kneginja-cardasa-header

ПОДЕЛАО АУТОРУО ДИРИГЕНТУО РЕДИТЕЉУСАДРЖАЈКРИТИКАФОТОВИДЕО
Имре Калман
КНЕГИЊА ЧАРДАША
(Csárdáskirálynő)

оперета у три чина

Либрето: Лео Штајн, Бела Јенбах
Диригент: Микица Јевтић / Александар Којић
Редитељ: Јанош Сикора, Мађарска
Режијска обнова и кореографија: Драган Јеринкић
Сценограф: Саша Сенковић
Костимограф: Јасна Петровић Бадњаревић
Хор припрема: Весна Кесић Крсмановић
Драматург: Арпад Вицко
Асистент за кореографију и сценски покрет: Лидија Радованов


УЛОГЕ (9. децембар):

Силва Верецки, звезда кабареа:
Јелена Кончар

Кнез Леополд Марија Липерт Вајлерсхајм:
Александар Гајин

Анхилда, његова супруга:
Гордана Јошић

млади Кнез Едвин, њихов син:
Александар Саша Петровић

Гроф Бонифације Каучијано (Бони):
Горан Стргар

Контеса Анастазија Егенберг (Стази):
Дарија Олајош Чизмић

Ференц Керекеш (Фери Бачи):
Игор Ксионжик

Пуковник Аурел Ронздорф, Едвинов брат од стрица:
Јован Пејић

Мишка:
Владимир Стојковић

Киш, писар:
Бранислав Станков

Јулишка:
Јелена Веселиновић

Господин Мек Грејв:
Младен Николић

Лакеј:
Давид Вјештица

Хотелски момак:
Владислав Шегуљев

УЛОГЕ (11. децембар):

Силва Верецки, звезда кабареа:
Јелена Кончар

Кнез Леополд Марија Липерт Вајлерсхајм:
Александар Гајин

Анхилда, његова супруга:
Гордана Јошић

млади Кнез Едвин, њихов син:
Александар Саша Петровић

Гроф Бонифације Каучијано (Бони):
Горан Стргар

Контеса Анастазија Егенберг (Стази):
Сенка Недељковић

Ференц Керекеш (Фери Бачи):
Игор Ксионжик

Пуковник Аурел Ронздорф, Едвинов брат од стрица:
Јован Пејић

Мишка:
Владимир Стојковић

Киш, писар:
Бранислав Станков

Јулишка:
Милица Досковић

Господин Мек Грејв:
Драган Ђурин

Лакеј:
Давид Вјештица

Хотелски момак:
Владислав Шегуљев

УЛОГЕ (13. децембар):

Силва Верецки, звезда кабареа:
Јелена Кончар

Кнез Леополд Марија Липерт Вајлерсхајм:
Александар Гајин

Анхилда, његова супруга:
Гордана Јошић

млади Кнез Едвин, њихов син:
Александар Саша Петровић

Гроф Бонифације Каучијано (Бони):
Горан Стргар

Контеса Анастазија Егенберг (Стази):
Дарија Олајош Чизмић

Ференц Керекеш (Фери Бачи):
Игор Ксионжик

Пуковник Аурел Ронздорф, Едвинов брат од стрица:
Јован Пејић

Мишка:
Владимир Стојковић

Киш, писар:
Бранислав Станков

Јулишка:
Јелена Веселиновић

Господин Мек Грејв:
Младен Николић

Лакеј:
Давид Вјештица

Хотелски момак:
Владислав Шегуљев

ОРКЕСТАР, ХОР И БАЛЕТ СНП

БАЛЕТ
Валцер соло: Верица Козарев Кларић, Зоран Трифуновић
Цигански соло: Јука Мацујамa, Александар Бечварди
Балетски ансамбл: Олга Аврамовић, Соња Батић, Марија Вученовић, Бранка Глигорић, Јелена Дангузов, Настасја
Иветић, Милица Јелић, Љиљана Јокановић, Катарина Кљајић, Верица Козарев Кларић, Милена Кркотић, Дуња Лепуша, Јелена Марковић, Јука Мацујама, Ирена Месарош, Весна Огњанов, Ивана Прибић, Јована Пауновић, Теона Радановић, Мина Радовић, Ајака Саито, Милана Самарџић, Дејана Симатовић
Наојуки Ацуми, Александар Бечварди, Давид Груосо, Марко Дубовац, Панајотис Дионисакопулос, Иван Ђерковић, Милан Иван, Ранко Лазић, Ђулио Милите, Бојан Раднов, Игор Таубер, Зоран Трифуновић

