МОЛИЈЕР Жан-Батист Поклен (Jean-Baptiste Poquelin Molière)

МОЛИЈЕР Жан-Батист Поклен (Jean-Baptiste Poquelin Molière) – француски драмски писац (Париз, 15. I 1622 – Париз, 17. II 1673). Највећи француски драмски писац, после Шекспира можда и највећи светски драмски писац. Рођен је у трговачкој породици. Образовао се у једном језуитском колежу. Претпоставља се да је завршио и правне науке. Преломни тренутак у његовом животу било је познанство са глумачком породицом Бежар, чија је једна, од њега знатно старија, чланица – Мадлена постала његова љубавница. Тако се већ као двадесетогодишњак определио за „даске што живот значе“. Како је трупа у којој је наступао 1645. банкротирала, он је, заједно са Бежаровима, кренуо у провинцију и све до 1658. обилазили су Француску играјући пред широким народним масама, али и пред угледним меценама краљевског и племићског порекла. Поред глумачког и управничког посла почео је да се бави и списатељским радом. У почетку је лутао, али је по повратку у Париз већ био сазрео као драмски писац. Убрзо је стекао и највишу подршку – владареву: млади Луј XIV је, и поред разних утицаја и колебања, до краја остао на његовој страни. Као писац и глумац напустио је трагедију, у којој се огледао безуспешно, и своје право место нашао је у комедији. Писао је и комаде по поруџбини, оне који су, забаве ради, били потребни краљу и његовим савременицима. Остављајући по страни оно што је била потреба тренутка, поменућемо само оно што је било плод његовог комиедиографског талента, његовог дара запажања, његове интелектуалне зрелости, чак и извесног филозофског става према животу. То су: Смешне прециозе (Les Précieuses ridicules, 1659), Школа за мужеве (L’École des maris, 1661), Школа за жене (L’École des femmes, 1662), те његово прво ремек-дело – Тартиф (Tartuffe, 1664), чије је извођење имало далекосежне последице по М. развој и судбину. Тартиф је дело против лицемерја, и то лицемерја оличеног у једном свештеном лицу, стубу тадашњег друштвеног и политичког уређења. М. је овим делом ударио у моралну срж свога доба, несвестан реакција које ће комад изазвати: подигао је против себе све моћнике оног времена, највероватније и младога краља, који му је можда био и потајни, или прећутни, инспиратор. Одјеци неравномерне борбе око Тартифа и његовог извођења, а нарочито његове друштвене поруке, биће очигледни у Дон Жуану (Don Juan, 1665) и у Мизантропу (Misanthrope, 1666). Ускоро се (1667) М. разболео, а када се после неколико месеци подигао из постеље и вратио на позорницу у њему више није било снаге којом би се супротставио силама које су га прогањале. Зато је прешао на смерније позиције – сликања људских слабости као што су глупост, љубомора, тврдичлук, скоројевићство, надриученост: Жорж Данден (George Dandin, 1668), Тврдица (L’Avare, 1668), Господин од Пурсоњака (Monsieur de Pourcegnac, 1669), Грађанин племић (Le Bourgeois gentilhomme, 1670), Учене жене (Les Femmes savantes, 1672), Скапенове подвале (Les Fourberies de Scapin, 1672), Женидба на силу (Le Mariage forcé, 1672) и Уображени болесник (Le malade imaginaire, 1673). Али, болест га је све више савлађивала, а савест све упорније гонила да не напушта другове у послу. На трећој представи Уображеног болесника, који је пожњео огроман успех и у којем је тумачио насловну улогу, пао је као покошен и пренет је кући без изгледа на спас. Ни посмртне почасти нису му додељене. Морао је и Луј XIV да се умеша не би ли се нашло неко решење за дефинитивни мир овог прогоњеног човека. М. је много игран на позорници СНП. Већ 1861. је изведен Помодар, како је у посрби Јована Ристића Бечкеречанина гласио Грађанин племић. Идуће, 1862, игран је Силом болесник, како је у преради Лазе Телечког назван Уображени болесник. Исте г., такође у посрби Л. Телечког, играни су Сплеткашевић (Скапенове подвале) и Помодарке (Смешне прециозе). Жорж Данден је изведен 1913. У међуратном периоду новосадска позоришта су приказала: 1922. Тврдицу под насловом Харпагон, 1924. Смешне прециозе, 1925. Грађанина племића, 1932. Женидбу на силу и Школу за мужеве, 1938. Мизантропа и 1939. Господина од Пурсоњака. После Другог светског рата на новосадској позорници су приказани: Тартиф (1946), Учене жене (1952), Дон Жуан (1953, 1984), Школа за жене (1966) и Грађанин племић (1973).

