МОКРАЊАЦ Стеван Стојановић

МОКРАЊАЦ Стеван Стојановић – композитор, хоровођа, мелограф, педагог (Неготин, 9. I 1856 – Скопље, 2. IX 1914). Био је једна од најистакнутијих фигура краја XIX и почетка XX века у музици на јужнословенском простору. Са музиком, односно са световном и духовном народом традицијом, дошао је у додир већ у раном детињству. По преласку у Бгд, још као гимназиста, ступио је у Београдско певачко друштво. Међутим, под утицајем идеја Светозара Марковића уписао се на природно-математички одсек Филозофског факултета, да би студије ускоро напустио и дефинитивно се посветио музици. Уз помоћ Друштва, касније и државне стипендије, студирао је од 1879. до 1883. у Минхену (где су му професори били Е. Сакс и Ј. Рајнбергер), 1884/85. у Риму (професор А. Паризоти) и од 1885. до 1887. у Лајпцигу (професори  С. Јадасон, К. Рајнеке и А. Бродски). По повратку у Бгд постао је хоровођа Београдског певачког друштва, уз које је остао до краја живота. Овај хор је уздигао на интернационални ниво и са њим гостовао у разним нашим крајевима – у Србији и ван њених граница (Јужна Угарска, Цетиње, Сарајево, Скопље, Дубровник, Сплит, Ријека, Трст, Згб) и у иностранству (Солун, Будимпешта, Софија, Пловдив, Цариград, Петроград, Москва, Кијев, Берлин, Дрезден, Лајпциг). Повремено је водио и друге хорове у Бгду, од којих су се неки фузионисали са Београдским певачким друштвом. Од момента када се вратио са студија укључио се у разне видове музичког живота Бгда. Његова сарадња са камерним саставима довела је до оснивања Првог српског гудачког квартета (1889-1893, уз Ф. Мелхера, Ст. Шрама и Ј. Свободу). Упоредо је био наставник певања у гимназији, а од 1901. и у Богословији. Под окриљем Београдског певачког друштва је са С. Биничким и Ц. Манојловићем 1899. основао Српску музичку школу (данас музичка школа „Мокрањац“), прву сталну музичку школу у Србији, у којој је био директор и предавао теоријске предмете и певање (до 1913). Иницирао је 1903. оснивање Савеза српских певачких друштава, а 1907. Удружења српских музичара, чији је био и први председник. Изабран је 1906. за дописног члана Српске краљевске академије, а 1911. за дописног члана француске Академије уметности. М. дела (готово искључиво за хор, најчешће за мешовити) одликују: пречишћен, веома гибак, кристално јасан, звучно пун хорски став, композиционо на завидној висини; непогрешива процена у одабиру фолклорног материјала; истанчани сензибилитет како за латентне хармоније тако и за модалне аспекте грађе; самосвојност ткања заснованог
на преплитању хармонских и полифоних принципа; богата инвенција у обради и варирању материјала и супротстављању контраста; психолошко тумачење текста; осећање за крепост и заокруженост облика. Све ове одлике нашле су свој пуни израз у облику руковет, који је Мокрањац увео (врста рапсодичне композиције која израста из психолошког садржаја уобличеног у архитектонски заокружену целину). У нашој музичкој терминологији руковет означава појам и форму, односно „висок степен органски јединственог циклуса народних песама обрађених за хор“, а који „својом формалном чврстином подсећа на инструментални циклични облик“. М. је компоновао 15 руковети, а на основу грађе црпене из разних предела Југославије: I-VI и XIII – Из моје домовине, односно уже Србије (1883, 1884, 1888, 1890, 1892, 1893, 1907); VII – Из Старе Србије и Македоније (1894); VIII – Са Косова (1896); IX – Из Црне Горе (1896); X – Са Охрида (1901); XI – Из Старе Србије (1905); XII – Са Косова (1906); XIV – Из Босне (1908); XV – Из Македоније (1909); Огрејала месечина – из недовршене XVI (требало је да буде Из Војводине); као и Приморски напеви (1893), Мађарске песме (1894) и Румунске песме (1909), које су такође врста руковети. Истичу се још: Две песме из XVI века (1888) – хорска обрада напева „на сарбски начин“ које је забележио Петар Хекторовић у спеву Рибање и рибарско приговарање (Венеција 1568); Четири обредне кајде (1891), Турске песме (1895), низ песама за дечији хор (Пазар живине, Ој, додо, Ал је