ПОДЕЛАКРИТИКАНАГРАДЕФОТОВИДЕО

Aуторски пројекат Игора Вука Торбице

ТАРТИФ
по мотивима оригиналне Молијерове драме Тартиф

Пројекат: Комично у класичном

Копродукција: Српско народно позориште и Народно позориште Сомбор

Аутор и редитељ: Игор Вук Торбица
Сценографкиња: Андреја Рондовић
Костимографкиња: Јелисавета Татић Чутурило
Композитор: Владимир Пејковић

Лица:

Тартиф:
Саша Торлаковић

Дорина:
Хана Селимовић

Оргон:
Нинослав Ђорђевић

Елмира:
Тијана Марковић

Клеант:
Марко Марковић

Госпођа Пернел:
Биљана Кескеновић

Маријана:
Даница Грубачки

Дамис:
Марко Савић

Валер:
Душан Вукашиновић

Bacques:
Немања Бакић

Судски извршитељ 1:
Милорад Капор

Судски извршитељ 2:
Драгана Шуша

Прва проба: 27. новембра 2018.
Радна премијера у НП Сомбор: 26. децембра 2018.
Премијера у НП Сомбор: 8. фебруара 2019, реприза: 9. фебруара

Премијера у СНП: 19. фебруара 2019, сцена „Пера Добриновић“
Репризе: 20. фебруара, 21. и 22. марта

Представа траје: 120 минута.

Пројекат је реализован уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије.

ДОГАЂАЈ СЕЗОНЕ: Тартиф

Фебруарске премијере, сомборска и новосадска, Тартифа Народног позоришта Сомбор и Српског народног позоришта другачијим позоришним средствима теже циљевима сродним оним „урбановским“ но, што је значајније, и коначан им је домет негде у тој равни; другим речима, и за Тартифа Игора Вука Торбице важи исто: и он је догађај сезоне. За разлику од Молијеровог, Торбичин Тартиф није лажни богомољац који ће своје жртве зачарати верничком смерношћу. То је, држе аутори ове представе, данас подоста депласирано, бар у овом делу света: постоје много савременије и данас ефикасније технике завођења, подвођења, зачаравања, обезглављивања, обезљуђивања, анихилирања слободне воље и практичног разума. У причу о савременом Тартифу уводи нас Дорина, у ведром и изоштреном, посве јединственом тумачењу Хане Селимовић, које је посебна „додата“ вредност ове представе. Потом следи карусел ликова, преплет скривених мотива и страсти чланова породице коју ће Тартиф запосести. Оргон Нинослава Ђорђевића и Елмира Тијане Марковић на два ће опречна начина завршити под Тартифовим кобним моћима, Оргон ближе ономе како је то и код Молијера, мада опет на начин ближи нама данашњима: Оргон верује онако како се данас верује не у натприродна бића и њихове тобожње заповести, милости и љутње, него у телевизијске проповеднике и друге дилере слаткоречивости у цивилу. Клеант (Марко Марковић) овде није само здраворазумски резонер, него и човек с прецизним интересима; Маријана и Валер (Даница Грубачки и Душан Вукашиновић), беспрекорни, она као предмет старачке пожуде или трофејни симбол моћи, он као ветропирасти полагатељ „природног права“ и Тартифов немоћни мужјачки антагонист; госпођа Пернел Биљане Кескеновић кочоперна и помпозна до неминовног финала, Дамис Марка Савића помало погубљен у тартифовском ковитлацу.

Али, где је Тартиф у овом Тартифу? Дуго га нема нигде осим у устима укућана, да би се лично појавио релативно „касно“ у представи, но кад је једном дошао, више га није било могуће ни ућуткати ни отерати; Тартиф Саше Торлаковића је ужасавајуће савремен, свакодневан, нимало демонски, сав доброхотан и благоглагољив готово до краја, рекло би се и сам ганут властитом добротом и дубоко уверен у сопствену моралну изузет(н)ост; истовремено, он је инвазиван и такорећи насилно пенетративан, немогуће га је избећи, склонити се од њега, сачувати здрав разум; или је могуће, изузетно, али то има (пре)високу цену. Колико је он индивидуално зло и поквареност, а колико пресек, производ и оспољење много већих сила, само експонент и службеник Машинерије која га далеко превазилази? Ко је, дакле, тај сомборско-новосадски Тартиф? Одвише лак одговор се намеће сам од себе, али Торбица и ансамбл неће учинити ништа више осим што ће вам допустити да размишљате у том правцу, али исто тако и много шире од тога, јер је ова представа веома далеко од било каквог „дневнополитичког“ намигивања: било би то траћење скупе и драгоцене позоришне супстанце на неко скоро-па-ништа, и од тога не би било овако доброг позоришта. Зато је овај Тартиф радије представа о нама: нама на сцени, збијеним око Тартифа којем не умемо одолети док не буде прекасно, и нама у публици, којима се не омогућава комфор лагодног уживања у поставкама и односима моћи из Молијеровог времена. Био сам на новосадској премијери, у крцатом позоришту, седећи на степеницама са стране: одлично смо се разумели те ноћи, ми на сцени и ми доле, у гледалишту, тако добро да би се чак могло рећи да смо заједно направили ову представу, и да ће она и даље расти са свима нама.

