pop-cira-i-pop-spira-header

ПОДЕЛАО ДЕЛУО АУТОРУО РЕДИТЕЉУО ДИРИГЕНТУКРИТИКАФОТОВИДЕО
Дејан Деспић
ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
комична опера у два чина

Либрето: Весна и Дејан Миладиновић, према роману Стевана Сремца

Диригент: Жељка Милановић, к.г.
Редитељ: Ивана Драгутиновић Маричић, к.г.
Режија по редитељском концепту Дејана Миладиновића
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић
Ликовни предлог сценографије и костима: Владана Ликар Смиљанић
Сценограф-реализатор: Владимир Савић
Костимограф-реализатор: Сенка Раносављевић
Сценски покрет: Иван Клеменц, к.г.
Дизајнер светла: Марко Радановић


Лица:

13. децембар

Поп Ћира, тенор буфо
Александар Саша Петровић

Перса, његова жена, алт
Виолета Срећковић

Меланија, њихова кћер, сопран лирски
Данијела Јовановић

Пера, сеоски учитељ, тенор лирски
Бранислав Цвијић

Ержа, њихова служавка, мецосопран
Марија Цвијић

Поп Спира, бас буфо
Небојша Бабић

Сида, његова жена, сопран спинто
Верица Пејић

Јула, њихова кћер, мецосопран
Јелена Кончар

Шаца, сеоски брица, баритон лирски
Васа Стајкић

Жужа, њихова служавка, без речи
Ана Бајић

Фрау Габријела, сеоска оговаруша, сопран колоратурни
Дарија Олајош Чизмић

Пера Тоцилов, сеоски кочијаш, тенор
Љубомир Поповић

Поп Олуја, пријатељ Спирин, бас
Милош Милојевић

Владика темишварски, баритон
Жељко Р. Андрић

Нића боктер, сеоски пандур, бас баритон
Никола Баста

Рокса, домаћица код поп Олује, без речи
Марта Јакобац Морар

15. децембар

Поп Ћира, тенор буфо
Александар Саша Петровић

Перса, његова жена, алт
Марина Павловић Бараћ

Меланија, њихова кћер, сопран лирски
Лаура Павловић

Пера, сеоски учитељ, тенор лирски
Бранислав Цвијић

Ержа, њихова служавка, мецосопран
Маја Андрић

Поп Спира, бас буфо
Горан Крнета

Сида, његова жена, сопран спинто
Верица Пејић

Јула, њихова кћер, мецосопран
Вишња Попов

Шаца, сеоски брица, баритон лирски
Бранислав Станков

Жужа, њихова служавка, без речи
Ана Бајић

Фрау Габријела, сеоска оговаруша, сопран колоратурни
Весна Аћимовић

Пера Тоцилов, сеоски кочијаш, тенор
Игор Ксионжик

Поп Олуја, пријатељ Спирин, бас
Милош Милојевић

Владика темишварски, баритон
Жељко Р. Андрић

Нића боктер, сеоски пандур, бас баритон
Никола Баста

Рокса, домаћица код поп Олује, без речи
Марта Јакобац Морар

Деца: Вила Малешев, Срна Андрић, Лила Грубор, Никола Станков, Будимир Малешев, Теодор Пањак
Бабе, девојке, паори, свирци, сватови, „бундеваши“…
Статисти: Владислав Шегуљев, Давид Вјештица

Радња се одиграва у једном селу у Банату, у оно дивно, давно време…

Учествују: Хор и Оркестар Опере
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Асистент диригента: Весна Кесић Крсмановић
Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Марина Рајновић Бабовић, Милена Миловановић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Дејан Теодоровић, Јарослава Бенка Влчек
Суфлери: Александра Мајтан, Санела Митровић
Дисплеј: Иван Свирчевић
Видео бим: Ђорђе Верначки, Срђан Миловановић
Асистент сценографа: Надица Даниловац
Мајстор тона: Душан Јовановић

Праизведба: 28. марта 2018, СНП, сцена „Јован Ђорђевић“, на Дан Српског народног позоришта

Трајање: два сата и десет минута, и има једну паузу.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама СНП-а.

О делу „Поп Ћира и поп Спира“

Засновано је на анегдоти (за коју се верује да му је лично испричао његов ујак Јован Ђорђевић, први управник Српског народног позоришта) о свађи попадија и тучи попова због зета. Павле Поповић 120 година од објављивања романа Поп Ћира и поп Спира као целовите књиге (Ср. Карловци, 1898), иако је Сремац периодично почео објављивати делове романа четири године раније.


