БАЛОГ Иштван (István Balogh) – мађарски глумац и писац (Луч, Мађарска, 8. XII 1787. или 1790 – Пешта, Мађарска, 21. VI 1873). После дугогодишњег вођења привремених и путујућих позоришних трупа, Б. се скрасио 1859. код Мађарског народног позоришта, прво као глумац, касније као чиновник и благајник. Превео је многе позоришне комаде, претежно са немачког. Писао је и сам, углавном лака, комична дела, увек имајући на уму потребе сцене. Међу комадима које је сам написао је и Црни Ђорђе или Заузеће Београда од Турака (Csernyi György avagy Belgrád megvétele a törökötól). Б. га је са својом привременом трупом, у којој је била и доцније чувена глумица Дерине (в), играо у Пешти, септембра 1812. Потребне костиме дали су српски трговци. Две представе овог комада за које се поуздано зна изазвале су велико одушевљење међу многобројним српским живљем Пеште и Будима и сиромашном Б. прибавиле не малу корист. Међутим, следећег пролећа комад је забрањен због антитурске теме. Дајући своје представе Крешталице Ј. Вујић  1813. ангажује Б. за једну мању улогу, као и његову сестру Јулијану. Вујић је превео и прерадио Б. комад о Карађорђу и играо га нешто доцније (Сегедин, НСад), па и штампао у књизи 1843, али без назнаке правог аутора. Своја сећања на представе из 1812. Б. је изнео у својим мемоарима, чије одломке је повремено објављивао у часописима, а сабрани су се појавили тек 1927. под насловом који је сам Б.дао: Из живота једног остарелог мађарског глумца (Egy agg magyar szinész éléteböl). Нема сумње да су Б. комад о тада још живом Карађорђу и његово извођење били веома снажан подстицај почецима позоришног живота код Срба.

Б. Кв.

БАЛТАЗАР (Balthazar) – комад у 3 чина. Написао: Леополд Маршан. Превео: Драгослав Илић. Прво извођење у Паризу 3. III 1931, у нашој земљи 5. XI 1931. у НП Бгд.

Прво извођење у Секцији НП Бгд за Дб 27. XI 1934. у Суботици. – Рд. В. Богић; В. Богић (Балтазар), С. Душановић (Филип), М. Вујновић (Станислав), Л. Јовановић (Жермен), Р. Ђурић (Роже), Д. Левак (Кадиу), М. Мирковић (Један морнар), С. Бурја (Човек), И. Петријева (Жермена), М. Петровићева (Лис), З. Ђурићка (Служавка), С. Репак (Сусед). – Изведено 4 пута.

В. В.

БАЛТИЋ Душан – оперски певач, баритон (Сушак, 7. III 1927 – Нови Сад, 24. X 1985). Завршио је шест разреда гимназије у НСаду. Певање је учио код Божене Дубске и Евгенија Маријашеца у Музичкој школи „Исидор Бајић“ у НСаду (1947) и приватно код Рудолфа Ертла и Злате Ђунђенац у Бгду. Од 1. V 1948. до 31. VIII 1953. члан је Опере СНП у НСаду (у почетку као епизодист, а затим као носилац главних баритонских улога). Од 1. IX 1953. до 31. VIII 1954. је у Градском позоришту у Титограду, а од 1. IX 1954. до пензионисања, 31. X 1981, поново у СНП. Био је певач лепо обојеног гласа, изразитог сценског темперамента са развијеним смислом за обликовање карактерних и комичних улога. Глумачки веома спретан, вибрантног, особеног сценског темперамента, нарочито је био успешан у оперети и у обликовању комичних ликова. Са оперским ансамблом гостовао је у многим местима у земљи и иностранству, а остварио је и низ веома успешних снимака за РТВ НСад – посебно су значајни они са Великим тамбурашким оркестром РТВ НСад.

УЛОГЕ: Маруло (Риголето), Фибрело, Фигаро (Севиљски берберин), Кнез Јамадори (Мадам Батерфлај), Матије (Андре Шеније), Крчмар (Манон Леско), Шонар, Беноа (Боеми), Капетан (Евгеније Оњегин), Циганин (Трубадур), Мандарин (Турандот), Шлемил, Хермон (Хофманове приче), Шарло (Анђелика), Никитич (Борис Годунов), Алфио (Кавалерија рустикана), Масето (Дон Жуан), Др Фалке (Слепи миш), Малатеста (Дон Пасквале), Фредерик (Лакме), Човек с мазгом (Мудра девојка), Гренвил (Травијата), Маурицио (Четири грубијана), Гаспар (Чаробна виолина), Црвена маска, Гуслар (Кнез од Зете), Крушина (Продана невеста), Дон Педро (Весела удовица), Белкоре (Љубавни напитак), Хрињ (Крутњава), Мустафа беј (Бал у Савоју), Вагнер (Фауст), Фалсети (Госпођица Жужи), Ћезаре Анђелоти (Тоска).

