ДРЖИЋ Марин

ДРЖИЋ Марин – књижевник, најзначајнији писац старе дубровачке књижевности (Дубровник, 1508 – Венеција, 2. V 1567). Даровит и књижевно образован, овај пучанин, свештеник, писар по соланама, свирач по црквама и слуга грофова, створио је дела која су и после четири столећа сачувала књижевну вредност и уметничку свежину. Књижевну даровитост развио је у Сијени (где је од 1538. до 1544. студирао канонско право и био ректор Студентског дома и вицеректор тамошњег универзитета) на делима класичне римске и ренесансне италијанске књижевности. Али, у основи дела овог изврсног посматрача живота виде се аутентична сведочанства о наравима, карактерима, схватањима, духу и расположењу људи његовог родног Дубровника. А ту галерију плаутовских тврдица, богатих сенилних стараца, виспрених слугу, пробисвета и рогоња није створио само за господску забаву и разоноду, него и да их исмеје и изобличи. То интимно незадовољство властелом, која је владала Дубровником, довешће до тога да је Д. завршио живот као завереник и бунтовник. Ојађен дугогодишњом немаштином и тешкоћама с новцем и незадовољан дубровачким друштвеним уређењем, он, боравећи у Фиренци 1566, упућује писма тосканском кнезу Козми I, у којима моли војну помоћ за обарање аристократске власти у Дубровнику. Оставши без одговора, вратио се, уплашен, у Венецију, у којој наредне г. умире. Иако се приликом писања пасторала и комедија користио шаблонима које је прописивала поетика његовог доба, он се својом изворношћу, локалном бојом у цртању ликова и живим пучким говором ослобађао утицаја лектире и остварио комедиографско дело европске непролазне вредности. Главна су му дела ерудитне, плаутовске и самосталне комедије (Дундо Мароје, Манде и Аркулин) и покладна шала Новела од Станца, а ваља поменути и пасторале сијенског типа (Тирена – 1548, Венера и Адон и Плакир/Грижила). Његово најбоље дело, комедија Дундо Мароје (1551), и данас очарава раскошним сјајем и богатством ренесансног духа, веселим сценама и комичним ситуацијама у којима ликови „нашијенаца“ први пут са сцене проговарају простонародним језиком. У СНП су изведени Дундо Мароје (1948) и Манде (1952).

ЛИТ: Ж. Јеличић, Марин Држић Видра, Бгд 1958; М. Фотез, „Дундо Мароје“ у иностранству, НС, 1959, бр. 140, с. 4-5; НС, 1959, бр. 142-143 (цео број посвећен Држићу); Б. Гавела, Портретна скица Марина Држића, Позориште, Тузла, 1967, бр. 3, с. 251-256; М. Швелец, Комички театар Марина Држића, Згб 1968.

П. М.