Из либрета

Стани на бундеву и видиш цео свет.

У једно богато банатско село стиже нов учитељ, а у кочијама га довозе Пера Тоцилов, кочијаш и Нића, сеоски пандур. Скупило се, богме, и старо и младо / учитеља новог дочекују радо. Мештани су побожни и сложни, имају два попа, Ћиру и Спиру који се одлично слажу. Њихове две ћерке, Меланија и Јула, добре су другарице и лепо су васпитане. Ову сеоску идилу повремено наруше попадије, Перса и Сида, својим заједљивим примедбама на рачун оне друге, али не даље од тога која је бољи ручак спремила, или која је у „виртшафту“ завела бољи ред.

Долазак учитеља Пере, нежење и добре прилике, разбуктаће завист међу попадијама. Поп Спира и попадија Сида имали су ту част да први угосте учитеља, али су им у госте „случајно“ дошли и сви Ћирини.

Тако важан ручак није могао проћи ни без сеоске оговаруше Габријеле. Обе попадије су хвалиле своје ћерке не би ли придобиле учитељеве симпатије. После обилног ручка код

Спириних, одмах је уследио позив на ужину код Ћириних. На јаузну контра-напад следи, / Меланију уча мило гледи. Меланија је знала око њега да се умиљато понаша; свира на клавиру, пева, у читању проводи дане. Сида је због тога била веома љубоморна, јер њена Јула није тако вешта.

Али, Јула није марила за учитеља. Избила је свађа између Персе и Сиде, а Габријела је пожурила да обавести цело село о догађајима.

Јулино срце припада Шаци, сеоском брици. Виђали су се преко плота, свако вече је пролазио њеним сокаком и свирао јој под прозором Песмом ноћас поручујем Јуци: / Мој ћеш прстен носити на руци! Сида није могла да се помири што су Ћирини „шчепали учу у своје канџе“ па су се односи међу попадијама заоштрили. Огорчене попадије су свашта испричале мужевима. Они су се састали да разговарају па је на крају дошло до туче. Габријела већ по селу разноси вести и то обер сорте, окршај је усред порте. Поп Спира је гађао попа Ћиру требником, избивши му зуб.

Ћира није злопамтило, али је Перса желела освету па га је натерала да зуб сачува као доказ да је жртва и да Спиру тужи код владике. Удешено је са Пером Тоциловим да оба попа за Темишвар путују кочијама брзим као „ајзлибан“, па су стали да преноће код попа Олује.

Наклоњенији Спири, поп Олуја му је помогао да замени зуб тако што је опио Ћиру па су уместо правог, у смотуљак ставили велики коњски зуб. Када се Ћира пробудио, онако мамуран, није приметио ништа чудно.

Пред владику темишварског је самоуверено изашао и показао „корпус деликти“, што је зазвало општи смех. Владика је достојанствено прекинуо шалу па је оба попа, мирећи их и благосиљајући, испратио. По повратку кући, попови доносе вести. Перса је љута јер јој вести нису по вољи, док се Сида радује. Убрзо и просци стижу у поповске куће да траже благослов.

Срећном крају прича је све ближе, у две свадбе цело село стиже! Пера је оженио Меланију, Шаца је оженио Јулу, попови један другом праштају тучу, попадије се мире и два свадбена весеља се спајају.


Дејан Деспић
академик, композитор, музички писац, теоретичар и педагог

d-despicРођен у Београду 1930, где је завршио школовање, а студије на Музичкој академији – композицију (код Марка Тајчевића) и дириговање (код Михаила Вукдраговића). Дипломирао је на оба одсека 1955. Предавао је теоријске предмете у МШ „Мокрањац“ од 1956, а од 1965. до одласка у пензију, 1995, на београдској Музичкој академији. Године 1985. изабран је за дописног, а 1994. за редовног члана Српске академије наука и уметности, где је од 1999. био секретар Одељења ликовне и музичке уметности. Осим компоновања, остварио око 250 опуса (многе и у разним варијантама); аутор је научно-теоријских радова и бројних уџбеника, повезаних са педагошком делатношћу. Међу значајније написе убрајају се троделна научна студија о (класичном) тоналитету (Теорија тоналитета; Опажање тоналитета; Контраст тоналитета), уџбеници за средње музичке школе (Основи науке о музици; Музички инструменти; Увод у савремено компоновање) и студије музичких факултета

