Из драматуршке белешке

Користећи елементе бајке о чаробњаку-алхемичару и мита о стварању света Велимир Лукић је у драми Бертове кочије или Сибила на алегоричан начин покушао да прикаже драму савременог човека и његово мучно искуство са друштвом и историјом тако што је (алегоријски) описивао своје доба, епоху и друштво у којем је живео (и које је он сам, у доброј мери, доживљавао као диктаторско).

Иако се Велимир Лукић, на неким местим у комаду, приближава ситуацијама карактеристичним за утопијске (односно антиутопијске, какотопијске – речју, дистопијске) приче, његови алегоријски догађаји остају на нивоу вербалних назнака и асоцијација (можда и због могуће репресије тадашњег режима – али да не улазимо у ту врсту мотива). Због тога је била неопходна коренита драматуршка промена фокуса, на основу које је и настала баш оваква представа.

Бавећи се, с једне стране, „појачавањем” дистопијског ракурса саме приче, на крају смо дошли до дефинисања сасвим новог појма, којим описујемо наш ауторски дискурс (унутар већ поменутог и познатог дистопијског ракурса) – тај појам је фактотопија. Фактотопија је заправо метод који у алегоријске елементе покушава убацити препознатљиве моделе које ће гледаоци препознати као моделе по којима функционише и њихов живот. С друге стране, ова „Сибила” је у доброј мери и мит о стварању света (јер је алхемичар Свен приказан не само као човек који покушава да изгради савршено друштво, него као демијург који прво ствара свет који ће касније уређивати).

Веродостојност мита се, готово по правилу, не да утврдити, јер се мит налази у сфери ониричног, немогућег и фантастичног – али и свакодневни живот је органски део сваког мита и баш је то репер према коме „конзументи” тог мита могу да упореде дела и последице митских јунака и донесу судо њима. Кад у позориште постављате једну алегоријску причу о стварању и уређењу света, веома сте близу том „митолошком терену”. Ваш мит је, наравно, само псеудо-мит и поступци којим га ви стварате карактеристични су само за театар, али начин на који ће тај позоришни мит гледаоци конзументи процењивати исти је као код правог мита.

Али, још једном, то није прави мит. Због тога је у причу било неопходно увести елементе као што су табу, тотем, ритуал, али и неке од познатих „организационих” парадигми, као и препознатљиве технике „управљања” светом.

Божидар Кнежевић