ДРЖАВНА ПОЗОРИШНА ШКОЛА – Решењем Одељења за просвету ГИО-АПВ бр. 2381 од 17. II 1947. установљен је при ВНП Драмски студио Војводине, двогодишња државна средња глумачка школа, чије је отварање одобрило Министарство просвете НР Србије. Школа је била смештена најпре у Католичкој порти (зграда више не постоји, на њеном месту је изграђена Трибина младих, данас Културни центар НСада); потом се налазила на првом спрату зграде на углу Католичке порте и Змај-Јовине улице (данас „Еуробанк“). Према споменутим решењима, у Студио су могли бити примљени кандидати који су завршили најмање 4 разреда средње школе, а изузетно и лица са мањим школским квалификацијама ако испољавају изузетан таленат и смисао за глуму. Сви кандидати су, пре уписа, били обавезни да положе пријемни испит и буду подвргнути специјалном лекарском прегледу. Пријемни испит за избор кандидата за упис одржан је 22. и 23. II 1947. у ВНП, пред испитном комисијом у саставу: управник Станислав Бајић, председник, и чланови: редитељи Јосип Кулунџић и Боривоје Ханауска, драматург Влада Поповић, сценограф Миленко Шербан, глумац Милан Ајваз, књижевник Младен Лесковац, оперски певач Евгеније Маријашец, балетски педагог Марга­рита Дебељак и диригент Војислав Илић. Пријемни испит полагало је 80 кандидата из свих крајева Војводине, па и из других крајева наше земље, од којих је примљено 15 редовних ученика, а накнадно је одобрен упис још једној кандидаткињи и једном кандидату, који су са успехом положили пријемни испит. Осим њих, примљено је и 9 ванредних слушалаца (уз још једног примљеног накнадно – укупно 10). Студио је почео са радом 10. III 1947. По одобрењу Одељења за просвету ГИО-АПВ, управа Студија је решила да период непотпуне школске године, од 10. III до 10. VI 1947, буде у ствари Припремни течај и да редовна настава почне 1. IX, дакле почетком школске 1947/48. Планирано је да се за време Припремног течаја ученици упознају са основним програмом и градивом из појединих предмета, те да се уведу у наставу и оспособе за правилно разумевање и савладавање материје из свих наставних предмета. Директор Студија је био Станислав Бајић, секретар Лука Дотлић, а предавачи су били: Боривоје Ханауска, редитељ ВНП, за предмете: Енциклопедија позоришта (општи појмови о сценским уметностима, припреми и извођењу представа), Обрада текста и Психотехника глуме; проф. Младен Лесковац, управник Библиотеке Матице српске, за предмете: Историја светске књижевности и Историја југословенских књижевности; Иванка Веселинов, суплент Државне женске гимназије, за предмете: Српски језик и Руски језик; проф. Божидар Куманов, начелник у Одељењу за просвету ГИО-АПВ, за предмете: Општа историја и Историја југословенских народа; Миленко Шербан, сценограф, за предмет: Историја уметности; Евгеније Маријашец, наставник соло певања Државне музичке школе у НСаду, за предмете: Солфеђо и Соло-певање; Маргарита Дебељак, наставник Државне женске гимназије, за предмет: Ритмика, пластика и основи балета. По одласку С. Бајића из НСада, директор је, од почетка сезоне 1947/48, читаву деценију био Јован Коњовић. Током постојања ДПШ класе глуме држали су: Р. Веснић, Ј. Љ. Ракитин, М. Коџић, Ј. Коњовић и Ј. Путник. Остали наставни кадар чинили су: Ђорђе Барак, Ђура Владић, Ненад Вранић, Б. Димов, Нада Јанић, Живан Куманов, Стојан Пантелић, М. Парошин, Р. А. Петровић, Аница Радашин, Радојка Стојадиновић, Марио Хвала. У Драмском студију у потпуности је уведен средњошколски режим. Ученици су имали свакодневну наставу, редовно поподне: четири дана у седмици по 5 часова, а у два седмична дана 3 односно 4 часа. Поред тога, поједини наставници држали су ученицима посебне, семинарске часове. Потребна финансијска средства обезбедило је Одељење за просвету ГИО-АПВ. Ученици Драмског студија Војводине имали су организован актив Народне омладине.

