НЕОДУСТАЈАЊЕ


Ауторка представе: Марија Меденица

Сараднице на тексту и режији: Дивна Стојанов и Маја Гргић
Композиторка: Ирена Поповић Драговић
Костимографкиња: Марина Сремац
Дизајнер светла: Игор Љубић
Дизајнер тона: Давид Светлик
Дизајнерка плаката: Милица Ракоњац
Фото: Срђан Дорошки
Сарадник на сценском покрету: Игор Грекса

Представа траје око сат и петнаест минута.

Премијера: 26. април 2022, Камернa сцена


Монодрама Неодустајање тематизује феномен позоришта из закулисне перспективе и представља на неки начин „вирење кроз кључаоницу“ у интимни простор једне глумице. Њено стасавање у уметничком свету испуњено је бројним изазовима и дилемама, а најважнија одлука коју треба да донесе је да ли да одустане од позоришта.

„У процесу рада са глумицом Маријом Меденицом покушала сам да направим музику која је њен партнер. Онај слој текста који се никад не напише или изговори. Слојевитост Маријиног уметничког бића је толико богата да ми је било чак и јако једноставно да се размаштам и искомпонујем музику која ће јој помоћи да “не одустане” од оне најискреније идеје да створи један артистички комад. Она говори у име свих нас који смо на том путу истине или бар покушавамо да будемо, истрајемо и не одустанемо. Глас у сонгу је Маријин вапај и њена искрена, чиста исповест о томе где нам је театар, њен певани монолог у коме нас упозорава и опомиње где смо сви ми у данашњем свету. Захвална сам на овом процесу.“

Ирена Поповић Драговић, композиторка

Фотографије: Срђан Дорошки

Одломци из комада

„Рале, брате, јесам ја талентована? Ма, не, брате, можда нисам, имаш глумце нису свесни да су неталентовани. Осећам се к’о смеће које не заслужује да буде део овог дивног ансамбла. Сви су према мени тако пажљиви. Ја сам жртва своје амбиције, Ево, слушај! „Жррртва“ Је л’ чујеш? Не умем да кажем „р“. Ја уопште немам доњу лагу, а горња ми је у фалсету. Мрзим свој глас. А ти имаш тако импостиран глас, боље да су тебе запослили. Ја сам тотално ограничена глумица, глумим на два тона… (плаче) Али макар сам посвећена? Никад не касним. Ја сам прва на проби, загрејем се, глас и тело, прва ослободим шминкерницу кад нагрну балерине, косу перем код куће, нисам писала пријаву против реквизитера кад ми је убацио пикавац у чај. И кад су ми се сви смејали што су ми се виделе гаће, ја сам се исто смејала на свој рачун. Да будем тимски играч! Волим свој посао и ја сам привилегована!
Е, да звао ме редитељ на кафу. Не мува ме. Мислим да ће да ме избаци из поделе, само неће пред свима. Баш је пажљив. И он је тимски играч. Не мува ме!“

„Волим те.
Много те волим.
Не могу а да те не волим.
Волим твоје светло.
Волим твоје мракове. То су и моји мракови.

Волим твоју тишину. Tвoje крике. Волим те и кад ми дајеш разлоге да те осуђујем.
Кад немаш добру причу, а фолираш да имаш.
Кад те ништа не разумем.
И када ти ништа не верујем, а често лажеш…
Волим твоју стогодишњу прашину и сваку рајснадлу на коју сам се убола. И сваку модрицу, и подеротину, и ожиљак. Криво ми је што нисам и више крви пролила, ето, толико је било.
Жао ми је моје претеране посвећености која није изнедрила никакву врхунску уметност.
Криво ми је што нисам више наздрављала.“