ЛИТ: Н. Петин, Штраусов „Слепи миш“, СВ, 13. VII 1951; Н. Грба, „Манон Леско“ на новосадској позорници, Дневник, 27. III 1953; Е. Фрелих, „Хофманове приче“, Дневник, 7. IV 1959; Н. Грба, „Севиљски берберин“, Дневник, 3. II 1961; Г. Д(ивљак)-А(рок), Двочасовна забава, Дневник, 30. X 1964; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 49; А-м, Душан Балтић (1927-1985), Позориште, НСад, 1985, бр. 2-3, с. 17.

В. П. и В. В.

БАЛТИЋ-БЕЛИЋ Бранислава-Бранка —  в. БЕЛИЋ-БАЛТИЋ Бранислава-Бранка

БАЛУБЏИЋ Мирко – професор и члан УО ДСНП (Бачко Петрово Село, 2. VIII 1884 – Београд, 22. III 1948). Преци су му били трговци рибом, па отуда и презиме (балугџија – рибар, на турском). Отац Нестор Јован био је трговац у Бачком Петровом Селу, а мати Љубица Мишић из свештеничке породице Теодоровића у Пивницама. Основну школу завршио је у родном месту 1894, гимназију у НСаду 1902, студирао је право у Будимпешти, завршио Богословију у Сремским Карловцима 1906. и положио испит за наставника веронауке у средњим школама 1908. Касније је студирао историју и етнологију 1921-1925. у Згбу (два семестра) и Бгду, где је и дипломирао. Том приликом написао је рад Јосиф II 1780-1790. Као суплент предавао је веронауку у Српској учитељској школи у Сомбору од 1906. до 1908, а затим је био професор веронауке у Српској учитељској школи у Пакрацу (1908-1909). У истом месту је свештеник од 1910. до 1915. Почетком рата ухапшен је и осуђен на кућни затвор, а 1915. је мобилисан и до краја рата је био војни свештеник у аустроугарској војсци. После рата је професор веронауке у мушкој гимназији у НСаду од 1919. до 1925. и активан као члан Књижевног одељења у МС. Незадовољан црквеном управом и стањем у цркви, напустио је свештенички позив 1925. Затим је директор новосадских гимназија – женске 1925-1927. и мушке 1927-1933. После тога је у Бгду вршио дужност начелника Одељења за средњу наставу Министарства просвете 1932-1936. и био директор новоосноване Мушке гимназије краља Александра I, у чијем се саставу налазио и Дом за њене ученике (1933-1941). Као просветни радник одликовао се организационим и административним способностима. Све време излажења „Гласника Историјског друштва“ у НСаду (1928-1940) члан је његовог уређивачког одбора. За време окупације у Бгду одбио је да потпише квислиншки Апел српском народу против народноослободилачког покрета, објављен у листовима „Ново време“ и „Обнова“ 13. VIII 1941. Исте г. је пензионисан, потом од 4. XI 1942. до 5. I 1943. затворен као талац у Бањичком логору, где је неизлечиво оболео. Као познавалац мањинских питања у односима Југославије са Мађарском и Румунијом, у својству сарадника Института за проучавање међународних питања при Министарству иностраних послова, од 15. VIII 1945. учествовао је у раду на припремама за Мировну конференцију у Паризу. Говорио је немачки, мађарски, руски и енглески. Члан УО ДСНП био је 1921-1924. и 1928-1929. Са латинског на црквенословенски језик превео је текст Моцартовог Реквијема, изведеног у новосадском НП 13. II 1922 – дир. Ловро Матачић, солисти Божена Дубска, Адријана Салви, Драгутин Врбањац и Сергеј Николајевић. Одликован је орденима Светог Саве III, IV и V степена и Белог орла V степена, француским орденом Витеза Легије части, те чехословачким и румунским орденима. Сахрањен је у НСаду, на Алмашком гробљу.

БИБЛ: Криза војвођанских градова, ЛМС, 1924, књ. 302 св. 1, с. 62-65; Историја Матице српске од пресељења у Нови Сад (1864) до ослобођења (1918), Матица српска 1826-1926, НСад 1927, с. 39-74.