Ученици који су били уписани у ДПШ (завршили је или напустили школовање) а нису остварили ни део каријере у СНП него су радили у другим театрима или у другим професијама: Владимир Амиџић, Душан Аничић, Васа Апић, Боривоје Атанасковић, Стеван Батајић, Мирјана Блашковић, Александар Војтов, Бранка Врабец, Душан Вујковић, Борислав Вукић, Вера Вукосављевић, Љубица Вукчевић, Ђорђе Гагић, Ангелина Гајиновић, Марија Гемл, Томислав Гранашевић, Вукосава Грчић, Драгица Давидовић, Борис Дворник, Радисав Димитријевић, Јевто Душановић мл., Ненад Ђукић, Божица Ђурашевић, Велимир Живојиновић, Ђурица Ешкићевић, Софија Жилетић, Филипина Јерман, Никола Јовановић, Вукашин Јосифовић, Милош Кандић, Александар Ковачевић, Марко Којић, Томислав Крстић, Даница Лазаревић, Анка Лазић, Душан Лазић, Олга Лакићевић, Љубица Леђенац, Радојко Малбаша, Душан Манојловић, Милован Марковић, Јелена Милановић, Душан Миловић, Живорад Митровић, Мирјана Молдвај, Данијел Обрадовић, Бранка Остојић, Божидар Павићевић, Бранка Павловић, Милан Панић, Едуард Перочевић, Стеван Поповић, Љубица Продановић, Живка Радовановић, Бруно Раић, Угљеша Рајчевић, Миленко Растовић, Страхиња Родић, Радослав Симић, Селимир Симић, Драгоје Скрињик, Милорад Стајкић, Живојин Станимировић, Јован Стефановић, Милорад Стефановић, Боривој Стојановић, Марко Тасић, Милан Тополовачки, Ранко Тришић, Салих Тумбић, Милка Филиповић, Михајло Форо, Павао Циндрић, Јурица Шајатовић, Александар Шварц, Мирјана Шилић, Мирјана Шкоро.

Испитне представе: јун 1950. Сумњиво лице Б. Нушића (класа Р. Веснића); новембар 1950. Ромео и Јулија В. Шекспира (класа Р. Веснића); јун 1951. Богојављенска ноћ В. Шекспира, Таленти и обожаваоци А. Н. Островског, Раскрсница М. Ђоковића и Витез чудеса Л. де Веге (класа Р. Веснића); јун 1951. Силом лекар Ж. Б. П. Молијера и Госпођица Фифи О. Метанијеа по Мопасану (класа Ј. Ракитина); почетком јуна 1952. Брат и сестра Ј. В. Гетеа и Разбијени крчаг Х. В. Клајста (класа М. Коџић); почетком јуна 1952. Недорасли Фонвизина (класа Ј. Ракитина) и На главном друму А. П. Чехова (класа Ј. Путника);  13. II 1952. Карташи Н. В. Гогоља и 14. II 1952. Честитам К. Трифковића (класа Ј. Ракитина); 23. III 1952. Силе М. Димић по роману Покошено поље Б. Ћосића (класа М. Коџић); 15. I 1953. Меркаде О. де Балзака (класа Ј. Коњовића); 10. VI 1953. Монсерат Е. Роблеса; IV 1954. Књиге на ломачи Ј. Коњовића (класа Ј. Путника).

ЛИТ: Ј. Виловац, Нушићево „Сумњиво лице“ у извођењу ученика Позоришне школе у Новом Саду, НС, 1950, бр. 1, с. 2; Р. Веснић, Испитна представа најмлађих, НС, 1950, бр. 10, с. 3; Ј. П(утник), Пет представа најмлађе глумачке генерације, НС, 1951, бр. 13-14, с. 5; Ј. П(утник), Испитна представа класе Ј. Ракитина, НС, 1951, бр. 13-14, с. 6; А-м, Испитне представе новосадске позоришне школе, НС, 1952, бр. 39-40, с. 8; Б. К., Испитне представе Позоришне школе, НС, 1952, бр. 43-44, с. 10; О. Новаковић, Испитне представе ученика Позоришне школе, НС, 1953, бр. 55-56, с. 3; Ј. Путник, Младост на ломачи, НС, 1954, бр. 78-79, с. 5; А-м, Хоће ли се продужити живот Средње драмске школе у Новом Саду, НС, 1955, бр. 100-101, с. 2; А-м, Глумачки инвалиди, Дневник, 16. VI 1957; Л. Дотлић, Још о „глумачким инвалидима“ Средње позоришне школе, НС, 1957, бр. 126-127, с. 2.

