подвале) и Помодарке (Смешне прециозе). Жорж Данден је изведен 1913. У међуратном периоду новосадска позоришта су приказала: 1922. Тврдицу под насловом Харпагон, 1924. Смешне прециозе, 1925. Грађанина племића, 1932. Женидбу на силу и Школу за мужеве, 1938. Мизантропа и 1939. Господина од Пурсоњака. После Другог светског рата на новосадској позорници су приказани: Тартиф (1946), Учене жене (1952), Дон Жуан (1953, 1984), Школа за жене (1966) и Грађанин племић (1973).

БИБЛ: Изабране комедије, I–II , Бгд 1950-1951.

ЛИТ: А-м , У четвртак, 9. августа: „Силом болесник“ по Молијеровом „Le malade imaginaire“ прерадио Л. Телечки, члан друштва, Србски дневник, 11. VIII 1862; А-м, Н. Сад, 9. VIII 1862. г. „Силом болесник“, Даница, 1862, бр. 23, с. 378; А-м, У недељу, 10. септембра: „Сплеткашевић“, весела игра од Молијера, посрбио Л. Телечки, Јавор, 1862, бр. 28, с. 224; А-м, НСад, 30. IX 1862. г. „Сплеткашевић“, Даница, 1862, бр. 28, с. 459; А-м, У четвртак, 11. октобра: „Помодарке“, весела игра од Молијера, превео Л. Телечки, Јавор, 1862, бр. 30, с. 240; П. Поповић, Марин Држић и Молијер, Наставник, 1904, књ. XV, с. 5-26, 81-96; А-м, Молијер: „Пучанин као властелин“, комедија у пет чинова, превео С. Матавуљ, ЛМС, 1906/07, књ. 239-241, с. 1, 25, 54; Ј. Грчић, Молијер у нас, Браник, 1908, бр. 215-216, с. 1-2; Б. П., „Тартиф“ од Молијера, Република, Бгд 1920, бр. 202, с. 3; Д. Ј., Критички приказ Молијерове комедије, Истина, НСад 1921, бр. 10, с. 13; О. С(уботи)ћ, „Уображени болесник“, Застава, 1. XII 1921; Хр., Реприза Молијерова „Харпагона“, Јединство, 28. X 1922; А-м, Гостовање Новосадског Народног позоришта у Београду, Comoedia, 1924, бр. 4, с. 3; Посматрач, Молијер: „Смешне прециозе“, Застава, 22. X 1922; Н., Молијер: „Грађанин племић“, режија г. Верешчагина, Јединство, 31. I 1925; С. Зубац, Трагично али дидактично, Видовдан, НСад 1925, бр. 6, с. 3; Крит., „Жорж Данден“ (премијера), Застава, 14. VII 1925, А-м, Премијера Молијеровог „Жорж Дандена“, комедија у 3 чина, редитељ Брана Цветковић, Нови Сад, 1925, бр. 11, с. 7; А-м, „Жорж Данден“ од Молијера, Застава, 17. X 1928; М. Марковић, Две Молијерове комедије, ЛМС, 1934, књ. 341, с. 265; Б ., Молијер: „Жорж Данден“, СВ, 30. VIII 1945; Б. Чиплић, Молијеров „Тартиф“ у режији Јурија Ракитина, СВ, 4. VII 1946; А-м, Молијерова комедија „Учене жене“, СВ, 23. V 1952; К. Месарић, Молијер. Учене жене, Позориште, Тузла 1953, бр. 1, с. 18-19; Р., Молијер и његова комедија „Умишљени болесник“, Позориште, Тузла 1954, бр. 4, с. 4-7; Б. Ковачевић, Молијер у Дубровнику, Књижевност, 1954, књ. 18, с. 474-476; С. А. Јовановић, Страни одјеци у Стеријином делу, у: Књига о Стерији, Бгд 1956, с. 195-209; С. А. Јовановић, Стерија и Молијер, НС, 20. VI 1956; И. Хергешић, Shakespeare, Moliere, Goethe, Згб 1957, с. 97-189; М. Радоњић, Школа ни за кога, Сцена, 1966, бр. 4, с. 121-123; Д. З. Милачић, Вечни Молијер, Бгд 1973; Л. Дотлић, Молијерово позориште, Сцена, 1973, бр. 1, с. 3-37; М. Кујунџић, Симетрична икебана, Дневник, 12. X 1973; М. Караџић, Молијер на почетку сезоне, Политика, 18. X 1973; Д. Пенчић-Пољански, О „Дон Жуану“, Радио Бгд, II програм, 31. X 1984; М. Кујунџић, Слатки живот чудовишта природе, Дневник, 2. XI 1984.

С. А. Ј.

МОЛИТВА – прича из српског робовања под Турцима. Написао: Брана Цветковић.

Праизвођење у НП у НСаду 8. IV 1921. Подела узета са плаката представе одржане 1. XII 1922. у НСаду. – Рд. Б. Цветковић; К. Васиљевић (Абдул-ага), Љ. Динићка (Јерина), Р. Кранчевићка (Дивна), Ј. Стојчевић (Периша), М. Душановић (Рајко), Р. Алмажановић (Дамјан), В. Виловац (Ахмет). – Изведено 9 пута.

В. В.

