БАНВИЛ Теодор де (Théodore de Banville)

БАНВИЛ Теодор де (Théodore de Banville) – француски песник (Мулен, Француска, 14. III 1823 – Париз, Француска, 13. III 1891). Син службеника у морнарици; на његово опредељење за књижевност пресудно је утицала мати, образована жена и велик љубитељ уметности. Од 1839. студирао је на Правном факултету у Паризу. Одани ученик романтичара, страствени истраживач песничких облика, он је шеф парнасоваца и најтипичнији претеча симболиста. Песник „без грознице и без олуја, осредњег духа, и без идеја и без потребе да размишља“, он скоро увек „ведро изводи мајсторије с ритмовима“. Ако је Теофил Готије, на заранцима романтизма, још и уносио у своје стихове некакве предмете у сликама, Б. у своје не уноси „ништа друго до необичну гипкост версификације“. Он је међу парнасовцима највећи мајстор стиха. „Тај изврсни акробат завршава романтизам“ (Г. Лансон). Поред више песничких збирки које је објавио од 1842. до 1872, за позориште је написао само неколико неоригиналних дела. У њима се отпрве осећа подражавалац, и то су у ствари просто сценске лакрдије или, боље рећи, мале лирске комедије, чаробне и митолошке садржине, у којима се поиграва његова немирна машта, и у којима се у исти мах испољавају живахна љупкост, оштроуман и несташан дух, бескрајно танана песничка вештина. Неке су од тих комедија у прози, пре свега Гренгоар, понајбоље прилагођен сцени. Позоришна су му дела: Плави Леандар (1854), Лепи Леандар (1856), Дијана у гају (1863), Неринине враголије (1864), Јабука (1865), Гренгоар (1866), Флориза (1870), Растанак (1871), Деидамија (1876), Сократ и његова жена (1885), Пољубац (1888), Езоп (1893).

ЛИТ: Ђ. Малетић, „Гренгоар“, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 894.

Ж. П.