Л. Д. и В. В.

ДРЖАВНИ СТАН (Казённая квартира) – комедија  у 4 чина. Написао: Виктор Александрович Ришков. Прво извођење у Петрограду, 1908, у нашој земљи 22. II 1912. у НП Бгд.

Прво извођење у НП у НСаду 1. III 1924. Превео: Јован Максимовић. – Рд. Р. Веснић; Ј. Стојчевић (Владикин), Д. Спасић (Виљајев), С. Стојчевићка (Варвара), К. Цветковићка (Лидија), З. Душановићка (Ана), Ј. Ивановић (Докукин), М. Душановић (Бодајев), М. Живановић (Аљејев), М. Хаџи-Динић (Мамајигин), М. Филиповићка (Марија), Д. Величковић (Дедјавкин), Р. Кранчевићка (Тања), Д. Кременовић (Ландишев), В. Виловац (Жуков), Л. Лазаревић (Јеж), Љ. Стојчевић (Пећа), Стојан Јовановић (Пјер), Ј. Силајџић (Петровић), М. Грујићева (Собарица). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: Вер., „Државни стан“ – Народно позориште, Застава, 1924,  бр. 50, с. 3; А-м, „Државни стан“,  Јединство, 1924, бр. 1395,  с. 3.

М. М.

ДРЖИЋ Марин – књижевник, најзначајнији писац старе дубровачке књижевности (Дубровник, 1508 – Венеција, 2. V 1567). Даровит и књижевно образован, овај пучанин, свештеник, писар по соланама, свирач по црквама и слуга грофова, створио је дела која су и после четири столећа сачувала књижевну вредност и уметничку свежину. Књижевну даровитост развио је у Сијени (где је од 1538. до 1544. студирао канонско право и био ректор Студентског дома и вицеректор тамошњег универзитета) на делима класичне римске и ренесансне италијанске књижевности. Али, у основи дела овог изврсног посматрача живота виде се аутентична сведочанства о наравима, карактерима, схватањима, духу и расположењу људи његовог родног Дубровника. А ту галерију плаутовских тврдица, богатих сенилних стараца, виспрених слугу, пробисвета и рогоња није створио само за господску забаву и разоноду, него и да их исмеје и изобличи. То интимно незадовољство властелом, која је владала Дубровником, довешће до тога да је Д. завршио живот као завереник и бунтовник. Ојађен дугогодишњом немаштином и тешкоћама с новцем и незадовољан дубровачким друштвеним уређењем, он, боравећи у Фиренци 1566, упућује писма тосканском кнезу Козми I, у којима моли војну помоћ за обарање аристократске власти у Дубровнику. Оставши без одговора, вратио се, уплашен, у Венецију, у којој наредне г. умире. Иако се приликом писања пасторала и комедија користио шаблонима које је прописивала поетика његовог доба, он се својом изворношћу, локалном бојом у цртању ликова и живим пучким говором ослобађао утицаја лектире и остварио комедиографско дело европске непролазне вредности. Главна су му дела ерудитне, плаутовске и самосталне комедије (Дундо Мароје, Манде и Аркулин) и покладна шала Новела од Станца, а ваља поменути и пасторале сијенског типа (Тирена – 1548, Венера и Адон и Плакир/Грижила). Његово најбоље дело, комедија Дундо Мароје (1551), и данас очарава раскошним сјајем и богатством ренесансног духа, веселим сценама и комичним ситуацијама у којима ликови „нашијенаца“ први пут са сцене проговарају простонародним језиком. У СНП су изведени Дундо Мароје (1948) и Манде (1952).

ЛИТ: Ж. Јеличић, Марин Држић Видра, Бгд 1958; М. Фотез, „Дундо Мароје“ у иностранству, НС, 1959, бр. 140, с. 4-5; НС, 1959, бр. 142-143 (цео бр. посвећен Држићу); Б. Гавела, Портретна скица Марина Држића, Позориште, Тузла 1967, бр. 3, с. 251-256; М. Швелец, Комички театар Марина Држића, Згб 1968.

П. М.