БИБЛ: Изабране комедије, I-II , Бгд 1950-1951;

ЛИТ: А-м , У четвртак, 9. августа: „Силом болесник“ по Молијеровом „Le malade imaginaire“ прерадио Л. Телечки, члан друштва, Србски дневник, 11. VIII 1862; А-м, Н. Сад, 9. VIII 1862. г. „Силом болесник“, Даница, 1862, бр. 23, с. 378; А-м, У недељу, 10. септембра: „Сплеткашевић“, весела игра од Молијера, посрбио Л. Телечки, Јавор, 1862, бр. 28, с. 224; А-м, НСад, 30. IX 1862. г. „Сплеткашевић“, Даница, 1862, бр. 28, с. 459; А-м, У четвртак, 11. октобра: „Помодарке“, весела игра од Молијера, превео Л. Телечки, Јавор, 1862, бр. 30, с. 240; П. Поповић, Марин Држић и Молијер, Наставник, 1904, књ. XV, с. 5-26, 81-96; А-м, Молијер: „Пучанин као властелин“, комедија у пет чинова, превео С. Матавуљ, ЛМС, 1906/1907, књ. 239-241, с. 1, 25, 54; Ј. Грчић, Молијер у нас, Браник, 1908, бр. 215-216, с. 1-2; Б. П., „Тартиф“ од Молијера, Република, Бгд, 1920, бр. 202, с. 3; Д. Ј., Критички приказ Молијерове комедије, Истина, НСад, 1921, бр. 10, с. 13; О. С(уботи)ћ, „Уображени болесник“, Застава, 1. XII 1921; Хр., Реприза Молијерова „Харпагона“, Јединство, 28. X 1922; А-м, Гостовање Новосадског Народног позоришта у Београду, Comoedia, 1924, бр. 4, с. 3; Посматрач, Молијер: „Смешне прециозе“, Застава, 22. X 1922; Н., Молијер: „Грађанин племић“, режија г. Верешчагина, Јединство, 31. I 1925; С. Зубац, Трагично али дидактично, Видовдан, НСад, 1925, бр. 6, с. 3; Крит., „Жорж Данден“ (премијера), Застава, 14. VII 1925, А-м, Премијера Молијеровог „Жорж Дандена“, комедија у 3 чина, редитељ Брана Цветковић, Нови Сад, 1925, бр. 11, с. 7; А-м, „Жорж Данден“ од Молијера, Застава, 17. X 1928; М. Марковић, Две Молијерове комедије, ЛМС, 1934, књ. 341, с. 265; Б ., Молијер: „Жорж Данден“, СВ, 30. VIII 1945; Б. Чиплић, Молијеров „Тартиф“ у режији Јурија Ракитина, СВ, 4. VII 1946; А-м, Молијерова комедија „Учене жене“, СВ, 23. V 1952; К. Месарић, Молијер. Учене жене, Позориште, Тузла, 1953, бр. 1, с. 18-19; Р., Молијер и његова комедија „Умишљени болесник“, Позориште, Тузла, 1954, бр. 4, с. 4-7; Б. Ковачевић, Молијер у Дубровнику, Књижевност, 1954, књ. 18, с. 474-476; С. А. Јовановић, Страни одјеци у Стеријином делу, у: Књига о Стерији, Бгд 1956, с. 195-209; С. А. Јовановић, Стерија и Молијер, НС, 20. VI 1956; И. Хергешић, Shakespeare, Moliere, Goethe, Згб 1957, с. 97-189; М. Радоњић, Школа ни за кога, Сцена, 1966, бр. 4, с. 121-123; Д. З. Милачић, Вечни Молијер, Бгд 1973; Л. Дотлић, Молијерово позориште, Сцена, 1973, бр. 1, с. 3-37; М. Кујунџић, Симетрична икебана, Дневник, 12. X 1973; М. Караџић, Молијер на почетку сезоне, Политика, 18. X 1973; Д. Пенчић-Пољански, О „Дон Жуану“, Радио Бгд, II програм, 31. X 1984; М. Кујунџић, Слатки живот чудовишта природе, Дневник, 2. XI 1984.

С. А. Ј.