Пролог: Раскошан предео, дрвеће, горе, река. Силна је олуја, а у позадини пролеће Демон, чије присуство најављују хорови духова и природе: ветрови, воде, речних струја, поветарца, дрвећа, цвећа… Стоји на стени и посматрасвет с презрењем (Проклятый мир! Презренный мир!). Анђео долази, озарен светлошћу опомиње Демона да не буде гневан него да воли јер љубав има снагу да све обнови.
Први чин: Тамара и њене другарице одлазе по воду (Ходим мы к Арагве светлой), Демон их прати. Тамара замишљено седи. Осећа неку тескобу, да јој неко зло прети (Да и что кручиниться), па је Дадиља разгаљује вестима од скором доласку младожење, кнеза Синодала. Томе се Тамара радује. Демон, очаран њоме, шапће јој (Дитя, в объятьях твоих). Видевши да је Тамара пренеражена, Дадиља и другарице су јој притрчале, али је Демон већ ишчезао. Одлазе полако, Тамара се осврће, чувши одјек његових речи. Караван младожење Синодала пење се ка узвишењу, где је мала капела. Људи су уморни од пута, па Синодал по Гласнику шаље поздраве невести и јавља јој да ће стићи сутра (Сердце бьется неспокойно). Док се људи спремају за починак, Синодал је тужан. Теши га Стари слуга, саветујући га да се помоли у капелици, где је свети кнез убијен из заседе. Но Синодал обећа да ће то учини у зору, а ноћу ће га Тамарин лик чувати од зла (Ах, красавица!). Сви заспаше, а Демон се појављује, предводећи Татаре у борбу. Иако су сапуници и слуге штитили Синодала, један га је куршум смртно погодио.
Други чин: У Гудаловом замку све је спремно за свадбу. Ту су гости, девојке, слуге, рођаци. Гудал изводи Тамару, а за њом иду Дадиља и другарице. Стигао је младожењин Гласник да пренесе поздраве невести, па кнез Гудал наређује да се наточи вино. Док гости наздрављају (Мы чаши вина), Тамара предосећа да јој прети јад, а Дадиља је теши речима да је то само ружан сан. Док игра на забави траје, споља се чују галама и крици. У салу уносе мртвог Синодала. Тамара је опхрвана болом, јер се са младим кнезом волела одмалена. Њеном љубавном усхићењу и маштањима сад је крај (О боже, боже! Страшный, ужасный вид!). Сви се опраштају од Синодала, а Демон шапуће Тамари да узалуд плаче (Не плачь, дитя). Она га чује, али га не види. Слуге покушавају да подигну тело мртвог младожење, али Тамара га не да, све док јој се иза одра није указао Демон. Тада она крикне и падне на одар. Дадиља уверава забринуте жене да Тамара само спава, иако је и она неспокојна. Док Демон стоји над узглављем (На воздушном океане), Тамара је збуњена, питајући се ко је он, да ли је њен заштитник. Одговара јој да је он њен гост у ноћи. Она је уплашена, Дадиља, гости и слуге јој притрчавају у помоћ.
Отац је забринут за Тамару. Она га моли да је пусти да оде у манастир, где ће покушати да нађе мир. Иако је уверава да ће време залечити сваку тугу, моли је да се не одриче своје младости, али на наговор окупљених Гудал јој даје благослов. пауза
Трећи чин: Манастирски врт и гробље. Из мрака излази Демон (Обитель спит), приближава се манастирској огради, али му Анђео препречи пут, не дајући му да крочи на свето тло. Демон је гневан, одлучно улази, па Анђео одлази погнуте главе
Тамара излази из молионице, прилази прозору (Ночь тепла, ночь тиха). Једна мисао је мучи, зна да је Демон ту. Кандило се гаси, а месечева светлост га обасјава. Неколико тренутака се нетремице гледају (Полон жизни новой). Прича јој о његовом постанку, како је некад био херувим и како је заљубљен у њу.
Очаравајући је својим погледом, узима је за руку, а Тамара се у самозабораву није отргла (Кто б ни был ты, мой друг печальный). Чује се звук јутарњег звона и хора монахиња. Чувши њихову песму, Тамара моли Демона да оде, и зазива Бога да јој снаге да. Но Демон је сав у љубавном заносу, говори јој како ће све за њу дати. Снага је издаје, а Демон то користи да јој украде пољубац.
Из молионице се појављује Анђео, осветљен кандилом које се распламтело, и показује јој сени мртвог Синодала. Тамара се отме из Демоновог загрљаја, полети до Анђела и ту пада мртва. Демон огорчен стоји над Тамариним мртвим телом. Он проклиње свет, пропада у земљу и манастир се руши. Анђео и хор анђела узносе Тамарино тело у небо (Мы душу грешную, душу любившую).
Крај.