(Теорија музике; Хармонска анализа; Хармонија са хармонском анализом; Мелодика; Двоглас; Вишегласје; Вишегласни аранжмани; Музички стилови; Музички инструменти), као и преводи стручне литературе. Сарадник је бројних часописа и радијских програма, као и писац више обимних јубиларних монографија: Мокрањчеви дани (25 година), Београдске музичке свечаности (30 година), Београдска филхармонија (75 година), Музичка школа „Мокрањац“ (100 година). Поп Ћира и поп Спира је његово прво оперско дело (2010). За уступање ауторског права на извођење музике комичне опере Поп Ћира и поп Спира Српском народном позоришту, награђен је Златном медаљом „Јован Ђорђевић“, највишим признањем СНП-а, 2018.


Деспићев музички „аутопортрет“

„… Али кад бих могао назад да се вратим,
тежио бих само добрим тренуцима.
Јер – ако не знате – живот је од тога сачињен, од тренова само.
Зато немој пропуштати сада!…“

Дејан Деспић, На крају пута, одломак из поеме за камерни оркестар, оп. 125 (1997),према песми Тренуци Х. Л. Борхеса (Из: На крају пута, Београд, САНУ, 2015)


Стеван Сремац, књижевник, академик (Сента, 11. XI 1855 – Сокобања, 12. VIII 1906)

Детињство провео у родном месту, где је завршио основно школовање. Рано је остао без родитеља, па је бригу о њему и још двојици браће преузео ујак Јован Ђорђевић, први управник СНП-а. Под његовим утицајем, али и гимназијских професора, почео је да изучава историју и књижевност и определио се за студије историје на Великој школи у Београду. Један је од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца. За књижевни рад одликован Орденом Св. Саве, Таковским крстом, а 1906. примљен је за члана Академије наука.

Био је љубитељ позоришта тако да је целог живота био пасионирани позоришни гледалац, а и помагао је позориште. За ту љубав, на дан Сремчеве сахране, одужио му се Бранислав Нушић говором са балкона Народног позоришта.


Сремчева дела у СНП-у:

Поп Ћира и поп Спира (1949 – режија Ј. Виловац; 1965 – режија Д. Мијач и 1966. обнова; 1978 – режија и избор музике Д. Миладиновић; 1997 – режија М. Караџић), Зона Замфирова, Ивкова слава, Путујуће друштво.

Кинематографска остварења Поп Ћира и поп Спира: 1957, режија С. Јовановић; 1972, режија Ј. Коњовић; 1982, ТВ серијал, сценарио и режија С. Јовановић.

Дејан Миладиновић
редитељ (Београд, 2. XII 1948 – Београд, 1. VIII 2017)

d-miladinovicРођен у породици оперских уметника – мајка Милица била је првакиња Опере НП Београд, а отац Душан, први диригент и директор Опере. Поред класичне гимназије, завршио и МШ „Јосип Славенски“, а режију на Академији за позориште, филм, радио и ТВ у Београду 1971, у класи В. Афрића. Дебитовао дипломском представом Јелисаветини љубавни јади због молера М. Јелића (Атеље 212). На Одсеку театрологије ФДУ Београд, завршио постдипломске студије, 1976. Први професионални ангажман засновао у СНП-у као редитељ Опере (1973-1977) и редитељ Драме (1978). Био је редитељ Опере у НП Београд 1978. и у њему остао до средине 1995. Био је ванредни професор глуме и оперског студија на ФМУ, Београд (1995-2001). У СНП-у је био директор Опере, у два наврата, од 1987. и од 2005. Касније је био уметнички директор Мадленијанума. На челу Опере НП Београд био од 1997. и касније, од 2012, где је остао до пензионисања, до децембра 2013. Представе СНП-а, у његовој режији, извођене су на гостовањима широм земље, као и у Румунији, Мађарској и Египту. За неке своје режије урадио је сценографију; бавио се компоновањем сценске музике, превођењем и писањем либрета (5 либрета за композиторе и академике Игора Куљарића, Рудолфа Бручија, Ивана Јевтића и Дејана Деспића). Био је професор и уметнички директор оперског позоришта „Медоуз“ (Јужнометодистички универзитет, Далас). Две године био и ванредни професор глуме и режије у школи за музику „Торнтон“ (Универзитет, Лос Анђелес). Добитник неколико награда: за режију (Анале ‘78); за укупан допринос Златна медаља „Јован Ђорђевић“ СНП-а (2006) и Плакета НП Београд (2014). Jедан je од наших најуспешнијих оперских редитеља који је режирао у многим оперским кућама (Њујорк, Лос Анђелес, Атланта, Далас, Балтимор, Сијетл, Детроит, Милвоки, Сан Дијего, Колумбус, Хонолулу, Ванкувер…). Поставио је на сцену више од 150 представа. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.
према Енциклопедији СНП-а