ДРИЈАК-КАНКЕЉ Власта (Vlasta Dryák) – драмска глумица (Загреб, 10. X 1911 – Лос Анђелес, 8. III 2006). Њен је отац, архитекта Јосип Дријак, био надзорник приликом градње казалишне зграде 1894/95. и касније технички управитељ загребачког ХНК. Била је глумица широке умјетничке палете, врло употребљива у најразличитијим струкама, супутник многобројних позорница на којима је оставила видљиве трагове своје свестране надарености. Започела је у Згбу 1935. као Порција у Шекспировом Млетачком трговцу, затим наступала у Прагу (1936/37), НСаду (у НПДб од 1. VIII 1937. до 31. VIII 1938), Скопљу (1938/39) и поновно у Згбу од 1940. до 1952, када је прешла у Париз; 1959. се са братом иселила у Санта Монику у Калифорнији (САД) и тамо су обоје са сопственом глумачком трупом давали представе за исељенике из Југославије (и на српскохрватском и на енглеском језику, поглавито свјетских али и југославенских драмских аутора). До смрти је дјеловала као глумачки педагог.

УЛОГЕ: Виви (Занат госпође Ворн), Др Павла Јунекова (Људи на санти), Ленкица (Из љубави недовољно), Офелија (Хамлет), Маршалова кћи (Бела болест).

ЛИТ: А-м, Бернар Шо: „Занат госпође Уорн“, Дан, 1937, бр. 250, с. 8; А-м, „Занат госпође Уорн“ од Шоа,  Нови Сад, 14. XI 1937; У. Чоб(анов), Социјални роман у комедији, Дан, 1937, бр. 262, с. 4; С. Ј., Разговор са загрепчанком Властом Дријак, бившом чланицом Народног Дивадла у Прагу, а сада Н. П. у Новом Саду, Правда, 13. XII 1937; А-м, Позориште, Невен, Суботица 26. III 1938; А. Б., Занат госпође Warren, Наше слово, Суботица 27. III 1938; (timár), Hamlet, Napló, 22. IV 1938; С. Ф., Портрети у светлу уметности, Банатска пошта, Петровград 11. VI 1938.

П. Ц. и В. В.

ДРНДАРЕВИЋ Петар – бински мајстор (Моравски Душановац, СР Србија, 10. IX 1886 – Апатин, 28. XII 1963). Завршио је основну школу и неко време радио као радник. Учествовао је у Првом светском рату и 1918. као ослободилац ушао у НСад. У СНП је ступио 1919. и у њему остао до 1937, када је прешао у НПДбС, где је радио до пензионисања, до краја сезоне 1939/40. У СНП је почео да ради као радник декоратер, али је већ 1925. постао бински мајстор. За време Другог светског рата становао је у Бгду, а после ослобођења преселио се у НСад и поново се укључио у рад СНП, радећи хонорарно као домаћин и чувар зграде од 1. IX 1952. до 30. VI 1962.

Р. Б.

ДРНДАРСКИ Велимир – правни референт (Добрица-Алибунар, 8. VIII 1924 – Нови Сад, 17. VI 2003). Завршио је Високу дипломатску школу и седам семестара Правног факултета у Бгду. Радио је у персоналној служби Градског народног одбора у НСаду, одакле је 1. IX 1953. дошао у СНП и у њему остао до 1. III 1954, када је прешао у експорт-импорт предузеће „Војводина“ у НСаду.

Р. Б.

ДРНИЋ Божидар – драмски глумац (Брчко, 23. XI 1907 – Београд, 8. III 1984). Основно школовање завршио је у Сарајеву и Згбу, а затим је похађао Државну глумачку школу у Згбу од 1924. до 1927, наступајући у току студија на сцени ХНК. Много је путовао и упознавао се са позориштима у Минхену, Дрездену, Бечу и Прагу, где је са Звонимиром Рогозом основао Југословенску сцену и давао представе на српскохрватском језику, глумећи повремено и у Коморном дивадлу. Члан Н-Оп био је од 1929. до 1933, НП у Бгду од 1934. до 1937. и од 1952. до 1965, а у међувремену ЈДП у Бгду од 1947. до 1952. Играо је у веома разноврсном репертоару: у салонским комадима, као и у мисаоно-социјалним драмама и античким трагедијама, остваривши велик број љубавних, карактерних и психолошки сложених улога, читаву галерију бруталних, сентименталних, нежних, херојских, позитивних, циничних, симпатичних, притворних и мисаоних ликова. Био је један од најбољих тумача Крлежиног драмског текста – као Урбан (Леда), Силбербрант и Титус Андроникус Фабрициј (Господа Глембајеви) и нарочито Крижовец (У агонији), којим је стекао награде Савета за културу НР Србије и Стеријину награду на ЈПИ у НСаду. И 50-огодишњицу уметничког рада, на сцени НП у Бгду, прославио је улогом Фабриција (1974). Цата Рибар Дујшин урадио је његов портрет (уље на платну) 1948.