ЛИТ: А-м, Mozarts „Requiem“, Deutsches Volksblatt, НСад, 15. II 1922.

Д. П.

БАН Александар (уметничко име Славан) – драмски глумац (Загреб, 1847 – Загреб, 11. I 1884). У петнаестој г. је почео као статист у загребачком казалишту, а од 1864. добијао је и значајније улоге у драмама и оперетама. Био је ученик Ј. Фрајденрајха (в), а певању га је учио сестрин вереник Ватрослав Лисински. Тумачио је најпре улоге младих љубавника, а затим и сложеније карактерне улоге. Умро је поремећеног ума, као и брат му Фрањо, такође глумац. Његову шаљиву игру у једном чину Ко је господар у кући, у преради Милана-Милка Костића, СНП је извело 6. II 1864. у НСаду.

В. В.

БАН Матија – песник, драмски писац, публициста, политичар (Петрово село код Дубровника, 16. XII 1818 — Београд, 14. III 1903). Син је сиромашног дубровачког берберина пореклом из Босне и мајке Конаваоке. Школовао се у Дубровнику. Краћи период ране младости провео је у фрањевачком реду. Неколико година био је адвокатски писар у Дубровнику, а 1839. одселио се у Цариград. Учећи језике и војне науке, био је истовремено наставник италијанског, па и историје и географије у француским школама Цариграда. Оженио се 1840. богатом Гркињом, па је целог живота био лишен бриге за материјалну егзистенцију. У јесен 1844. одлази заувек у Бгд. Васпитач је на двору кнеза Александра Карађорђевића, поверљива личност српске политике. Још у Цариграду зближио се са пољским емигрантима и прихватио идеје кнеза Чарториског о ослобођењу и уједињењу Јужних Словена. У Србији је један од најупорнијих заговорника ових идеја варираних у „Начертанију“ Илије Гарашанина. Пропагандист великог стила, он је 1848. у тајним политичким мисијама у Војводини, Хрватској, Далмацији и Црној Гори. Касније води владину дипломатску кореспонденцију и професор је француског на Лицеју. Губи службу падом Карађорђевића, али својим новинским, „дукатовским“ чланцима веома се приближава кнезу Михаилу. Од 1861. до пензионисања, 1880, био је директор Прес-бироа Србије. После тога живео је повучено на свом поседу „Бановац“ (данас Баново брдо). Г. 1885. прослављена је педесетогодишњица његовог књижевног рада. За члана Друштва српске словесности изабран је 1858, за члана Српског ученог друштва 1864, а од 1887. члан је Српске академије наука. Дописни је члан Југославенске академије знаности и више страних учених друштава, међу којима је и академија наука у Аустралији, једна од најугледнијих јавних личности Србије. Позориште је сматрао прворазредним инструментом националне политике и пропаганде. Предлог о оснивању сталног театра у Бгду поднео је влади још 1845. Члан Одбора за НП у Бгду постао је 1860, био му је потпредседник и председник 1863, те члан, уз прекиде, све до 11. XII 1869. Са Јованом Бошковићем он је потписник (1863) позива одборима СНП и ХНК о тешњој позоришној сарадњи НСада, Бгда и Згба. Око позоришних питања био је у преписци са Јованом Ђорђевићем. Њему је, 12. III 1868, упутио писмо са позивом да целокупна позоришна трупа из НСада пређе за стално у Бгд. Ђорђевић је, делимично, уважио тај предлог, што је резултирало оснивањем НП у Бгду. Као члан комисије за позориште појављује се и 1873, када се одлучно изјаснио против фузије НП у Бгду и СНП, сматрајући да оба српска културна центра треба да сачувају сваки своје снажно позориште. Бавио се и теоријом драме и позоришта исказавши своје погледе књигом Позоришни назори (Бгд 1891). Писао је у младости на италијанском песме и драме, али је тај део свог књижевног рада уништио. Објављивао је песме, али се највише бавио публицистиком, историјском, политичком, војном. Та дела објављивао је на српскохрватском и на француском, пропагирајући идеје ослобођења и уједињења балканских Словена. Његово књижевно дело обухвата око 40.000 стихова, јер је и драме писао у стиху. За њега, циљ књижевности је „развој свијести и моралности нашега народа као и његов углед пред свијетом“. Све његове драме у служби су његових политичких идеја. Својом тематиком ослањају се на историју Срба и других словенских народа. Рађене су са изразитом патриотском концепцијом, али им је радња доста успорена, а стихови суви и без много песничког полета. Мада је био врстан зналац драматургије и версификације – знао је шта је драма и како је према правилима ваља писати – недостајало му је правога талента, па су му уметнички домети скромни. У своје време, све до појаве романтичарске драме седамдесетих година, Б. је био један од најизразитијих носилаца репертоара наших позоришта. Његове теме и патетика којом су драме рађене, родољубље које су садржавале, изазивали су повољно реаговање публике; драме су му се изводиле често и успешно. Написао је следећа драмска дела: Мејрима или Бошњаци, драма у 4 чина, 1849 (штампано у НСаду 1851); Миљенко и Добрила, драма у 5 чинова с певањем, 1850; Смрт кнеза Доброслава, драма у 5 чинова, 1851; Смрт Уроша V или Последњи Немањићи, драма у 5 чинова, 1857; Краљ Вукашин, трагедија у 5 чинова, 1857; Цар Лазар, трагедија у 5 чинова, 1853; Цвијети србске, драма у 4 раздела с песмама, 1866 (доцније прерадио у две драме: Таковски устанак и Ослобођење Србије); Ванда, краљица лешка, драма у 5 чинова с певањем, 1868; Кобна тајна (Зла коб), трагедија у 5 чинова из српског дубровачког живота, 1869; Марта Посадница или Пад великог Новгорода, трагедија у 5 чинова, 1871; Маројица Кабога, трагедија у 5 чинова, 1879; Јан Хус, трагедија у 5 чинова, 1880; Кнез Никола Зрински, драма у 5 чинова, 1888; Прослављање кнеза Михаила, алегорија у две сцене, пригодно сценско дело из 1871. Како се већ из наслова види, Б. је својим драмама, осим српске историје од средњевековља до XIX века, обрађивао и хрватске, чешке, пољске, руске историјске теме, у складу са својом панславистичком оријентацијом. Извођен је и пре оснивања професионалних позоришта, али највише у СНП, ХНК, посебно у НП у Бгду. Драме су му превођене и на стране језике: Јан Хус  на чешки (1887), Цар Лазар на немачки (1881), а Мејрима на чешки (1860), руски (1876) и пољски (1900). У СНП су извођени Мејрима, Добрила и Миленко, Смрт кнеза Доброслава, Урош V и мати му Јелена, Српске Цвети и Цар Лазар. Мејриму је за СНП 1866. приредио (и прерадио) Јован Ђорђевић. Мада су похвале тој преради биле једнодушне, Б. је тим чином био увређен и незадовољан, посебно чињеницом да се и Ђорђевићево име појављивало на плакатама. Банов тон у полемици око тога био је доста агресиван; памтио је још негативну критику којом је Ђорђевић отклонио победу на конкурсу Матице српске његове драме Цар Лазар, пет г. раније. Са Ђорђевићем Б. је јавно полемисао и доцније, 1873, о теоријским питањима позоришта, посебно о Лесинговом Натану мудром. Остале драме давале су се у оригиналном тексту. Имале су неједнак успех. Док се Мејрима давала 38 пута, Цар Лазар и Српске Цвети нису доживели репризу.