Весна Миладиновић, рођена у Београду 1954. Дипломирала на Одсеку опште књижевности на Филолошком факултету 1977. Као новинар у ревији „ТВ новости“, писала је о филмском и ТВ стваралаштву и другим културним збивањима; ауторка је и документарних прича. Писала либрето у стиху за оперу Мандрагола композитора академика Ивана Јевтића.


Ивана Драгутиновић Маричић
оперски редитељ

i-d-maricicДипломирала на Одсеку оперске режије на Академији уметности БК, у класи проф. Младена Сабљића и проф. Гордана Драговића. Од 1998. године ради као асистент редитеља у НП Београд и у Мадленијануму, а од децембра 2003. ради као редитељ Опере НП Београд. Режије: Трубадур и Травијата Верди (делимично обновљена режија Б. Поповића), Сестра Анђелика Пучини, Хасанагиница Р. Камбасковић, Чаробна фрула и Фигарова женидба – варијација Моцарт и Тајни брак Чимароза (заједно са редитељем Р. Златаном Дорићем). Режија: Сведок епохе, поводом прославе 100 година постојања новинске куће „Политика“ (2004); Oбнове: Дон Карлос Верди (режија М. Сабљић), Севиљски берберин Росини (режија Б. Поповић); адаптација: Салома Р. Штрауса (режија Бруно Климек, Немачка). Остала гостовања: у Португалији (Дон Ђовани Моцарт, летњи фестивал у Силвешу, 2009), у Бугарској (пренела режију Дејана Миладиновића, опера Атила Верди, фестивал у Варни, 2017), чиме је започела успешна сарадња Варнске Опере и Опере НП из Београда. Члан је уметничког руководства Оперског студија НП „Борислав Поповић“, где се заједно са супругом, глумцем Андрејом Маричићем, успешно бави педагошким радом. Представник је НП Београд на међународним конференцијама асоцијације Опера Европа и Балканске оперске мреже.


Реч редитеља

После првог читања либрета у стиховима, заљубила сам се у ово дело, а сада, после одслушаног дêла оркестарске пробе, схватам да сам „заљубљена до ушију“ и колика је, уствари, одговорност на свима нама да пренесемо наше импресије на публику, при њиховом првом слушању и гледању. Рад са ансамблом СНП-а је фантастично искуство. Овде се озбиљно ради, предано и посвећено. Издвојила бих феноменалну сарадњу са диригентом Жељком Милановић и са глумцем и стручњаком за сценски покрет Ивицом Клеменцом, као и са сценографом Владимиром Савићем и костимографом Сенком Раносављевић, који су оживљавали и у стварност претварали скице Владане Ликар Смиљанић. Надам се да ће ова представа имати дуг век, јер бриљантан музички језик композитора Дејана Деспића и бескрајно духовити стихови Весне Миладиновић, склопљени у целину, то заиста заслужују.

Ову режију посвећујем поштованом колеги и пријатељу, редитељу Дејану Миладиновићу.

Жељка Милановић
диригент

zeljka-milanovicДипломирала на Одсеку за дириговање Факултета музичке уметности у Београду у класи професора Станка Шепића 1988, где је и магистрирала на тему Трубадур – Верди. Током студија остварује бројне концертне наступе са хоровима „Абрашевић“ и „Београдски мадригалисти“ (као асистент Петру Јосифоском и Душану Миладиновићу). У Опери НП Београд делује од 1988. као асистент диригента, уметнички руководилац Хора и диригент Опере. Од 1995. диригент је Опере и Балета Српског народног позоришта, где остварује пун професионални напредак. Са ансамблом Опере СНП-а наступала је на БЕМУС-у и на Интернационалном оперском фестивалу у Мишколцу (Мађарска). Дириговала је симфонијским оркестрима Београдске филхармоније, РТС-а, Мадленијанума, Академије уметности и оркестром Camerata Academica из Новог Сада. Носилац је награде на Такмичењу младих умјетника Југославије 1986, награде Универзитета уметности у Београду и три Годишње награде СНП-а за изузетна уметничка остварења. Члан је Удружења музичких уметника Србије.

