pozar-header

ПОДЕЛАО АУТОРИМАО ПРЕДСТАВИКРИТИКАНАГРАДЕФОТОВИДЕО
Миа Кнежевић и Момчило Миљковић
ПОЖАР. ЛАУНЏ / КОНТРАСТ
или ТАМО ГДЕ СМО ОСТАЛИ


Режија: Миа Кнежевић
Драматург: Момчило Миљковић
Сценограф: Миљена Вучковић
Костимограф: Сенка Раносављевић
Организатор: Јована Стојаковић


Играју:

Алиса Лацко
Марко Савковић
Сања Ристић Крајнов
Лидија Стевановић
Драгиња Вогањац
Сања Микитишин
Димитрије Аранђеловић
Стефан Вукић
Марко Савић
Зоран Богданов
Душан Јакишић
Миодраг Петровић
Драган Којић
Нина Рукавина


Инспицијент: Снежана Радованов Кузманов
Суфлер: Наташа Барбир
Дизајн светла: Марко Радановић
Мајстор тона: Душан Јовановић


Прва проба: 20. априла 2016, салон 203, 10.00
Премијера: 27. септембра 2016, Камерна сцена, 20.00

Представа траје два сaта и двадесет минута са једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.


Захваљујемо: Александру Антићу, Бранку Миладиновићу, Божи Далмацији, Стојану Саковићу, Владимиру Бељанском, Бранку Душићу, Бојану Чотију. Захваљујемо свима који су помогли у реализацији представе.

Током извођења представе користе се одломци из музичких нумера:
IKA Take Me To The Bar, The good guys Jackpot, Jaazabella Find Me In Da (аутор Милош Мијаиловић). Захваљујемо Димитрију Аранђеловићу који је помогао у дизајну звука.

Представа је реализована уз подршку Владе АП Војводине.

Миа Кнежевић, редитељ

mia-knezevicРођена је 13. фебруара 1989. године у Новом Саду.

Студирала је мултимедијалну режију на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Никите Миливојевића и асистента Бориса Лијешевића. У току студија режирала је представе Шољице Марија Бенедетија, Мурлин Мурло Николаја Кољаде, кратки играни филм Путовање и кратки документарни филм Деси се магија. Године 2012. дипломирала је режијом представе Небески одред Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића (копродукција Српског народног позоришта и СУДУВ-а). Мастер рад је одбранила 2014. године режијом представе Она Мине Милошевић, Јелене Ђулвезан и Мие Кнежевић (Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин).

Кратки играни филм Дан за Вању, сценарио Миа Кнежевић, а 2015. режирала је представу Кући Људмиле Разумовске (Народно позориште, Суботица) и Кафа и цигарете – Поздрав из Београда, такође је и аутор текста (Атеље 212, Београд).

Награде: Прва награда за кратки филм Путовање на Међународном такмичењу кратког филма које је реализовала „Robert Bosch“ фондација, конкурс „Identify your Identity“ (2012), Награда за најбољу представу Небески одред на Eкс театар фесту у Панчеву (2013), друга Награда публике за представу Она на ТКТ фесту у Тузли (2014), прве награде за најбољу представу Она на Екс театар фесту у Панчеву (2015) и Фестивалу дуодраме у Бачкој Тополи (2015), Годишња похвала Српског народног позоришта ансамблу представе Небески одред (2015) и специјална Награда ансамблу представе Небески одред („Војвођански сусрети“, 2015).


Момчило Миљковић, драматург

Момчило Миљковић је рођен 1988. у Новом Саду. Основне и Мастер студије режије завршио је на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Никите Миливојевића и асистента Бориса Лијешевића. Од августа до децембра 2015. био је запослен као редитељ у Позоришту младих. Тренутно ради као асистент Никити Миливојевићу на Академији уметности. Режирао је неколико представа по завршетку студија.


Позоришни споменик о сувише рано и трагично угашеним младим животима

Представа Пожар. Лаунџ / Контраст или Тамо где смо остали односи се на велике пожаре који су се десили у Новом Саду 2008. године (кафе „Лаунџ“) и 2012. године (дискотека „Контраст“).

Текст на основу којег је настала представа заснован је на истраживању најважнијих аспеката документарне грађе о трагичним догађајима у којима је животе изгубило четрнаесторо младих људи, махом средњошколаца и студената Универзитета у Новом Саду: Мирјана и Милош Пекић, Милена Колунџић, Бранка Саковић, Борис Бјекић, Душица Кулаш, Марија Гавранчић, Владан Драговић, Марина Аничић, Тамара Миладиновић, Милена Далмација, Зоран Игњатовић, Марко Павловић, Ренато Вуковић.

