Лудвиг Минкус

ДОН КИХОТ

балет у два чина

Диригент: Микица Јевтић
Либрето: М. Петипа према истоименом ромaну Мигела де Сервантеса
По кореографији Маријуса Петипаa
Кореограф и редитељ: Ђула Харангозо (Harangozó Gyula), Мађарска
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Сценограф: Олга Ђурђевић, Италија / Србија
Асистенти кореографа: Ангела Кевеши (Kövessy Angèla), Мађарска
Балет-мајстор: Оксана Сторожук
Репетитори: Милан Лазић, Весна Бркић, Бранка Глигорић, Јелена Вукадиновић
Дизајн светла: Марко Радановић
Фотографије: Срђан Ђурић, Миомир Ползовић

УЛОГЕ

Китри:
Ана Ђурић

Басил:
Гергељ Лебланк, к.г. Будимпешта

Еспада:
Андреј Колчериу

Дон Кихот:
Иван Ђерковић

Санчо Панса:
Ранко Лазић

Мерцедес:
Катарина Кљајић

Гамаш:
Игор Таубер

Пријатељице:
Соња Батић, Лана Стојановић

Амор:
Јелена Николић

Дриада соло:
Мина Радовић

Циганка соло:
Мирјана Дробац

Циганин соло:
Самјуел Бишоп

Китрин отац-мајка:
Тони Ранђеловић

Гостионичар-Гостионичарка:
Бранка Глигорић

Служавка (таверна):
Верица Козарев Кларић

Гатара:
Бранка Глигорић

Ансамбл:
Олга Аврамовић, Дејана Бајић, Јелена Дангузов, Татјана Димовић, Настасја Иветић, Марија Јанковић, Милица Јелић, Љиљана Јокановић, Верица Козарев Кларић, Јука Мацујама, Ирена Месарош, Ивана Нанић Сувачаревић, Весна Огњанов, Јована Пауновић, Ивана Прибић, Ајака Саито, Надежда Салак, Милана Самарџић, Марија Трифуновић, Маријета Вираг, Биљана Бабијановић, Миња Јокановић*, Наојуки Ацуми, Александар Бечварди, Антонио Бибо, Алесандро Бонавита, Милан Иван, Ђулио Милите, Зоран Трифуновић, Јакоб Корошец, Тома Крижнар, Никола Стаменовић*, Соња Хрњаковић*, Теодора Шпер*, Лејла Зрнић*, Мина Ружић*, Хана Салак*, Милица Хорват*, Мина Хорват*, Александар Ђурђевић*, Виктор Станчуљ*, Јована Миленовић**, Владислав Шегуљев**, Мирослав Стојиљковић**, Ненад Вуковић**, Стефан Микан**

* ученици Балетске школе у Новом Саду
** статисти

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Асистент корепетитора: Предраг Петрушевски
Инспицијенти: Тања Цвијић, Иван Свирчевић
Асистент сценографа: Надица Даниловац

Премијера: 18. децембар 2010, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје око два сата с једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.



I ЧИН

Прва слика

Становници шпанског градића уживају плешући на главном тргу. Најлепша девојка је Китри, ћерка имућног и похлепног гостионичара Лоренца. Она почиње да плеше, а ускоро јој се придружује Басил, берберин, најшармантнији и најомиљенији момак у крају, као и две Китрине најбоље другарице.

Лоренцо свима квари расположење, јер се жестоко противи томе да му се ћерка уда за берберина. Иако се Китри и Басил воле, он није добра прилика за удају јер никад нема ни пребијене паре.

Долази Гамаш, богати племић, по Лоренцу идеални просац. Иако помало будаласт, један јак аргумент му иде у корист: никада није шворц.

Након ведрог и полетног шпанског фолклорног плеса – сегидиље – улазе ватрена играчица Мерцедес, чувени тореадор Еспада и њихова свита играча и тореадора. Мерцедес плеше између бодежа, а Еспада изводи задивљујући плес с другим тореадорима.

У јеку забаве у градић стижу витез Дон Кихот и његов верни слуга Санчо Панса. Представљају се зачуђеним грађанима и одлазе у гостионицу да се окрепе.

Плес на тргу се наставља. Дон Кихот остаје без даха пред Китрином лепотом. У њој „препознаје“ Дулсинеју, идеализовани женски лик из његовог витешког света. Очаран је љубавним дуетом младог пара, и позива Китри да заплешу менует. Плес је прожет љубоморним сценама и враголастим променама партнера.

Мали скандал пружа прилику Базилу и Китри да срећно побегну. Санчо покушава да однесе нешто хране из крчме, а да не плати. Разбеснели гостионичар јури за њим и случајно удари Гамаша. Када открију да је млади пар побегао, отац и просац желе да пођу за њима, али их Дон Кихот заустави својим копљем.

Друга слика

Дон Кихот и његов верни слуга Санчо Панса лутају даље и у зору стижу у цигански логор, пробудивши Цигане зачуђене њиховим изгледом. Изненађење бива још веће када се витез узнемири, умисливши да је ветрењача зли див. Напада је упркос противљењу његовог слуге и Цигана. Након јуриша, пада на тло и онесвести се.

