Редитељска белешка – Откриће досађивања

Током рада на овој представи много сам размишљао о простору, времену, пролазности…
Приметио сам да је у данашње време људима усађено да стално морају нешто да раде. Да нешто смишљају. Докле год смо активни – добро је, на неки начин, колико год да је то што радимо глупо. Делује да људи по сваку цену морају да избегну досаду. Временом, приметио сам да ја волим досаду. Волим да се досађујем.
Досађивање је потцењено и ја сам одлучио да се досађујем, док не постанем срећан. Са друге стране беспосличарења постоји нешто што личи на задовољство, верујте ми. Не захтевам од вас да осећате исто, али вреди покушати: повремено се окренути себи и својим мислима. Кад мало боље размислите, схватићете да се рађамо сами и умиремо сами. Ствар је само у томе што се на то коначно навикнемо. Самоћа је темељ читаве конструкције. Она је, такорећи, носећа греда.
Можемо живети са неким, али то са по правилу значи поред некога. И то је сасвим у реду. Седимо у истом аутомобилу, једемо исти ручак, славимо исти Божић… Ипак, и даље су то две крајности.
Две планете.
На тај начин сам позајмио доста тога од Доплера.
И пробао да његове мисли спроведем у сопствени живот. Резултати су фасцинантни. И неизмерно узбудљиви. Не знам да ли ћу наићи на разумевање код вас, да ли су вам ове теорије прихватљиве, али знам коме јесу – Доплеру.

Александар Поповски