МОЛНАР  Ференц (Ferenc Molnár) – мађарски драмски писац (Будимпешта, 12. I 1878 – Њујорк, 2. IV 1952). После студија права веома брзо је напредовао у мађарском новинарству. Пред надирућим фашизмом повукао се у Француску, затим у Швајцарску и напокон у САД, где је остао доживотно. Велик успех постигао је и приповедном прозом, а његов роман Јунаци Павлове улице (Pál utcai fiúk) сврстао се у популарну омладинску лектиру широм света. Код нас је овај роман издат у Згбу 1933. у преводу Л. Матијевића (Васо Богданов) и тај превод је после рата издат још 5 пута; превод Соње Перовић је објављен у Бгду 1951, а превод Младена Лесковца, под насловом Дечаци Павлове улице (НСад 1954), доживео је још 12 издања. Ипак, главно М. литерарно опредељење је била драма, посебно хумористички интонирана. За своје време модерна и веома углађена по изразу, његова драмска дела одликују се и изузетно свежим дијалогом, добром психолошком основом, лиризмом који понегде вуче у сентиментално, изванредном занимљивошћу и лакоћом. У извесној мери користио је и фројдовску симболику. Од благе карикатуре М. је све више ишао ка одређенијој реформистичкој критици извесних појава грађанског друштва. Био је изразита индивидуалност, па се говорило о посебном молнаровском стилу у драми и у њеном извођењу. Његове драме стекле су светску популарност између два рата, а играју се и данас. Биле су често на репертоару и свих већих југословенских позоришта. До Првог светског рата СНП је играло три његове драме: 1903. Господин доктор (A doktor úr), у посрби Јована Грчића, 1910. Ђаво (Az ördög), у преводу др Душана Радића, и 1913. Бајка о курјаку (A farkas), преводилац непознат. Између два рата на репертоару су били: 1919. Ђаво, 1922. Лилиом (Liliomfi), у преводу Жарка Васиљевића, 1926. Гардист (A testőr), такође у преводу Ж. Васиљевића, 1927. Игра у дворцу, односно 1939. Игра у замку (Játék a kastélyban), опет у преводу Ж. Васиљевића, 1928. Покладе (A farsang), у преводу Калмана Месарића, 1929. Ривијера (Riviera), у преводу Томислава Танхофера, 1931. Олимпија (Olympia), у преводу Лазе Поповића, и још три Васиљевићева превода: 1931. Добра вила (A jó tündér), 1932. Неко (Valaki) и 1938. Делила. М. спада, дакле, у највише извођене ауторе овог периода. После Другог светског рата у СНП је изведена драматизација Николе Смедеревца М. романа Јунаци Павлове улице (1952). У Библиотеци СНП чувају се рукописи превода његових комада: Делила (сигн. 361), Ђаво (сигн. 548), Игра у дворцу (сигн. 360), Јунаци Павлове улице, драматизација (сигн. 497), Лилиом (сигн. 629 и 1760), Неко (сигн. 546), Непозната девојка (сигн. 357) и Олимпија (сигн. 547).

БИБЛ: Гјаво, прев. Срђан Туцић, Осијек 1909; Театар, три актовке: I – Предигра „Краљу Лиру“ (Előjáték Lear Királyhoz), II – Маршал (Marsall), III – Љубичица (Az ibolya), Осијек б. г.; Краљ будоара, шала у једном чину, Скопље б. г.

ЛИТ: Педесетогодишњица Франца Молнара. Мађарски комедиограф о себи и својим успјесима, Обзор, 1928, бр. 308, с. 3.

Б. Кв.

МОЛНАР Ђерђ (György Molnár) – мађарски глумац, редитељ и писац (Нађварад, данас Орадеа Маре, 13. IV 1830 – Будимпешта, 30. IX 1891). Био је оснивач будимског НП (1861). Објављивао је чланке и студије о позоришту. Издао је три књиге мемоара. Његови народски комади, за које је познати капелник Пишта Данко давао музику, сматрају се зачецима мађарске оперете. Средином 1862. М. је у Будиму организовао једну представу у корист СНП. Новац од те представе послао је преко новина „Vasárnapi ujság“ новосадском позоришту, уз јавно писмо. На ово писмо и пошиљку одговорио је захвалницом Ј. Ђорђевић. Оба писма штампана су у дневном листу „Мађарска штампа“ („Magyar Sajtó“, 1862, бр. 154, с. 615. и бр. 178, с. 711). СНП је 1866. требало да буде гост М. позоришта са десетак представа. Била је већ објављена и претплата, али до гостовања није дошло због избијања аустро-пруског рата.

Б. Кв.

МОЛНАР-ТАЛАЈИЋ Љиљана – оперска певачица, сопран (Босански Брод, 30. XII 1938 – Загреб, 18. IX 2007). Музичку академију завршила је у Сарајеву. На оперској сцени дебитовала је 1959. у Сарајевској опери као Грофица у Моцартовом Фигаровом пиру. Од 1960. до 1975. била је солисткиња Опере НП у Сарајеву, а од 1975. првакиња Опере ХНК у Згбу. Гостовала је на свим југословенским оперским сценама и у Италији, Немачкој, Аустрији, СССР, Енглеској, Холандији, САД, Јапану и другде. Нарочито се истиче као концертни певач. Од 1980. је професор Музичке академије у Згбу. М-Т. спада међу највеће југословенске сопране у послератном времену. Наступала је на најпознатијим оперским сценама (Бечка опера, „Ковент-гарден“, „Метрополитен“, „Скала“, „Арена“ у Верони). У СНП је гостовала као Ћо-Ћо-Сан у опери Мадам Батерфлај два пута: 25. XI 1964. и 29. IX 1965.

В. П.