Премијером опере Љубавни напитак реализовала је докторски уметнички пројекат у класи проф. Даринке Матић Маровић. Редовни је професор на Академији уметности у Новом Саду.


Реч диригента

Дело неуобичајене форме, са сменама солистичких сцена и хорских интермеца…
Богата и разноврсна оркестрација камерних и групних сцена…
Несвакидашња улога хора која се креће од најављивања до активног учешћа у радњи…
Музички слојевито дати ликови са свим одликама карактера…
Минуциозан рад на динамици сваког појединачног учесника…
Независне линије дисциплиновано сложене у заједнички звук…
Духовит либрето музички разрађен до најситнијег детаља…
Трагање које сваким даном отвара нови простор… Бескрајно истраживање…
Радост након сваког учињеног корака… Прегнуће и нова радост…
Привилегија која се диригенту ретко пружа.

Као огромна, али одлична шала

Деспићев сценски првенац, оперу Поп Ћира и поп Спира беспрекорно професионално извео је ансамбл Опере Српског народног позоришта

У опусу од око 250 композиција академика проф. Дејана Деспића, опера Поп Ћира и поп Спира је прво дело тог жанра, а према изјави аутора и последње остварење произашло из његове стваралачке радионице. Чекало је на премијеру од 2010. године и у среду, 28. марта ју је и дочекало на сцени Опере Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду: десило се баш онако како је и требало, као елитни културни догађај.

Дејан Деспић је доследно укорењен у неокласицизам, па је и његов сценски првенац, остварен као комична опера у два чина, управо заступник врхунског баратања синтаксом и речником стила који се и код нас и у свету сматра бастионом музичке традиције. Но, често и свега оног еклектичног а понекад и епигонског. Деспић је свој музички језик градио доследно, годинама, и ако је икада нешто и имитирао или преписао – то је радио у виду аранжмана или интерпретације властите, већ написане музике или понављања личних стваралачких гестова који и чине његов израз тако компактним и препознатљивим. […]

Вокални део Попа Ћире и попа Спире, јасно подељен на хорове и солисте, био је осмишљен, с једне стране као наследник/ наставак традиције ,,реализма” Коњовићевих опера (нпр. Сељака), а са друге се позивао и на веселе народске комаде с певањем. Но, све то остварено је са непогрешивим укусом и мером која је примесе фолклора ограничила на такозвану технику напевка (писање мелодије на основу њене природне говорне импостације, тако да звучи као интензивиран и омузикаљен говор) која, дакле, извире из српског језика и његове мелодике. Други пол овог ослањања на фолклорну традицију представљали су многобројни, веома кратки, драматуршки оправдани цитати, мини-флоскуле разних познатих варошких и војвођанских народних песама. Тек толико да атмосфера добије на додатној буфонерији, на аутентичности места и времена радње и/ или да се збивања у музици чвршће повежу са дешавањима на бини. Хор је, осим жанр-сцена, као што су недељно посело пред црквом, слика у Владичанском двору у Темишвару, или завршна велика двострука свадба, имао и задатак остваривања кратких прелаза између слика као лаконски коментатор збивања и ситуација и кинетички замајац који је драматуршки дејствено […] одржавао општу тензију непрекинуте комичне акције. Осим у богат звук симфонијског оркестра, та комика је била положена и у вокалне линије солиста, трајно остварене у ариозо-стилу, без изразитих арија (мада са мини-аријетама протагониста, нпр. Јуле или учитеља) или ансамбала. Техника реалистичког приказивања/ сликања/ произношења комике главних ликова усмерила је аутора доследно па и тврдоглаво ка звучној пантомими, карикатури па и тонској банализацији изговараног текста. Као да је (а јесте) цела опера била једна велика, непрекинута, упорна и изражајно хомогенизована, огромна шала.

