БАН Матија

БАН Матија – песник, драмски писац, публициста, политичар (Петрово село код Дубровника, 16. XII 1818 – Београд, 14. III 1903). Син је сиромашног дубровачког берберина пореклом из Босне и мајке Конаваоке. Школовао се у Дубровнику. Краћи период ране младости провео је у фрањевачком реду. Неколико година био је адвокатски писар у Дубровнику, а 1839. одселио се у Цариград. Учећи језике и војне науке, био је истовремено наставник италијанског, па и историје и географије у француским школама Цариграда. Оженио се 1840. богатом Гркињом, па је целог живота био лишен бриге за материјалну егзистенцију. У јесен 1844. одлази заувек у Бгд. Васпитач је на двору кнеза Александра Карађорђевића, поверљива личност српске политике. Још у Цариграду зближио се са пољским емигрантима и прихватио идеје кнеза Чарториског о ослобођењу и уједињењу Јужних Словена. У Србији је један од најупорнијих заговорника ових идеја варираних у „Начертанију“ Илије Гарашанина. Пропагандист великог стила, он је 1848. у тајним политичким мисијама у Војводини, Хрватској, Далмацији и Црној Гори. Касније води владину дипломатску кореспонденцију и професор је француског на Лицеју. Губи службу падом Карађорђевића, али својим новинским, „дукатовским“ чланцима веома се приближава кнезу Михаилу. Од 1861. до пензионисања, 1880, био је директор Прес-бироа Србије. После тога живео је повучено на свом поседу „Бановац“ (данас Баново брдо). Г. 1885. прослављена је педесетогодишњица његовог књижевног рада. За члана Друштва српске словесности изабран је 1858, за члана Српског ученог друштва 1864, а од 1887. члан је Српске академије наука. Дописни је члан Југославенске академије знаности и више страних учених друштава, међу којима је и академија наука у Аустралији, једна од најугледнијих јавних личности Србије. Позориште је сматрао прворазредним инструментом националне политике и пропаганде. Предлог о оснивању сталног театра у Бгду поднео је влади још 1845. Члан Одбора за НП у Бгду постао је 1860, био му је потпредседник и председник 1863, те члан, уз прекиде, све до 11. XII 1869. Са Јованом Бошковићем он је потписник (1863) позива одборима СНП и ХНК о тешњој позоришној сарадњи НСада, Бгда и Згба. Око позоришних питања био је у преписци са Јованом Ђорђевићем. Њему је, 12. III 1868, упутио писмо са позивом да целокупна позоришна трупа из НСада пређе за стално у Бгд. Ђорђевић је, делимично, уважио тај предлог, што је резултирало оснивањем НП у Бгду. Као члан комисије за позориште појављује се и 1873, када се одлучно изјаснио против фузије НП у Бгду и СНП, сматрајући да оба српска културна центра треба да сачувају сваки своје снажно позориште. Бавио се и теоријом драме и позоришта исказавши своје погледе књигом Позоришни назори (Бгд 1891). Писао је у младости на италијанском песме и драме, али је тај део свог књижевног рада уништио. Објављивао је песме, али се највише бавио публицистиком, историјском, политичком, војном. Та дела објављивао је на српскохрватском и на француском, пропагирајући идеје ослобођења и уједињења балканских Словена. Његово књижевно дело обухвата око 40.000 стихова, јер је и драме писао у стиху. За њега, циљ књижевности је „развој свијести и моралности нашега народа као и његов углед пред свијетом“. Све његове драме у служби су његових политичких идеја. Својом тематиком ослањају се на историју Срба и других словенских народа. Рађене су са изразитом патриотском концепцијом, али им је радња доста успорена, а стихови суви и без много песничког полета. Мада је био врстан зналац драматургије и версификације – знао је шта је драма и како је према правилима ваља писати – недостајало му је правога талента, па су му уметнички домети скромни. У своје време, све до појаве романтичарске драме седамдесетих година, Б. је био један од најизразитијих носилаца репертоара наших позоришта. Његове теме и патетика којом су драме рађене, родољубље које су садржавале, изазивали су повољно реаговање публике; драме су му се изводиле често и успешно. Написао је следећа драмска дела: Мејрима или Бошњаци, драма у 4 чина, 1849 (штампано у НСаду 1851); Миљенко и Добрила, драма у 5 чинова с певањем, 1850; Смрт кнеза Доброслава, драма у 5 чинова, 1851; Смрт Уроша V или Последњи Немањићи, драма у 5 чинова, 1857; Краљ Вакашин, трагедија у 5 чинова, 1857; Цар Лазар, трагедија у 5 чинова, 1853; Цвијети србске, драма у 4 раздела с песмама, 1866 (доцније прерадио у две драме: Таковски устанак и Ослобођење Србије); Ванда, краљица лешка, драма у 5 чинова с певањем, 1868; Кобна тајна (Зла коб), трагедија у 5 чинова из српског дубровачког живота, 1869; Марта Посадница или Пад великог Новгорода, трагедија у 5 чинова, 1871; Маројица Кабога, трагедија у 5 чинова, 1879; Јан Хус, трагедија у 5 чинова, 1880; Кнез Никола Зрински, драма у 5 чинова, 1888; Прослављање кнеза Михаила, алегорија у две сцене, пригодно сценско дело из 1871. Како се већ из наслова види, Б. је својим драмама, осим српске историје од средњевековља до XIX века, обрађивао и хрватске, чешке, пољске, руске историјске теме, у складу са својом панславистичком оријентацијом. Извођен је и пре оснивања професионалних позоришта, али највише у СНП, ХНК, посебно у НП у Бгду. Драме су му превођене и на стране језике: Јан Хус  на чешки (1887), Цар Лазар на немачки (1881), а Мејрима на чешки (1860), руски (1876) и пољски (1900). У СНП су извођени Мејрима, Добрила и Миленко, Смрт кнеза Доброслава, Урош V и мати му Јелена, Српске Цвети и Цар Лазар. Мејриму је за СНП 1866. приредио (и прерадио) Јован Ђорђевић. Мада су похвале тој преради биле једнодушне, Б. је тим чином био увређен и незадовољан, посебно чињеницом да се и Ђорђевићево име појављивало на плакатама. Банов тон у полемици око тога био је доста агресиван; памтио је још негативну критику којом је Ђорђевић отклонио победу на конкурсу Матице српске његове драме Цар Лазар, пет г. раније. Са Ђорђевићем Б. је јавно полемисао и доцније, 1873, о теоријским питањима позоришта, посебно о Лесинговом Натану мудром. Остале драме давале су се у оригиналном тексту. Имале су неједнак успех. Док се Мејрима давала 38 пута, Цар Лазар и Српске Цвети нису доживели репризу.

