НЕПОДНОШЉИВИ СЈАЈ ЗАБЛУДЕ

„Била једном једна…“, тако обично почињу бајке. Бајкама се деца успављују, али и плаше. Ово је, у неку руку, жанровски драматуршко-редитељски кључ, помоћу којега смо, у представи Била једном једна земља, настојали да представимо драмски свет Душана Ковачевића. При том представљању, водило нас је чврсто уверење да не само ликови и збивања истоименог романа, као и његове драмске „претече“ Пролеће у јануару, него и мотиви и значења Ковачевићевих магистралних комада и сценарија (Маратонци трче почасни круг, Радован Трећи, Сабирни центар, Контејнер са пет звездица и Ко то тамо пева) граде слику јединственог драмског космоса са универзалним значењем. Полазећи, наиме, од тематике судара менталитета и историје, Ковачевић на епохалан начин, крећући се суверено кроз све жанрове, претвара локални усуд овог народа и ових простора у трагикомедију модерног света. Отуда смо процесом који представља својеврсни амалгам драматизације, адаптације и надградње утемељили сценско збивање на три основна тематска смера/слоја поменутог усуда: слепој вери у спаситеље, подложности манипулацији и, најзад, мирењу са животом у лажи. Полазећи од овакве опсесивне анти-бајке, редитељ Кокан Младеновић гради, стратегијом шокантних фрагмената и методом црнохуморних, гротескних и апсурдних сензација, једну паклену, алтернативну историју, чије ткиво постепено се указује као заумно, и утолико безнадежније, лице саме стварности. Ако ичему тежи, Била једном једна земља настоји да опомене како се историја – а тиме и губитак, лаж и заблуда – никада не збивају у простору, него увек и искључиво у времену – оном сањаном, оном одузетом или оном које смо могли имати. А понајпре у садашњости, у којој, још увек, „нико не зна шта то сија.“

Светислав Јованов