БИБЛ: Дјела Матије Бана I-VIII, Бгд 1889-1892.

ЛИТ: Л. Костић, Шекспир и … Матија Бан, Отаџбина, 1875, с. 474-481; Ј. Бошковић, Матија Бан, Гласник Српског ученог друштва, LXV, 1886, 12; Т. Остојић, Матија Бан, ЛМС, 1903, књ. 218; Д. Живаљевић, Матија Бан, Бранково коло, 1903, бр. 6, с. 340-348; П. Поповић, Матија Бан и његов књижевни рад у Дубровнику, СКГ, 1903, књ. 6, с. 431-443; К. Луцерна, У спомен Матије Бана Дубровчанина, Љетопис ЈАЗУ, 1906, бр. 21, с. 120-168; М. Поповић, Начертаније и српски писци око четрдесетосме, Савременик, 1953, бр. 6, с. 693-714; написи о представама у СНП: о Мејрими – Србски дневник, 4. VIII 1862; Јавор, 1862, бр. 22; Видовдан, 30. XI 1862; Даница, 1863, бр. 45; Матица, 1866, бр. 26; Позориште, 1866, бр. 8, Матица 1866, бр. 33,  Gross-Becskereker Wochenblatt 29. IV 1867; о представама Добриле и Миленка: Gross-Becskereker Wochenblatt, 30. III и 4. V 1867; Позориште, 1872, бр. 23. и 25 (Лаза Костић); Позориште, 1873, бр. 3; Родољуб (Сомбор), 21. XII 1880; Српство (Вршац), 26. II 1883; Стражилово, 1885, бр. 6; Наше доба, 9. IV 1886; о представи Смрт кнеза Доброслава: Матица, 1866, бр. 34; Gross-Becskereker Wochenblatt, 24. III 1867.