БИБЛ: Дјела Матије Бана I-VIII, Бгд 1889-1892.

ЛИТ: Л. Костић, Шекспир и Матија Бан, Отаџбина, 1875, с. 474-481; Ј. Бошковић, Матија Бан, Гласник Српског ученог друштва, LXV, 1886, 12; Т. Остојић, Матија Бан, ЛМС, 1903, књ. 218; Д. Живаљевић, Матија Бан, Бранково коло, 1903, бр. 6, с. 340-348; П. Поповић, Матија Бан и његов књижевни рад у Дубровнику, СКГ, 1903, књ. 6, с. 431-443; К. Луцерна, У спомен Матије Бана Дубровчанина, Љетопис ЈАЗУ, 1906, бр. 21, с. 120-168; М. Поповић, Начертаније и срски писци око четрдесетосме, Савременик, 1953, бр. 6, с. 693-714; написи о представама у СНП: о Мејрими – Србски дневник, 4. VIII 1862; Јавор, 1862, бр. 22; Видовдан, 30. XI 1862; Даница, 1863, бр. 45; Матица, 1866, бр. 26; Позориште, 1866, бр. 8, Матица 1866, бр. 33,  Gross-Becskereker Wochenblatt 29. IV 1867; о представама Добриле и Миленка: Gross-Becskereker Wochenblatt, 30. III и 4. V 1867; Позориште, 1872, бр. 23. и 25 (Лаза Костић); Позориште, 1873, бр. 3; Родољуб (Сомбор), 21. XII 1380; Српство (Вршац), 26. II 1883; Стражилово, 1885, бр. 6; Наше доба, 9. IV 1886; о представи Смрт кнеза Доброслава: Матица, 1866, бр. 34; Gross-Becskereker Wochenblatt, 24. III 1867.

Б. Кв.