Орфеум – Хор: Александра Андрић, Јелена Веселиновић, Милица Досковић, Сања Зеремски, Душанка Јованов, Светлана Милићев, Софија Станић, Рената Старовић Петошевић, Звездана Терзић, Стеван Николић, Александар Бахун, Војислав Малешев, Чедомир Радловачки, Горан Станић, Марко Скенџић, Предраг Шепељ, Небојша Шогоровић

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Клавинова у оркестру: Слободанка Стевић / Марина Микић
Репетитор: Бранка Глигорић
Корепетитори за балет: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Асистенти костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Инспицијенти: Дејан Теодоровић, Тања Цвијић
Суфлер: Александра Мајтан, Санела Митровић
Сарадник за сценски говор: Саша Латиновић
Дизајн светла: Марко Радановић
Мајстори тона: Душан Јовановић
Видео бим: Ђорђе Верначки, Срђан Миловановић

Премијерна обнова: 10. децембра 2016, СНП, сцена „Јован Ђорђевић“, 19.00
Премијера: 15. децембар 2007, СНП, сцена „Јован Ђорђевић“
Прво извођење: Беч, 17. новембра 1915, „Јохан Штраус театар“ (Das Johann Strauß-Theater), изведена под насловом Die Csárdásfürstin.

Представа траје: око два и по сата с једном паузом. Програм се изводи на српском језику.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

ИМРЕ КАЛМАН
(Kálmán Imre–Emmerich)

kalman_imreРођен 24. октобра 1882. године у Шиофоку (Мађарска), као син Кароља Копштајна и Пауле Сингер. Своје презиме је касније, уписавши се у гимназију, променио у Калман. Као дечак маштао је да постане концертни пијаниста, али је због хроничне упале тетива прстију убзо морао престати да свира клавир. С петнаест година се уписао на будимпештанску Музичку академију и нашао се у класи оног Јаноша Кеслера чији су ученици били, поред других, Барток, Кодаљ, Дохнањи, Вајнер, Алберт Сирмаи и Виктор Јакоби. Истовремено је студирао и права, и постао редактор музичке рубрике листа Пешти Напло. По окончању студија на Музичкој академији узалуд је тражио у Бечу, Минхену и Лајпцигу издавача за своје песме и симфонијске спевове. „Ако ово потраје, ја ћу учинити нешто ужасно… Бацићу се на писање оперете!“ – рекао је претећи.

Први његов велики успех била је оперета Најезда Татара која је премијерно изведена 22. фебруара 1908. године у пештанском Вигсинхазу. Доживела је 144 репризе и ускоро је постављена и на сценама у Бечу и Прагу. Бечка премијера била је посебно значајна јер је Беч тада био метропола оперете.

Са двадесет пет година Калман се преселио у Беч, за њега су либрета писали Аустријанци Алфред Гринвалд, Јулијус Брамер, Рудолф Естерајх, а праизведбе његових дела су се одвијале на сцени „Јохан Штраус театра“, односно у „Театру ан дер Вин“, и тек потом су доспевале у Пешту. Оженио се, његова супруга била је руско-пољска плесачица Вера Марија Макинска. Имали су троје деце, две девојчице и дечака. Из тог раздобља су и његова најпознатија дела: Кнегиња чардаша (1915), Бајадера (1921), Грофица Марица (1924), Циркуска принцеза (1926).

Уочи самог избијања Другог светског рата избегао је у Париз, а затим у Сједињене Државе, и тек после рата вратио се у Европу. Премијеру своје последње оперете, Аризона Леди, није доживео. Умро је 1953. у француској престоници а сахрањен је, по својој жељи, на бечком централном гробљу.

МИКИЦА ЈЕВТИЋ

МИКИЦА ЈЕВТИЋ диригентРођен 1977. у граду Хорбу на реци Некар у Баден – Виртембергу (Немачка). Студије дириговања завршио је 2003. године на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву у класи професора Алина Власенка, а на истој високој музичкој школи дипломирао је и на одсеку за хармонику код професора Павела Фењука.

Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска у Украјини. С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине.

Шест година (од 2005) је радио као диригент оркестра Музичке школе у Шапцу, да би 2011. постао стални диригент Оркестра Српског народног позоришта у Новом Саду. Сарађује с Војвођанским симфонијским оркестром.