Теофил Панчић, Vreme, 7. март 2019.

Светлуцање у тами

У Сомбору је премијерно изведена представа „Тартиф“, ауторски пројекат Игора Вука Торбице. У питању је копродукција Српског народног позоришта из Новог Сада и Народног позоришта Сомбор.

Полазећи од Молијерове изванредне комедије која безобзирно разобличава друштвено лицемерје, редитељ Игор Вук Торбица је направио заиста изузетну, прецизну, огољену и болно савремену представу. Она бескомпромисно разобличава све нас, наш лабилни морал, неодговорну лаковерност, пристајање на неприхватљиве услове живота.

Игра почиње под упаљеним светлима у целој сали, директним обраћањем глумице Хане Селимовић, у улози Дорине. Њен наступ је непосредан и комички деликатно атрактиван, али истовремено и немилосрдно разоткривајући. Она на самом почетку успоставља кључну, директну комуникацију са гледаоцима, која ће се одржавати и развијати до краја. То нас чини неодовојивим делом представе, симболички одговорнима за потпуно расуло до чега ће постепено доћи.

Цео ансамбл је убедљив, игра је огољена и прецизна, вишеслојна и суптилна, на танкој граници између ироније и трагедије. Саша Торлаковић је изузетан као Тартиф, прикривени манипулант, благе нарави, мефистофеловски сладак и заводљив.

Дизајн сцене је функционално прецизан, у складу са тоном игре. Догађаји су смештени у оквире спектакла, на површини бљештавог, а у суштини дубински трулог. Долазак Тартифа на сцену подсећа на помпезне ријалитије. Слова у позадини исписују његово име, светлећи као градови у тами.

У кулминацији хорора Тартифовог мутног опчињавања Оргонове породице, што је Торбица у односу на Молијера брутално растегао, испаљују се конфете. Оне постају јака метафоричка ознака општег друштвеног кича, декоративног сјаја који покушава да сакрије чињеницу да су људи постали зомбији.

Сомборски „Тартиф“ суптилно разоткрива свеприсутне друштвене лажи. Изузетно је ангажован, али у једном промишљеном и високо естетизовном облику.

Ана Тасић, Културни дневник РТС1, 11. фебруар 2019.


4. Позоришно пролеће, Шабац, 2019.

– Награда за младу глумицу Даници Грубачки за улогу Маријане
– Награда композитору Владимиру Пејковићу за музику
– Награда за најбољу женску улогу Хани Селимовић за улогу Дорине
– Награда за најбољу мушку улогу Саши Торлаковићу за улогу Тартифа
– Награда за најбољу режију Игору Вуку Торбици
– Награда за најбољу представу у целини


69. Фестивал професионалних позоришта Војводине, Зрењанин, 2019.

– Награда за најбољу представу у целини
– Награда за најбољу режију Игору Вуку Торбици
– Глумачка награда Хани Селимовић за улогу Дорине
– Награда за најбољу мушку улогу Саши Торлаковићу за улогу Тартифа


XXII Театар фест „Петар Кочић“, Бања Лука, 2019.

– Награда за најбољу представу Фестивала
– Награда за најбољу режију Игору Вуку Торбици
– Награда за најбољу глумицу Хани Селимовић за улогу Дорине
– Награда за најбољег глумца Саши Торлаковићу за улогу Тартифа
– Награда РТРС, под називом „Корак у храброст“ Игору Вуку Торбици за адаптацију и режију представе Тартиф


6. Буцини дани, Александровац, 2019.

– Златно зрно, награда за најбољу мушку улогу Марку Марковићу за улогу Клеанта
– Награда за најбољу женску улогу Тијани Марковић за улогу Елмире
– Гранд при „Милосав Буца Мирковић“ – глумачко остварење фестивала, Хани Селимовић за улогу Дорине


„Театар у једном дејству“, Младеновац, 2019.
– Победик 35. позоришног фестивала „Театар у једном дејству“


24. Југословенски позоришни фестивал „Без превода“, Ужице, 2019.
– Специјална награда Ардалион за иновативну надоградњу драмске класике

Фотографије: Синиша Трифуновић