УЛОГЕ: Хљестаков (Ревизор), Мориц (Свети пламен), Заводник (Оно што се зове љубав), Комсомолац (Квадратура круга), Нинковић (Госпођа министарка), Државни секретар (Добра вила), Леон (Волпоне), Силбербрант (Господа Глембајеви), Миљенко (Миљенко и Добрила).

ЛИТ: А-м, „Свети пламен“ на суботичкој позорници у игри Новосадско-осјечког позоришта пожњео велики успех, Југословенски дневник, 1931, бр. 254, с. 6; А-м, Оно што се зове љубав, Југословенски дневник, 1931,  бр. 266, с. 5; Р., Почетак гостовања Новосадско-осјечког позоришта, Књижевни север, Суботица 1931, књ. 9, с. 305-306; А-м, Валентин Катајев: „Квадратура круга“, Југословенски дневник, 1931,  бр. 277, с. 5; А-м, Гостовање Новосадско-осјечког позоришта у Сомбору, Глас народа, Сомбор 1931, бр. 42, с. 5; А-м, „Госпођа министарка“, Југословенски дневник, 1932, бр. 230, с. 5; А-м, Гогољев „Ревизор“, Нови Сад, 1932, бр. 42, с. 3; В. Н., „Добра вила“, Југословенски дневник, 1932,  бр. 238 и 240, с. 5.

С. Ј.

ДРОБАЦ Мирослав – глумац (Куршумлија, 12. III 1946 – Нови Сад, 20. V 2000). Завршио је Драмски студио при СНП и потом је две сезоне (1966/67. и 1967/68) хонорарно наступао у драмским представама СНП. Био је запослен на ТВ НСад. Ћерка Мира је чланица балетског ансамбла СНП.

УЛОГЕ: Члан мушког хора (Слово светлости), Младић (Мајка Храброст и њена деца), Отмичар (Романтичне душе), Певач (Викторија), Чобанин (Јерма).

ДРОБЊАК Момчило – портир, дародавац СНП (Бољан код Пријепоља, 14. II 1942 – ). У родном селу је завршио основну школу и у Пријепољу започео гимназијско образовање. Као дете је остао без мајке и врло тешки услови за школовање из села натерали су га да преко београдског „НИН“-а пошаље апел за помоћ. Управа СНП га је позвала да дође у НСад, запослила га 1. X 1961. као портира-чувара у радионичном комплексу („Комбинату“, где је и становао) и практично га стипендирала: у Гимназији „Јован Јовановић Змај“ је матурирао и на новосадском Медицинском факултету дипломирао 1970; тада му је, 30. VI 1970, престао и радни однос у СНП. Једно време је радио као лекар опште праксе у Каћу. На специјализацију гинекологије и акушерства отишао је у Бремен и тамо остао на клиници, у којој је 25 г. био и заменик директора и дочекао пензију. У пролеће 2011, у поводу 150. годишњице постојања и рада СНП, упутио је институцији која га је стипендирала као студента – прилог од 50.000 евра.

ЛИТ: Х. Радивојевић, Дете позоришта постало лекар, Политика експрес, 24. IV 1970; К. Савић, Наш Мома дипломирао, Позориште, НСад, 1970, бр. 7, с. 11; М. Стајић, Од нашег Моме СНП-у на дар, Дневник, 27. XI 2011.

В. В.

ДРОСТ Вилхелм (Wilhelm Elias Drost) – немачки глумац и драмски писац (Хамбург, 1821 – Хамбург, 1897). Аутор је адаптација комедија лаког и забављачког карактера: Шоља чаја (1864), En tout cas – album (1865), Храним се код мајке (1866), Соба са два кревета или коме припада жена (1867), Старост нас не чува од глупости (1872), Болесна породица (1874). На сцени СНП је 1872. приказана његова прерада комада Шоља теја Нитера (в) и Дерлеја (в).

Д. Р.