Диригент Микица Јевтић интезивно сарађује са ансамблом за савремену музику „2К+“ афирмишући тако дела младих композитора.

Досадашњи оперски репертоар Микице Јевтића садржи дела: Чајковског (Евгеније Оњегин), Вердија (Набуко, Риголето, Травијата), В. А. Моцарта (Фигарова женидба, Чаробна фрула), Римски-Корсакова (Царска невеста), Пучинија (Мадам Батерфлај), Доницетија (Лучија од Ламермура, Љубавни напитак), К. Орфа (сценска кантата Кармина бурана), И. Калман (Кнегиња чардаша).

На уметниковом актуелном балетском репертоару за чије извођење добија и посебне похвале су остварења: Петра Иљича Чајковског (Крцко Орашчић, Лабудово језеро, Успавана лепотица), Лудвига Минкуса (Дон Кихот), Микиса Теодоракиса (Грк Зорба), Адолфа Адама (Жизела), Сергеја Прокофјева (Ромео и Јулија).

Из Јевтићевог концертног репертоара издвајају се: Гала концерт Опере (13. јануарa 2012), Гала концерт Опере (14. јануарa 2013), Новогодишњи концерт – Гала концерт Опере (11. јануарa 2014), Гала концерт Опере (24. мајa 2014), Балетски гала концерт (7. јунa 2014), Кад је опера срела филм (Новогодишњи гала концерт солиста, Хора и Оркестра Опере СНП, 13. јануарa 2016).

Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006.

АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ

aleksandar-kojic-1Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.

У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана).

Годишња награда Српског народног позоришта:
– за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
– за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
– за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
– за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.

ЈАНОШ СИКОРА (Szikora János, 1950)

janos-sikoraЈош за време студија права, које је и докторирао, основао је авангардну позоришну групу БРОБО.

Студије режије на Факултету позоришне и филмске уметности завршио је с Кафкиним Процесом. Осим позориштем, бавио се и филмом, па је тако глумио у филмовима других редитеља, радио као асистент режије, писао сценарија, а и сам је режирао неколико филмова, углавном за Мађарску телевизију (Дама с камелијама, Оњегин, Зен приче, итд.).

Након студија почиње радити у Народном позоришту у Печују, где је касније био и уметнички саветник, те уметнички директор Студија, једне од четири сцене тог позоришта.

Добитник је неколико награда за филмове и награде Народног позоришта у Печују за најбољу режију 2001, а додељен му је и Мали крст части Републике Мађарске.

Режирао је велики број представа у разним мађарским позориштима међу којима се издвајају Име руже Умберта Ека, Моцартове опере Дон Ђовани и Чаробна фрула, Амадеус Петера Шафера, Брехт-Вајлова Просјачка опера, Бизеова Кармен, Ростанов Сирано, Исус Христ суперстар Ендрјуа Лојда Вебера, Булгаковљев Мајстор и Маргарита те Трагедија човека Имреа Мадача, једно од класичних дела мађарске драмске литературе.


РЕЧ РЕДИТЕЉА

Оперета је као жанр – у то сам убеђен – за инфантилне људе. Али, дакако, не инфантилне у пежоративном смислу речи. За такве људе, дакле, који су још сачували у себи нешто од детиње једноставности, чистоте, безазлено зачуђеног погледа на свет. И Кнегиња чардаша поставља једно веома једноставно питање: шта значи бити срећан? И за мене је управо ово питање, без обзира на то колико је оно једноставно, наивно, или наизглед инфантилно, једно од најбитнијих питања живота. Када ми је из Новог Сада понуђено да поставим Кнегињу чардаша, поново сам прочитао тексти морам рећи да сам се и те како изненадио, јер су моји ранији доживљаји ове оперете, како се испоставило, били веома површни. Тек сад сам схватио колико су творци ове оперете, 1914. године, у последњим тренуцима спокојних мирнодопских времена, у само предвечерје избијања Првог светског рата, предосетили, наслутили нешто веома важно за људско бивствовање. Дакле, тренутак пре него што ће се земља отворити и небо се стропоштати на нас, поставили су најбитније питање: шта значи бити срећан?

Покушаћу да у једној сажетој реченици кажем шта је за мене као редитеља било најважније приликом постављања овог комада на сцену. За мене је у овом случају то плес, тачније дансе мацабре – коло смрти. У овој представи плес има необично значајну драматуршку улогу.