Представа има за циљ да искуствима савременог, документарног „вербатим“ позоришта што дубље продре у личне и друштвене димензије деликатних узрока и последица пожара у „Лаунџу“ и „Контрасту“. Ово је позоришни чин који анализира стварност. Документарно позориште трага за истином о догађајима о којима још увек немамо јасну слику и чини се да је та слика намерно замагљена. Представа има за циљ да утиче на јавно мњење о догађајима који се тичу свих грађана. Истина је изрелативизована зато што не постоје стандарди – ни законски ни практично примењиви а ни морални. А у питању је безбедност и основно људско право – право на живот.

Ми смо дубоко угрожени. Не постоји прави систем него само спољашња симулација друштва. И тако је у свим аспектима. Каузални низ грешака доводи до тога да је криваца много више него што је то видљиво. У друштву у којем не постоји јасан закон, свако од нас је потенцијални кривац јер суштински не постоје норме и правила које нас терају да поштујемо законе а да нас исти ти закони уједно и штите од сопствених, катастрофалних грешака. Питање које се поставља је: „Како можеш да будеш крив по закону неке државе, ако ти је иста та држава омогућила да несметано радиш инкриминисане радње?“ И, шта у таквом друштву значи уопште кривица? Шта је још потребно да се догоди да би се ствари из корена промениле? Да ли ће икада осећање личне одговорности постати идеал јавног деловања?

Глумачки и ауторски тим, а и будући гледаоци, имају у личном искуству још увек свеже сећање на ове трагичне догађаје незапамћених размера који су погодили земљу и младост у њој. Имена жртава треба да се помињу и да се никад не забораве, а представа да на известан начин постане позоришни споменик њима и њиховим сувише рано и трагично угашеним младим животима.

Миа Кнежевић, редитељ

Тамо где смо остали – у Пожару

Сећате ли се да је публика икад цео минут остала тиха након завршетка представе? Звучи кратко?… Пре него што наставимо, важно је направити осврт на два догађаја која су условила стварање ове представе…. Нови Сад је проживео (и и даље живи) колективну трауму као последицу трагедије која се десила и поновила. У пожарима у кафићу Лаунџ (2008) и дискотеци Контраст (2012) погинуло је четрнаесторо младих људи. То је највећи број мртвих у једном дану још од погрома ’42. Међутим ово није само локални проблем, јер систем који јесте главни кривац за ове трагедије (о томе касније) функционише на нивоу целе земље. Ако би неко желео да се информише о Контрасту и Лаунџу морао би да зарони дубоко у блато српских медија пуно дезинформација и полуинформација. То је озбиљан, али узалудан детективски посао јер причи недостаје епилог. На трагедије се полако заборавља и, ако је оштра контрола клубова и била покренута непосредно након што су се десиле, то је брзо престало. „Најтлајф“ наставља да функционише као и до тада, лудо и незаборавно, и остаје само нада да се нешто слично неће поново десити. Идеја да се овај дијалог успостави поново, и то у позоришту, настала је како би се спречио заборав, али и како би се указало на личну одговорност свих чланова друштва.
Представа Пожар настала је као ауторски пројекат Мије Кнежевић (која потписује и режију) и Момчила Миљковића… Занимљиво је да редитељка препознаје да је потребно поставити овакве „тешке” теме на сцену – како сама каже: „Позориште има право да иступи и проговори о реалности трагедије”.