Дон Кихот сања дријаде, прелепа вилинска бића. Предвођене својом краљицом и Амором, дријаде га окружују и одводе до Китри, у којој Дон Кихот и даље види своју вољену Дулсинеју. Дријаде, Амор и Китри играју за Дон Кихота вилински плес.

Након привиђења, Дон Кихот долази свести и угледа свог слугу како га очајнички тражи. Санчо је пресрећан што коначно проналази свог господара. Његовом весељу и срећи придружују се и темпераментни Цигани плешући до јутра.

II ЧИН

Прва слика

Млади се окупљају у крчми да се забаве. Китри, Басил и две девојке плешу, Еспада им се придружује и такмичи се с Басилом. У ривалском плесу, Басил одушевљава присутне бриљантном игром с чашама, али атмосфера достиже врхунац када Мерцедес изводи свој ватрени плес.

У крчму улази Лоренцов слуга и упозорава заљубљене да стижу разбеснели господар и наивни просац.

Њихов долазак изазива општу гунгулу. Гамашу нуде другу девојку, али Лоренцо инсистира да богати просац ожени Китри. Да би то спречио, Басил одглуми самоубиство. Дон Кихот – који је у међувремену стигао – убеђује Лоренца да своју ћерку да младићу кога воли. Чим Лоренцо пристане на то, Базил „оживи“ и, желећи да подели своју радост, све госте у крчми части пићем. Сада то може да приушти, јер је зет имућног човека.

Весела група излази плешући, а Гамаш утапа разочарање у пићу.

Друга слика

Прича се наставља на главном тргу шпанског градића. Младенцима након венчања сви честитају, више ништа не може да поквари њихову срећу.

Следи низ свадбених плесова. Истиче се дует Китри и Басила, познат као Гран па-де-де (Grand pas de deux). Након дуета сви становници градића радосно плешу у част младенаца.

Китри надиграла Басила у Дон Кихоту

На великој сцени СНП-а 4. априла је изведен балет Дон Кихот (38. пут) у кореографији Ђуле Харангоза, госта из Мађарске, сценографију потписује Олга Ђурђевић, костиме Мирјана Стојановић Маурич, диригентско руководство је остварио Микица Јевтић.

У најави за ову представу стоји да је премијера била пре 150 година (у Москви у Бољшом театру, 14. децембра 1869), у кореографији Маријуса Петипе. То што је овај балет дуговек, не значи да се мора играти онако како је то први кореограф остварио, што је Ико Отрин у првој кореографији већ реконструисао (1968. и обнова 1984). Кореографија госта из Будимпеште Ђуле Харангоза (2010) враћа се оригиналу. Оно што је заједничко за све три поставке је основна намера да се пружи велика парада игре, а не преточен садржај значајног Сервантесовог романа у играчку форму. Зато у најави стоји да је балет Дон Кихот прича о љубави између лепе Китри и сиромашног и шармантног младића Басила. Китрин отац сматра да Басил није добра прилика за његову кћерку него богати Гамаш, и на крају попушта пред емоцијама двоје заљубљених. Основни садржај је готово идентичан недавно премијерно изведеном балету Враголанка.

Гост из Будимпеште, Гергељ Лебланк повод је да се овој представи са репертоара, готово једну деценију касније, врати кореограф Харангозо. У улози Басила госту није било тешко да се уклопи у новосадску представу јер је у његовом матичном ансамблу у Будимпешти постављена иста кореографија. Отуда смо имали утисак да се гост добро снашао, као ‘свој на своме’, не само у сопственим соло варијацијама и у дуетним играма са Китри, него и у мизансцену и у комичним сценама које је и сам градио. Играч лепе фигуре, изузетног доскока при различитим бравурозним скоковима, сигуран у пируетама у солистичким варијацијама, присвојио је публику, посебно као одговоран патрнер у дуетној игри.

Ипак, главна звезда вечери је била Ана Ђурић, у улози Китри, технички прецизна, глумачки довољно изражајна, у ваздушним подршкама у дуетној игри са партнером се предавала с потпуним поверењем у његову снагу и емпатију, тако да су вртешке и ваздушне подршке изазивале одушевљење публике и овације на отвореној сцени. Данас, након примања награде Удружења балетских уметника Војводине и Српског народног позоришта за остварен успех у 2018. години, Ана Ђурић се потврђује као првакиња Балета СНП-а, као последња у низу оних које јој претходе (Ерика Марјаш, Биљана Његован) и као пример оним младима које тек долазе.

Андреј Колчериу је након дужег одсуствовања са сцене (због повреде), поново заиграо Еспаду са много елеганције и уздржаности.

Представа је била добро увежбана; то је једна од ретких представа у којој су скоро сви играчи упослени истовремено на сцени, па се може уочити значајан помак у подмлађеном женском ансамблу, у техничкој уиграности свих, али и мања сценска изражајност појединих играчица и (нарочито мушких) играча…

Свенка Савић, 8. априла 2019.