И ја сам се често питао, а и сад се питам, радећи на представи, у чему се крије готово магична и ванвременска привлачност Кнегиње чардаша, шта је то што у њој људе толико одушевљава. Морам да се вратим на почетак овог исказа: мислим да су творци тог комада, либретисти, али пре свега Имре Калман, у најзвезданијем часу, у самом зениту свог стваралачког дара поставили себи, као уметницима, питање: шта значи бити срећан? И често је довољно да се на прави начин постави право питање. Зато људи одлазе у позориште, без обзира на то што неће добити директан одговор, што неће добити решење, кључ загонетке.

КНЕГИЊА ЧАРДАША

Кнегиња чардаша је најпознатија и најпопуларнија оперета. Чињеница је да, према статистикама – воде се и такве статистике – нема ни једног минута, а да се негде у свету не зачује, било на филму, радију, на телевизији или на позорници – нека од арија из Кнегиње чардаша. Могло би се рећи да је прича која се плете око наизглед безнадежне љубави између кабаретске звезде Силве Верецки и кнеза Едвина Липерт Вајлесхајма – можда чак и банална. У овој носталгичној оперети љубав побеђује све, укључујући и противљење родитеља, штавише, и чангризави гроф Бонифације проналази своју животну сапутницу у лику грофице Стази, Едвинове раније веренице, коју су му одабрали родитељи.

Либрето Леа Штајна и Беле Јенбаха био је завршен још у пролеће 1914. године, али – због избијања рата – Калман је тек годину дана касније прионуо на компоновање музике. Употребивши све проналаске, све трикове будимпештанске оперете, створио је прави орфеумски потпури пикантних париских шансона, старог бечког валцера и стилизоване пештанске циганске музике. Суштина је била у плесу. А то је danse macabre – мртвачки плес Монархије. У Кнегињи чардаша много тога делује као пародија, посредством нестварног орфеумског света који прожима читав Калманов комад. Премијера Кнегиње чардаша била је у Бечу, 17. новембра 1915. у „Јохан Штраус театру“, а у новембру 1916. године, месецу у којем је умро цар Франц Јозеф, изведена ја и на пештанској позорици, дакле у време Првог светског рата. Усред рата, Кнегињу чардаша су играле обе зараћене стране. Калман је био слављен на обе стране фронта! Оперета је ускоро доживела успех планетраних размера, игра се у целом свету, од Шведске до Сједињених Држава. Како је написао један тадашњи бечки критичар: „Читав свет одјекује од две ствари: од грувања топова на европским фронтовима, и од успеха Кнегиње чардаша“. (…)

– У једном писму свом издавачу Имре Калман, чувени композитор оперета, каже: „…и тако сам се искључиво посветио ведрој музици, јер ми је она увек била захвална што сам је тако озбиљно схватио!“ – Кнегиња чардаша је премијерно приказана у Бечу 1915, наредне године у новембру у Пешти, а већ почетком фебруара 1917. изведена је 100. реприза, док је у Бечу тада већ било изведено више од 400 представа. – Само током 1917. године оперета Кнегиња чардаша изведена је, широм света, 12.000 пута.


Први чин

У будимпештанском Орфеуму се припрема опроштајно вече Силве Верецки, звезде кабареа, која одлази на дужу турнеју по Америци. Млади кнез Едвин, иначе стални посетилац Орфеума, покушава све како би своју љубав, Силву, задржао и одвратио од путовања. Стари кнез и његова супруга немају разумевања за ову „недоличну“ везу свога сина, и како би га одвратили од ноћног живота у Орфеуму и одвојили од „тамо неке певачице“, шаљу му позив да се хитно врати у Беч, због војних обавеза. Едвин је приморан да се одазове позиву, али претходно, пред сведоцима, потписује обавезу да ће се у року од осам недеља оженити Силвом. Дотле, бригу о Силви поверава свом најбољем пријатељу, грофу Бонију Каучијану. Силва, срећна, одлучује да одустане од турнеје, али по Едвиновом одласку сазнаје да он, у ствари, није слободан човек: његова породица је одлучила да се он ожени грофицом Анастазијом (Стази), па је чак одредила и дан венчања. Силва се осећа превареном, изневереном и, без Едвиновог знања, ипак одлази у Америку.