Пожар има свеж и оригиналан текст, аутори су млади, тема и поступак савремени тема, а све заједно је једна јединствена представа. Претежно млади, тек свршени глумци, заједно са неколико старијих колега чине врло компактан ансамбл. Глумачку екипу чине: Лидија Стевановић, Драгиња Вогањац, Миодраг Петровић, Сања Ристић Крајнов, Сања Микитишин, Нина Рукавина, Алиса Лацко, Марко Савковић, Димитрије Аранђеловић, Стефан Вукић, Марко Савић, Зоран Богданов, Душан Јакишић и Драган Којић.
Текстуални предложак Пожара настао је драматуршком адаптацијом разговора са стварним људима који сведоче о својим аутентичним искуствима у вези са ова два догађаја. Дакле, као документарац на сцени. Пожар, конкретно, настао је као резултат озбиљног истраживачког рада, скупљања података, разговора са родитељима, преживелима, са циљем да реконструише догађаје и дође до истине о њиховим узроцима. Доказ о расту представе, као и о помаку који је у друштву направила већ у својој развојној фази, јесте писмо (прочитано у склопу представе) којим је наш архитекта из иностранства ступио у контакт са ауторима. Он, као стручњак за противпожарну заштиту, врши анализу пожара у Контрасту и открива нове податке, који се обрађују у представи.
Поставља се питање –зашто је улога истраге препуштена позоришту?
У једном тренутку износи се и оригиналан материјал – снимљени разговори са ватрогасном службом – у ком представа добија најјезивији одјек реалности. Глумци говоре у име интервјуисаних (преживелих, сведока, родитеља и пријатеља настрадалих), тако да представа прелази у неку врсту колажа разних искустава. Не проживљавају већ представљају, али са огромном количином емпатије и осећања. Готово нико од њих не игра само једну улогу, прелази из једне у другу улогу су суптилни и неназначени, али ипак не стварају конфузију код публике.
Редитељски поступак тежи да искористи тело глумца уместо да на сцену доводи непотребну реквизиту и тиме ствара одређену врсту игре, а у исто време публици даје потребан заклон од реалности приказаног. Глумац Марко Савић, у улози ватре пење се по на поду нацртаном степеништу, шири се, напредује и – под своје узима друге, који му се придружују лупкањем по поду – реалном имитацијом пуцкетања ватре.
Сценографија је сведена и у служби редитељске замисли. Место злочина црта се кредом по поду, полицијска трака у једном тренутку дели сцену на два плана, сцена се лако трансформише. Представа је подељена, стилски и временски, на два дела – сваки се бави по једним пожаром. Међутим, како и сама редитељка каже да су ова два догађаја заправо иста трагедија, они се и у представи преплићу тако што је отвара прича о „Тамарином закону” (који је грађанском иницијативом донет тек након што је изгорео Контраст), да би се ретроспективно вратила на прву трагедију – Лаунџ. Рупе у закону које су довеле до пожара, „Тамариним законом” су делом попуњене. Иако представа постоји као одређени споменик жртвама, упућивање на грешке система и опасност у којој се сви налазимо био је крајњи циљ аутора, па тако и подсећање на успех ове грађанске иницијативе на самом почетку можда говори да време за покретање промене није прошло.
Иако нема класичну структуру, те се и не може говорити о кулминацији у правом смислу те речи, сцена у којој представа најнепосредније преноси сав ужас због ког је настала, није монолог родитеља, већ предочавање хаоса бирократије о који свакодневно лупамо чела док га неки други користе да нестану у анонимности и избегну преузимање одговорности. Хрпе папира које преплављују сцену стварају осећај изгубљености, некомпетентности човека да се носи са свим захтевима система, али и његову мањкавост која у мноштву правних аката дозвољава пропусте. Управо овај „бирокартски” део представе сведочи о свеобухватности и дубини истраживања аутора, који су морали добро да иступе из редовне улоге драмског уметика, преузимајући на себе послове државних органа који су заказали. Први део је, можда, могао да се заврши овом и визуелно ефектном сценом. Међутим, он се завршава монологом Лидије Стевановић која говори у име родитеља настрадалих. Ово је можда и најслабији део јер представља завршницу једне целине и уместо да нас ефектно остави у осећању лицне угрожености он поново буди емпатију, а темпо и енергија представе падају.
Карактер камерне сцене, упаљена светла у публици, наглашена упућеност глумаца на публику, доприноси осећају заједништва – сви смо укључени у оно што нам се одвија пред очима и треба да створимо однос према томе као заједница. Ако се питате може ли уметност нешто да промени, неопходно је да погледате Пожар.
Потребно је вратити ову тему у свест грађана зато што непостојање стандарда – правних, безбедносних, моралних утиче на све и свја и крајње је време да се о томе прича. Систем не функционише као целина и његови органи могу заувек да пребацују кривицу једни на друге и да се одричу одговорности (да ли ово некоме заиста звучи нереално?). Нисмо заштићени ни на који начин и једини разлог зашто већ не паничимо јесте што тога нисмо свесни. Ипак, представа ни у једном тренутку не склизне у тражење одмазде, нити у патетику – она једноставно нуди причу о једном аспекту стварности, који не сме бити заборављен…
На самом крају представе глумци плачу док изговарају могућу будућност четрнаесторо умрлих и вичу да би преко плача остали разговетни. Нестају у облаку дима противпожарног апарата. Настаје мук – цео минут тишине.

Одломак из текста: Мина Петрић, 28. септембра 2016.

– Годишња похвала Српског народног позоришта – Миа Кнежевић за храбру, провокативну, ангажовану, инвентивну режију, 2017.

Фотографије: Срђан Ђурић