Избрушени карактери

Уметнички потенцијал опере Поп Ћира и поп Спира наишао је на одговарајуће интерпретативне вештине и снаге целог многобројног и разноврсног ансамбла опере СНП-а: почев од одлично припремљене и концентрисане диригенткиње Жељке Милановић, преко изврсног инструменталног ансамбла […], па до поузданог и одлично уиграног хора чији је кинетизам уносио неопходну енергију у збивања. Солисти су, пак, посебна тема: глумачки и певачки максимално ангажовани, карактерно избрушени до перфекције, гласовно поуздани и као музичари и као специфични ,,глумци“ своје партитурне деонице у коју су уносили додатне елементе вокалне карикатуре. Цео солистички ансамбл био је уједначен по врхунском квалитету својих комичних имперсонализација: Саша Штулић као Поп Ћира и посебно Виолета Срећковић као његова Перса, Небојша Бабић као Поп Спира и, опет посебно атрактивна као његова Сида- Верица Пејић. Изузетне роле остварили су и гласовно карактерно профилисани млади певачи као парови Јула-Јелена Кончар и Шаца- Васа Стајкић, односно, Меланија-Данијела Јовановић и учитељ Пера-Бранислав Цвијић. Тој, певачки и глумачки изврсној водећој подели, придружили су се и адекватно одабрани тумачи споредних улога: Ержа Марије Цвијић, Фрау Габријела Дарије Олајош Чизмић, Пера Тоцилов Љубомира Поповића, Нића боктер Николе Басте, Поп Олуја Милоша Милојевића и Владика темишварски Жељка Р. Андрића. […]

Зорица Премате, „Политика“, Културни додатак, 31. марта 2018, стр. 6.


Поп Ћира и поп Спира

Дан Српског народног позоришта у Новом Саду, нашем најстаријем професионалном театру, прослављен је на најбољи могући начин премијером [28. марта 2018] домаће опере академика Дејана Деспића Поп Ћира и поп Спира, по роману Стевана Сремца, насталом пре дванаест деценија. […]

Екипа сјајних уметника допринела је изванредним утисцима које је публика понела после премијере ; пре свих музикална и перфекционистички упорна диригенткиња Жељка Милановић која је показала изузетан смисао за детаљ, за динамику, за боје ове бљештаве партитуре, са необичном доиста питорескном оркестрацијом, али и за склапање целине и осећање форме. Одличног сарадника Жељка Милановић је имала у редитељки Ивани Драгутиновић Маричић. Она је по концепту Дејана Миладиновића (који је иницирао и самог композитора на стварање свог оперског првенца и чија је супруга начинила либрето), њему и посветила овај свој рад (а само изузетне особе су у стању да осећају „захвалност према ономе који је воћку посадио док једу њене укусне плодове“). Све је врвело од сочног и сјајног хумора, од сценски оживљене Увертире („Стани на бундеву и видиш цео свет“ – што су они и учинили), до разигране поставке у свим сегментима радње, у чему су редитељки […], здушно помогли и доктор електротехнике Владана Ликар Смиљанић у осмишљавању сценографије и сценограф Владимир Савић, костимографкиња Сенка Раносављевић (која је чак два пута у ново рухо оденула и бројне хористе које је (као и обично у СНП-у) одлично припремила Весна Кесић Крсмановић, уз покрет јединственог Ивана Клеменца који већ четири деценије сценски живи и коме је прошле године Светска организација пантомиме доделила Специјалну награду. Њима се прикључила и А-екипа солиста ове куће: Саша Штулић, Виолета Срећковић, Данијела Јовановић, Бранислав Цвијић, Марија Цвијић, Небојша Бабић, Верица Пејић, Јелена Кончар, Васа Стајкић, Дарија Олајош Чизмић… Разуме се, највећа заслуга припада композитору, који је дао 250 дела сваке врсте, али се осим у „Хуморним етидама“ ретко огледао у комичном жанру. Ова партитура осликава ситуације и карактере, колоритна је као и сам декор који подсећа на осликана платна Сузане Халупове, са много речитих детаља, са прекрасним интарзијама само назначених фолклорних мотива, скраћеном варијантом молитве „Оче наш“ пре обеда (у кући Попа Спире), са протканим ефектима ксилофона, соло виолине (при првом сусрету Пере и Јуле), у одсјајима серенаде (коју Јули приређују сеоски музиканти), у врцавом женском хору („Боже прости“), у кратком инсерту непогоде у другом чину (као у Росинијевим комичним ремек-делима), при чему се ипак нимало не нарушава специфична инструментална нит Деспићевог музичког говора. […]

Гордана Крајачић, „Блиц“, Поп и култура (додатак), 3. априла 2018, стр. 7

Фотографије: Срђан Дорошки