Други чин

У палати Едвинових родитеља припрема се велико славље у част будућих младенаца. После безуспешне потраге за Силвом све до тог тренутка, Едвин је приморан да се повинује захтеву породице. Усред славља, на прославу изненада улази Силва, после изванредног успеха у Америци. Она је у друштву с Бонијем, који је, на њен захтев, представља као своју супругу. Едвин предузима све како би поново задобио Силвину љубав. Бони, наравно, „пристаје на развод“, јер му се допада грофица Анастазија. Но, када Силва схвати да може да се уда само као „разведена грофица Каучијано“, али не и као кабаретска певачица Силва, јер је кнежевска породица не би прихватила – скида са себе маску „грофице“, представља се као Силва Верецки и, на запрепашћење свих, одлази.


Трећи чин

Силва пати, јер и даље воли Едвина. Бони покушава све не би ли средио ситуацију, али то му полази за руком тек када „пукне тиква“, односно када се испостави да је и Велика кнегиња, Едвинова мати, некада била – кабаретска певачица! Стари кнез, који о томе није имао појма, постиђен, прихвата Силву као снаху, изјављујући, да ће „бар имати две кабаретске певачице у породици“!И тако, као у свакој доброј оперети, срећи младог пара више ништа не стоји на путу.

НОВА УМЕТНОСТ ОПЕРЕТЕ

Аутентичност најновије премијере СНП Нови Сад, оперете „Кнегиња чардаша” била је потпуна и – мађарска захваљујући режији и диригентском вођству. Понајпре и погодном тлу за ову форму (коју, узгред, београдска средина никада није прихватила) па је препуна велика сала била одушевљена комиком ситуација, пародијом, богатством слика, костима, игре, балетских нумера, свега онога што овај жанр, у комбинацији говорених и певаних делова, собом носи. У свакој поставци оперете постоји један, али велики проблем: ако глумци певају, то не звучи добро, а ако професионални певачи глуме, они томе нису нарочито вични и представа нема праве ефекте. На новосадској премијери скоро да су замке избегнуте. Поред младих оперских ведета ове куће, које сјајно и певају, играју, глуме и веома атрактивно изгледају (пре свих, Јелена Кончар, у насловној улози) прави задаци поверени су сасвим младим певачима, још студентима којима бурлеска и игра на сцени веома погодују (Бони у тумачењу Горана Стргара) или су тако разиграни да их упознајемо у потпуно новом светлу (Игор Ксионжик као Фери Бачи). Повремено, чланице хора играју, глуме и учествују у општем каламбуру. Гост из Загреба Миљенко Ђуран, један од тенора посебно усмерених ка оперети, без обзира на извесне проблеме у дикцији, није се штедео ни у глуми, ни у говореним деловима, мада је само певање било бољи део његове интерпретације. Данијела Јовановић (контеса Стази) била је бриљантна у оба дела своје улоге, вокалном и глумачком. У првом чину се имао утисак опште пометње и гурања на сцени на којој су били тако рећи сви протагонисти, хор и балет, док се током представе тај утисак поправио и највеће ефекте остварио у чардашу и у режијској иновацији, посебно у суптилно коришћеном другом плану који је остављао утисак двоструке реалности, мешања сна и јаве. У Новом Саду васкрсава оперета, а мјузикли и лакши оперски жанрови преплављују и наше сцене као особеност театарског тренутка у којем живимо.

Бранка Радовић, Политика, 18. децембар 2007.


