БАЛУБЏИЋ Мирко

БАЛУБЏИЋ Мирко – професор и члан УО ДСНП (Бачко Петрово Село, 2. VIII 1884 – Београд, 22. III 1948). Преци су му били трговци рибом, па отуда и презиме (балугџија – рибар, на турском). Отац Нестор Јован био је трговац у Бачком Петровом Селу, а мати Љубица Мишић из свештеничке породице Теодоровића у Пивницама. Основну школу завршио је у родном месту 1894, гимназију у НСаду 1902, студирао је право у Будимпешти, завршио Богословију у Сремским Карловцима 1906. и положио испит за наставника веронауке у средњим школама 1908. Касније је студирао историју и етнологију 1921-1925. у Згбу (два семестра) и Бгду, где је и дипломирао. Том приликом написао је рад Јосиф II 1780-1790. Као суплент предавао је веронауку у Српској учитељској школи у Сомбору од 1906. до 1908, а затим је био професор веронауке у Српској учитељској школи у Пакрацу (1908-1909). У истом месту је свештеник од 1910. до 1915. Почетком рата ухапшен је и осуђен на кућни затвор, а 1915. је мобилисан и до краја рата је био војни свештеник у аустроугарској војсци. После рата је професор веронауке у мушкој гимназији у НСаду од 1919. до 1925. и активан као члан Књижевног одељења у Матици српској. Незадовољан црквеном управом и стањем у цркви, напустио је свештенички позив 1925. Затим је директор новосадских гимназија – женске 1925-1927. и мушке 1927-1933. После тога је у Бгду вршио дужност начелника Одељења за средњу наставу Министарства просвете 1932-1936. и био директор новоосноване Мушке гимназије краља Александра I, у чијем се саставу налазио и Дом за њене ученике (1933-1941) Као просветни радник одликовао се организационим и административним способностима. Све време излажења „Гласника Историјског друштва“ у НСаду (1928-1940) члан је његовог Уређивачког одбора. За време окупације у Бгду одбио је да потпише квислиншки Апел српском народу против народноослободилачког покрета, објављен у листовима „Ново време“ и „Обнова“ 13. VIII 1941. Исте године је пензионисан, потом од 4. XI 1942. до 5. I 1943. затворен као талац у Бањичком логору, где је неизлечиво оболео. Као познавалац мањинских питања у односима Југославије са Мађарском и Румунијом, у својству сарадника Института за проучавање међународних питања при Министарству иностраних послова, од 15. VIII 1945. учествовао је у раду на припремама за Мировну конференцију у Паризу. Говорио је немачки, мађарски, руски и енглески. Члан УО ДСНП био је 1921-1924. и 1928-1929. Са латинског на црквенословенски језик превео је текст Моцартовог Реквијема, изведеног у новосадском НП 13. II 1922 – дир. Ловро Матачић, солисти Божена Дубска, Адријана Салви, Драгутин Врбањац и Сергеј Николајевић. Одликован је орденима Светог Саве III, IV и V степена и Белог орла V степена, француским орденом Витеза Легије части, те чехословачким и румунским орденима. Сахрањен је у НСаду, на Алмашком гробљу.

БИБЛ: Криза војвођанских градова, ЛМС, 1924, књ. 302 св. 1, с. 62-65; Историја Матице српске од пресељења у Нови Сад (1864) до ослобођења (1918), Матица српска 1826-1926, НСад 1927, с. 39-74.

ЛИТ: А-м, Mozarts „Requiem“, Deutsches Volksblatt, НСад, 15. II 1922.

Д. П.