Б. Кв.

БАНАЦ Пајо – оперни пјевач, бас (Глина, 11. IX 1895 – ?). У Згбу приватно учио пјевање код Николе Фалера, неко вријеме пјевао као волонтер у збору, затим ангажиран у НСаду 1921-1922, гдје је пјевао солистичке партије. Двије сезоне провео је као солист казалишта у Осијеку. Г. 1923. вратио се у Згб, али је пјевао само до конца сезоне, јер му је 7. VI 1924. отказан ангажман за сезону 1924/25.  Судјеловао је у изведбама загребачког кабарета „Касино“ и наступао на концертима. Касније је наставио каријеру у иноземству.

УЛОГЕ: Кецал (Продана невеста), Фернандо (Трубадур), Сулејман (Никола Шубић Зрињски), Доктор (Травијата), Фогл (Три девојчице), Спарафучил (Риголето).

ЛИТ: А-м, Позориште, Застава, 2. X 1921; А-м, Из позоришта, Јединство, 5. X 1921; О. С(уботи)ћ, „Трубадур“, Застава, 7. X 1921; А-м, „Зрињски“, Застава, 26. XI 1921; (Ј) Хр(аниловић), Опера „Зрињски“, Јединство, 29. XI 1921; К., О нашој опери, Јединство, 7. VII 1922; Ђ. П., „Риголето“, Застава, 9. II 1923; А-м, Rigoletto a Nemzeti Szinházban, Délbácska, 11. II 1923.

П. Ц.

БАНВИЛ Теодор де (Théodore de Banville) – француски песник (Мулен, Француска, 14. III 1823 – Париз, Француска, 13. III 1891). Син службеника у морнарици; на његово опредељење за књижевност пресудно је утицала мати, образована жена и велик љубитељ уметности. Од 1839. студирао је на Правном факултету у Паризу. Одани ученик романтичара, страствени истраживач песничких облика, он је шеф парнасоваца и најтипичнији претеча симболиста. Песник „без грознице и без олуја, осредњег духа, и без идеја и без потребе да размишља“, он скоро увек „ведро изводи мајсторије с ритмовима“. Ако је Теофил Готје, на заранцима романтизма, још и уносио у своје стихове некакве предмете у сликама, Б. у своје не уноси „ништа друго до необичну гипкост версификације“. Он је међу парнасовцима највећи мајстор стиха. „Тај изврсни акробат завршава романтизам“ (Г. Лансон). Поред више песничких збирки које је објавио од 1842. до 1872, за позориште је написао само неколико неоригиналних дела. У њима се отпрве осећа подражавалац, и то су у ствари просто сценске лакрдије или, боље рећи, мале лирске комедије, чаробне и митолошке садржине, у којима се поиграва његова немирна машта, и у којима се у исти мах испољавају живахна љупкост, оштроуман и несташан дух, бескрајно танана песничка вештина. Неке су од тих комедија у прози, пре свега Гренгоар, понајбоље прилагођен сцени. Позоришна су му дела: Плави Леандар (1854), Лепи Леандар (1856), Дијана у гају (1863), Неринине враголије (1864), Јабука (1865), Гренгоар (1866), Флориза (1870), Растанак (1871), Деидамија (1876), Сократ и његова жена (1885), Пољубац (1888), Езоп (1893).

ЛИТ: Ђ. Малетић, „Гренгоар“, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 894.

Ж. П.

БАНГАЛОЗ – шаљива игра у 2 чина. По хуморесци Бернарда Ставенова написао Милан Св. Николајевић.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 17. X 1896. у Вршцу. Подела узета  са плаката представе изведене 2/14. VI 1897. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; П. Добриновић (Валтазар), С. Бакаловићка (Аница), Ј. Весићева (Персида), Д. Спасић (Федор), Ј. Тодосић (Душан), Љ. Динићка (Добрићка), З.Ђуришићева (Јелица), М. Хаџи-Динић (Адам). – Изведено приближно 3 пута.

БИБЛ: Бангалоз, Згб 1890.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 43, с. 2; Ъ, Српска народна позоришна дружина у Новом Саду, Застава, 4. VI 1897; Г., Бангалоз, Позориште, НСад 1897, бр. 7, с. 39; А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, Сремски Карловци 1897,  бр. 24, с. 766-767.

М. М.