ЈЕДИНСТВО МУЗИКЕ, ГЛУМЕ И ПОКРЕТА

Мешањем различитих жанровских особина, али и уношењем и неких савременијих театарских искустава, ауторски тим је постигао ниво најбољих остварења овог жанра, који су волеле читаве генерације припадника некадашње грађанске класе, а у овом облику му омогућиле способност комуникације и с најширим, као и оним пробирљивијим аудиторијем. Драматуршки предложак либрета Леа Штајна и Беле Јенбаха у пречишћеном и осавремењеном преводу и препеву Новосађанина Арпада Вицка, олакшали су редитељу Јаношу Сикори, госту из Мађарске, да у њему пронађе основу за нову уметност оперете, очишћену од прекомерне баналности и тривијалности, али и да, упркос синтези елемената мјузикла, бурлеске, кабаретско-водвиљске, па и бродвејске атмосфере, не угрози њен конвенционални, у основи забављачки и непроблематични карактер и значај. Направљена је, дакле, представа за свакога, за забаву и уживање, али и с носталгичним погледом на прошла времена с почетка 20. века, односно предвечерје Првог светског рата, у којој музика, певање и глума, покрет и игра чине јединствен израз, људи разумеју и без речи, а публика реагује са жаром. Иако познату причу о, у првом тренутку неостваривој љубави између чувене пештанске шансоњерке Силве Верецки и грофа Едвина Вајлерсхајма, Јанош Сикора води већ виђеним стваралачким поступком, паралелно градећи две љубавне приче, а љубав као резултат потраге за срећом тријумфује у хепиенду, неоспоран је његов допринос да ангажман унутар догађаја добије на темпу, изражајности геста и гега, а елементи комичности, као и иронијски однос према стварности, на ефектности, не угрожавајући основни план духовитости и шарма. За диригентским пултом је стајао млади међарски уметник Гергељ Кешељек, већ од увертире темпераментно, и веома енергично и брзо водећи извођење, што је на тренутке отежавало вокално испевавање, али и омогућавало лакоћу музикалног и течног изливања препознатљивих популарних бечких валцерских, и мађарским фолклором обојених мелодија, као и подвлачење драматичнијих ситуација, због којих је и Кнегиња чардаша постала бестселер оперетске литературе буржоаско капиталистичке провенијенције.

Марија Адамов, Дневник, 18. децембар 2007.


ОПЕРЕТА, ПРЕТЕЧА МЈУЗИКЛА

Драматург Арпад Вицко је у хронолошки очуваном оригиналном контексту покушао да актуелизује дијалоге умећући неке колоквијалне изразе који су имали великог комичног ефекта. Сценограф Саша Сенковић се определио за једноставно, али функционално решење сцене која је и позоришна гардероба и балска дворана и железничка станица. Двоја полукружна степеништа уоквирила су средиште бине односно велике паное који су висили на кружној конзоли и чијим су, понекад и сувише честим померањем, дочаравани одговарајући простори и постизана динамичност сценског дешавања. Али највећу динамичност остварили су наравно сами глумци, односно певачи, односно балетски играчи и хор – дакле, комплетан ансамбл СНП-а, уз наравно оркестар, следећи упутства госта из Мађарске, редитеља Јаноша Сикоре. Он се трудио да максимално искористи спремност протагониста да се потпуно препусте комичном, играчком, па понекад и фриволном духу оперете, те је тако разиграност овог претежно младог ансамбла онај најупечатљивији утисак који остаје гледаоцу. Ангажовање глумаца Мирјане и Стевана Гардиновачког за говорне улоге старог кнежевског пара одлична је идеја коју увек у оваквим случајевима треба следити, али и сви музички протагонисти одлично су се показали у оба аспекта. Јелена Кончар, тј. звезда кабареа Силва Верецки, била је и звезда представе пленећи својим снажним сопраном, самоувереном појавом, доживљеном интерпретацијом и глумачком инспирацијом. Гост из Хрватске Миљенко Ђуран очигледно има оперетског искуства, његов тенорски глас помало отворене боје, али јасан, продоран и вокално изграђен, уз чисту интонацију, донео је улози кнеза Едвина свежину и уверљивост, ако занемаримо додуше ретко мешање ијекавског и екавског дијалекта. А комични дух као да је највише усвојио Горан Стргар чији је гроф Бони био на ивици карикатуре, што је савршено за оперетски израз, и чега је могло да буде и много више. И глас Горана Стргара, без великог инсистирања на импостацији и однегованом тону, уклапа се у идеју о оперети као својеврсној претечи мјузикла. Данијела Јовановић као контеса Стази, од тренутка кад се појавила у II чину на изузетан начин је допринела врхунском певачком и глумачком аспекту представе. Уз све честитке преосталим солистима, посебно треба нагласити да је хор одлично припремила Весна Кесић Крсмановић, а да је балетски ансамбл колективна звезда ове представе (кореограф и асистент редитеља је био Драган Јеринкић). Коначно, оркестар СНП-а, којег иначе прати завидна репутација, заслужан је за изванредан инструментални звук, чак и у најосетљивијим, солистичким ситуацијама, те се једноставно не може наћи замерка ниједној јединој оркестарској групи.

Горица Пилиповић, Радио Београд, Други програм, 18. децембар 2007.

Фотографије: Александар Рамадановић
[/su_youtube_advanced]