леп, Болно чедо – са солом итд.), много пригодних композиција, ненадмашни Козар (1904), затим баладе за бас и клавир Лем Едим и Три јунака и др. Посебно место у његовом стваралаштву заузима духовна музика. С тим у вези треба споменути још један вид М. делатности – његов веома значајан мелографски рад, и то како световне традиције (поред осталог 1896. и на Косову), тако и црквене, уз које је често давао и врло вредне сажете музиколошке осврте и коментаре (белешке уз записе, предговор за Бушетићеве Песме из Левча, предговор за Осмогласник). Бележећи црквену традицију, М. је показао врло развијен смисао за редакцијску чистоту и обраду забележеног материјала, ослобађајући мелодије претераних украса, произвољности и непоузданости настајалих у слободној импровизацији (која је део те традиције) заснованој углавном на усменом преношењу. Дајући и примере могућих варијаната, пружио је и врсту упутства за обуздавање неконтролисане слободе у импровизацији. Његов Осмогласник штампан је 1908, а литографисано издање Општег црквеног појања (односно тзв. Страно пјеније) литографисано је 1914, а 1935. у редакцији Косте Манојловића, који је дао истраживачки досад најзначајнију студију М. духовне музике. Он је оставио многобројне партитуре вишегласно обрађених духовних текстова од којих многе странице представљају ремек-дела врсте. Поред већих дела, Литургије св. Јована Златоустог (1894/5) и Опела у фисмолу (1888), међу најзначајнијима су још: најраније Тебе Бога хвалим (1882), затим две песме На Велики петак, Акатист, Три Статије, Блажена, Христос Воскресе, Величаније св. Сави, Јелици во Христа, Рождество твоје, Кресту твојему, На реках Вавилонским (псалам 136) итд. Многе његове краће духовне композиције (тропари, кондаци, прокимени итд.), и поред значајне уметничке вредности, готово да су заборављене од стране хоровођа (има их штампаних, литографисаних и у рукопису). Као и у Руковетима, тако и у његовим духовним композицијама, често је тешко разазнати шта је узето из народне традиције а шта његова креација. Иако врло заинтересован за музичко позориште, нарочито за музичку драму и Вагнера, и спреман да подржи млађе колеге (Коњовића и друге) у настојањима да оснују Оперу у Бгду, он сâм једва да је „додирнуо“ позориште. Није прихватио ни предлог Драг. Илића (1895/6) да компонује музичку драму Милошева женидба (каснија подлога за опере Б. Јоксимовића и П. Коњовића) на његов либрето. Предлог да напише музику за комад Ивкова слава Сремца и Брзака ипак је прихватио, што је сасвим разумљиво јер је у комаду с певањем прилагођавање постојећим могућностима било лакше. М. музика за Ивкову славу састоји се од 8 бројева за сола, мешовити хор и оркестар. И поред тога што је у оркестру заступљено 14 врста инструмената, партитура је, коришћењем фолклорне грађе са укусом, писана једноставно, готово прозрачно; оркестар је углавном подређен вокалним партијама (премијера у НП у Бгду 21. IV 1901). Према Владану Ђорђевићу, у НП је постојао и рукопис клавирског извода М. музике за драму Васкрсење према роману Л. Толстоја (17. IV 1905), али других трагова о овој музици нема. Капитални М. значај је што је на пољу хорског стваралаштва увео оригиналне узоре транспозиције фолклорних идиома у специфично јужнословенски начин изражавања у уметничкој музици, чиме је дуго служио, и не само на пољу хорске музике, као полазна тачка и ослонац многим југословенским композиторима, али и шире (у Бугарској, нпр. Д. Христовом и другима). На новосадској сцени је извођена Ивкова слава са његовим песмама (НП 1923, СНП 1928, 1946, 1951).

ЛИТ: К. Манојловић, Споменица Стевану Ст. Мокрањцу, Бгд 1923; П. Коњовић, Стеван Ст. Мокрањац, Бгд 1956; В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бгд 1969, с. 303-324; П. Бингулац, Стеван Мокрањац и његове руковети, Годишњак Музеја града Београда, 1956, књ. III; Д. Девић, Мокрањац Ст. Стеван: Записи народних мелодија, Бгд, 1956; М. Живковић, Руковети Ст. Ст. Мокрањца, Бгд 1957; М. Павловић, Милоје Милојевић и Стеван Мокрањац, Бгд 1986.

Н. П.